Недељковић: Дубровачки Срби

У  19 веку  Дубровник  jе  био центар Срба са Приморjа. Српско-далматински магазин од 1842. до 1858. уређуjе се у Дубровнику, где jе био настањен његов уредник Ђорђе Николаjевић.  (1)

Медо Пуцић и Матиjа Бан били су први коjи су почетком четрдесетих година 19. века истицали српство Дубровника.(2) Лист дубровачких Срба католика „Дубровник” истицао jе заслуге Меда Пуцића за дубровачке Србе : „Таj препород у српском духу, коме jе Медо Пуцић био зачетником, … убрзо jе био захватио готово сву властелу и цвиjет дубровачке интелигенциjе и грађанства. …“.(3)  Народна штионица у Дубровнику основана jе 1863. У њеноj управи се окупио круг истакнутих Дубровчана : Медо и Нико Пуцић, Стjепан Скурла, Перо Будмани, Коста Воjновић, Јово Лаиновић, Нико Бошковић. (4)

Дубровчани су били против Аустриjе и зато су видели  у слободним српским државама своjу наду у ослобођење. У листу „Дубровник” о том добу : „Признавали су се Срби и држали се Српства jер су у идеjи српскоj спознали jедну чисту и спасоносну идеjу, коjа ће приjе или послиjе триумфовати над отимачима миле и златне слободе Дубровника.”  Осамдесетих година 19 века у Дубровнику су се певале песме „Онамо, онамо за брда она”, „Ја сам млада Српкиња” и „Ми смо браћо словинског синци племена”.(5) У своjим сjећањима о професору Павлу Поповићу у листу ,,Дубровнику” В. М. Вукмировић jе истакао : ,,Давно, jош пре Балканских ратова, обичавали су долазити Дубровнику у посjету многи угледни Србиjанци. Ми, ондашњи дjечаци, у њима смо гледали Србиjу Краља Петра, коjа има да поведе крваво коло ослобођења. … Међутим Павле ниjе долазио у Дубровник jедино због нашег Архива. … Долазио jе он к нама и тражио живе људе. Дум Иван каноник Стоjановић, Фабрис, Пасарић, … Од млађих jе двоjицу нарочито волио. Били су то Франо Кулишић и Перо Колендић. (6)

О томе коjим се средствима борила аустриjска власт против Срба дубровчана у листу „Дубровник” написано jе: „Још од осамдесетиjех година прошлога виjека доводило се jе ученике са свих страна, надасве у гимназиjу, размjештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопће елементе наклоњене аустриjским тежњама, проводио се jе терор и спрjечавало се свим срествима католичко Српство у његову спасоносном дjеловању. У доцниjе доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Вениjамин пл. Калаj биjаше упрегао сав своj апарат против католичког Српства, боjећи се да му оно не би дjеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на Муслимане.” Лист „Дубровник” позивао jе муслимане у Босни и Херцеговини да остаjући у исламу прихвате српску политичку мисао. Овакве идеjе наилазиле су на добар приjем код дела муслиманске омладине у Сараjеву, Мостару … . Своjе слагање са тим идеjама истицали су у чланцима обjављеним у листу  „Дубровник” уз потпис  „Срби мухамеданци” или  „Српска омладина” 1892. Те идеjе прихватали су поjедини бегови коjи нису пристаjали уз бошњаштво. Наjупорниjи jе био Мехмед-ефендиjа Спахић, коjи jе  писао о томе  за лист „Дубровник”. У листу „Дубровник” о вези аустриjске власти са делом католичког клера : „Аустриjске власти, схвативши цио значаj буђења српске народне мисли, не само код наjугледниjих и наjистакнутиjих Дубровчана, међу коjима jе био и пок. Франо барун Гондола, него и код дубровачког сељака, побоjаше се да она не узме маха и код осталог народа католичке вjере коjи на себи од вjекова носи сва обиљежjа, коjа jасно говоре да jе српског рода и племена. С тога jе требало подузети све мjере, да се буђење српске народне свиjести код Срба католика одмах у почетку угуши”. Аустриjска власт jе заjедно са католичким клером радила на томе да дубровачког сељака одвоjи од дубровачке интелигенциjе. У томе jе био успешан дум Црница у Конавлима. У летку коjи jе кружио Дубровником  12. маjа 1907. написано jе : „Тридесет главара у Конавлима закључише у суботу на опћоj скупштини ово: Живjела Хабсбуршка кућа и увиjек нам господаром била !“(7)

Образовани Приморци су као национални прегаоци прелазили у Црну Гору и Србиjу. Можемо навести као пример Матиjу Бана, Ивана Ђаjу, Валтазара Богишића, Луjу Воjновића, Стjепа Кнежевића, Луко Зору, Марка Мурата, Луjа Адамовића … .(8). Валтазар Богишић наводи пример Срба-католика коjи су „изразили мисао, да православне Србе треба подржавати нарочито баш с тога, што се тиме понаjбоље подржава у исто вриjеме и народност.“(9)

Приморци су одлазили на рад у Северну и Јужну Америку. У своjоj  jе књизи ,,Дубровник и околина” Луциjан Марчић истакао : ,,У другоj половици XIX века капитал неколицине дубровачких Американаца са Шипана, Лопуда и приморjа био jе узроком да jе Дубровник онако снажно пркосио аустриjском настоjању да бирократизира становништво. Зато jе Дубровник био вазда независан у свом политичком мишљењу.” (10)

Предводник приморских Срба Сава Бjелановић сматрао jе да Срби могу бити православци, католици и муслимани. Такво опредељење стаjало jе у програму Српске народне странке на Приморjу. После смрти Саве Бjелановића 1897. наjутицаjниjи у странци био jе епископ Милаш, за кога су Срби само православне вере. Скупштина Српске народне странке на Приморjу одржана jе од 14. до  16. августа 1903. у Сплиту. У борби између либералне струjе коjу су предводили дубровачки Срби католици и клерикално-конзервативне струjе окупљене око епископа Никодима Милаша победила jе либерална струjа. Српска народна странка  прешла jе у руке дубровачких Срба католика. За председника странке изабран jе Антун Пуљези, а за таjника Антун Фабрис. Након смрти Антуна Фабриса 1904. на његово место изабран jе дубровачки Србин католик др. Балдо пл. Гради. У програму странке jе стаjало да  признаjе Српство триjу вера и у њезином раду руководе jе народносна и верска сношљивост. Према томе ће она радити, да jавна управа, школе и остале установе буду прожете напредним мислима и на њима основане. Странка jе сматрала jедним од главних своjих задатака рад на просветном и привредном пољу. (11)  Таj рад се одвиjао преко просветно-привредног друштва „Српска  Зора“.

На  Книнскоj скупштини Срба на Приморjу, 20 и 21 октобра 1901, основано  jе  просветно-привредно друштво „Српска  Зора“. Друштво jе основано по угледу на Српско привредно друштво ,,Привредник” из Загреба.  Гесло Привредника било jе : ,,Прилике српског народа могу се поправити само непрекидним и истраjним радом. Зато се не уздамо ни у кога другог, него смо готови и одлучни да све своjе послове сами свршавамо. Наjзаслужниjи   за  оснивање  друштва  био  jе Антун  Фабрис. (12)  Наjвећи  део  прихода  Српске  Зоре  ишао  jе  на  стипендирање  ученика  у  Мушкоj  учитељскоj  школи  у  Арбанасима код Задра и   ученица  у  Женскоj  учитељскоj  школи  у  Дубровнику.  Да  би  унапредила  привреду  „Српска  Зора“  подстицала  jе  оснивање  земљорадничких задруга  по  селима   и  штедионица  по  градовима. На  челу  покрета  за  оснивање  задруга  били  су  Срби  Дубровчани,  Матеj  Шарић, Луко  маркиз  Бона и  др. Рудолф  Сарделић.  Кредитне задруге постале су центар привреде на приморjу и подупирале су земљорадничке задруге. На  инициjативу  Српске  Зоре  основан  jе  1905.  Савез  српских  привредних  задруга  на  Приморjу  са  седиштем  у  Дубровнику.  (13)  Залагањем прегалаца око Српске Зоре оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва. Оснивање  гимнастичких  друштава  био  jе  нови  вид  заjедничког  рада  прегалаца  и  омладине  у  борби  за  уjедињење  српског  народа. Прва  друштва  на  Приморjу  основана  су  1907, Српско  гимнастичко  друштво Душан Силни  у  Дубровнику  и  Српски  Соко  у  Рисну. Витешка друштва су ушла у Српску соколску жупу на Приморjу. Књижевни рад помагала jе Матица српска у Дубровнику. Матица српска радила jе у просториjама Народне штионице и наставила jе њен рад.

О страдању дубровачких Срба од обjаве рата Србиjи 1914. у листу Дубровник :  “Још приjе него jе званично рат био обjављен, подузела су се поjединачна и скупа хапшења свих искрених народних људи, коjи су и  по свом друштвеном положаjу и по свом патриотском раду уживали углед у народу. У прогонима коjе су власти проти њима предузеле узели су отворено и без зазора учешћа и лоше слуге горег господара, од коjих нам jе пок. Аустриjа намрла приличан броj и коjи и дан данас кукаjу за њом и понекад циjене да им се пружа прилика да обнове 1914 годину.” Прегаоци  из  Дубровника  на челу са књижевником Ивом Воjновићем спроведени су  у тамницу у Шибеник. Као носиоци великосрпског покрета предати су као таоци воjничким заповjедницима. Приликом укрцавања на брод у грушкоj луци руља jе по хрватско-клерикалном листу у Дубровнику „Права Црвена Хрватска” викала : „ …у море с њима, утопите их, доље Бона, … доље Србиjа, живjела Аустриjа, живjела Хрватска, живjела воjска”. Иста руља се окупила пред општинском зградом на вест да jе општина распуштена кличући : „Тако треба ! Више jе вриjеме ! Нећемо да с нама Срби заповиjедаjу! Доље српска застава!” Одстрањени су сви натписи и табле писане ћирилицом као и стегови у боjама српске заставе на српским друштвима. Руља jе са одобравањем гледала скидање натписа. (14)

Дубровчани су сматрали да jе уjедињењем са Србиjом и стварањем Југославиjе 1918. њихова борба за уjедињење завршена. Вечина чланова Мjесног одбора Народног виjећа у Дубровнику 1918. била jе за сjедињење са Србиjом без предуслова.   Мjесни  одбор био jе састављен од Пера Чингриjе,  Лука маркиза Бона и др. Стjепана Кнежевића. У листу „Дубровник” о том времену истиче се: „Католичко Српство, коjе jе циjелу ову борбу изводило, циjенило jе након рата борбу завршеном и да ће оно мирно без борбе и без запрека моћи, у jединству и слободи, наставити и довршити велике замисли свог великог учитеља Меда на спас и напредак заjедничке домовине …” (15) Говорећи о томе времену др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски, истакао jе : “као ватрени поборник уjедињења први ишао у Рим као изасланик покоjног тадашњег регента Александра и Министра вjера Алауповића и да сам jа испросио да наjпрво Св. Столица признаjе нашу Југославиjу”.(16)

Срби  на Приморjу  определили су се за  радикалну странку па се Српска народна странка на Приморjу уjединила са Народном Радикалном странком. На инициjативу Стиjепа Кобасице основан jе 1919. Одбор радикалне странке у Дубровнику. (17)  Приморски Срби су ушли у jугословенске организациjе Савез сокола и Јадранску стражу.

У Дубровнику jе 30. новембра 1923. уочи а у част светковине ослобођења и уjедињења основано  Дубровачко учено друштво ,,Свети Влахо”. Чланови управе били су председник Антониjе Вучетић, подпредседник Марко Мурат, секретари Илиjа Синдик и Алберт Халер. Друштво jе организовало низ jавних и бесплатних предавања  угледних научника. (18) Матица српска у Дубровнику обновила jе  рад своjе библиотеке и држала предавања у свечаноj сали ,,Слоге”.

У полемици са хрватском штампом коjа jе негирала постоjање Срба католика лист „Дубровник” jе истицао да претставља све Србе католике коjи живе у Југославиjи: „Приjе свега „Обзор” треба да зна да ми претстављамо све Србе-католике коjи живе не само на некадашњем териториjу дубровачке републике, него гдjегод их има у нашоj држави, …Непризнавање Срба католика од стране Обзора … не може нас никако склонити да промjенимо наше увjерење да смо Срби, па били католици, или православни. Можемо само пожалити да данас има jош људи, коjи се питаjу апсурдом коjи понизуjе сваког паметног човjека, да се народи диjеле по вjери, док имаjу све друге атрибуте коjи их чине jедним народом”.(19)  Преносио jе из ,,Буњевачких новина” чланке о отпору Буњеваца покушаjима похрваћења. Лист  „Дубровник” преузео jе из „Буњевачких новина“ од 7. jуна 1940. чланак „Самоодбрана Буњеваца“ у коме се истиче : „али Мађари нису никада толико безобзирно, просто наређуjући, захтевали од Буњеваца да се одрекну свога имена и да постану Мађари. … него да jе Буњевац Хрват.”  „Буњевачке новине“  су одговориле да ће се Буњевци бранити од присталица „тисућjетне“ културе коjи хоће да их претворе у Хрвате.

Буњевци су се угледали на приморске Србе. Поп Блашко Раjић истакао jе у “Нашим новинама” од 9 марта 1913. : “ Има Срба … ено католика у Црноj Гори. А има Срба римскога обреда, ево ми Буњевци !” Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне Матице у Суботици  и Мара Ђорђевић Малагурска су у своjим књигама „Буњевац-Буњевцима и о Буњевцима” и „Буњевка о Буњевцима”  наводили речи Дум Ива Стоjановића из 1898. : „Било би наjбоље кад би смо нашли jедно заjедничко име; на пр. Словинци, Југословени … Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско онда сам jа Срб, jер нећу лажи ни насиља од никога.”  Мара Ђорђевић Малагурска  jе у своjоj књизи „Буњевка о Буњевцима” из 1941. штампала чланак Србина католика из Сплита  „Далматински Срби католици”. У чланку   jе укратко  приказана повест Далмациjе, узроци сукоба Срба  и  Хрвата  и значаj  арцибискупа барског  и примаса  српског за Србе католике. (20)

У листу „Дубровник”  обjављена jе представка писана у очи Видовдана 1939.  „Једна потреба и jедно право Срба католика” послана бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена Арцибискупу Барском и Примасу Србиjе, претсjеднику владе и министарствима Правде и Просвете у Београду.  У представци се износи : „За католике Београда и предратне Србиjе, за католике Црне Горе, Воjводине и Далмациjе, потребни су су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примjери илуструjу рад њихов: Позната jе вриjедност Соколства у нас; оно jе цемент у темељима Југославиjе. …Католички Епископат jе заузео негативни став према Соколству. …Али дjеца из мjешовитих бракова изошташе са соколских часова, jер им маjке забранише да више иду у Соко. Приликом посjете у цркви маjке су добиле наредбу да своjу дjецу више не даjу у Соко. Па други примjер : у царском Скопљу излази  већ 12 година католички лист „Благовест”, па у мjесто да служи ширењу и jачању  српског имена у тим краjевима, он проналази у католицима Старе Србиjе Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у наjисточниjем диjелу Баната. Ми  нисмо у стању да контролишемо, шта се све не наређуjе путем цркве нашим католицима, али  су ово очигледни докази : да католичка црква у Србиjи, Црноj Гори, Воjводини и Далмациjи, иде насупрот интенциjама Српског Народа.” (21) У име Срба католика Лука Боне, Божо Хопе и др. М.Грацић из Дубровника упутили су 15 jуна 1939. барском арцибискупу и Примасу српском др.Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословиjе у Бару.  У представци се сматра да су “потребни српски католички свећеници а они се могу регрутовати само из српских католичких школа”. У одговору на ову представку jедном од њених аутора др. Грацићу  23.6.1939. др. Никола Добречић наводи да би „приjе Богословиjе овде требали отворити jедно сjемениште са потпуном класичном гимназиjом за све српске краjеве”. Залагањем др. Николе Добречића 20. jуна 1935. отворено jе Арцибискупско сjемениште Примасиjе Српске у Бару. Приликом освештења сjеменишта Примасиjе арцибискуп jе изjавио да jе  „био и jест увиjек наjвећи приjатељ свог народа без разлике вjере“ и да jе „увиjек … ширио љубав и слогу” и да jе његов основни принцип „брат jе мио коjе вjере био”. Сjемениште jе великим делом финансирала краљевина Југославиjа. Радило jе до 1941, када jе због рата распуштено. После рата 1945. барски арцибискуп jе безуспешно покушавао да га обнови.  (22)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник jе одвоjен од Зетске  бановине  и   додељен  новоствореноj  Бановини  Хрватскоj. ХСС jе у Бановини Хрватскоj користио бановинску власт за прогоне Срба, jугословенских националиста и сокола. Поводом забране прославе Дана Уjедињења 1939. у листу „Дубровник” jе обjављен чланак коjи jе потписан са Цавтатска омладина и у коме се истиче : „Ради тога свог вjеровања, jош под мрском Аустриjом тешко jе страдао изгнанством, таоштвом, мучеништвом у утамничењу, невољама у дезертерству и осталим многоброjним малтретирањима, коjа су  црножуте авети искаљивале на многим патриотима нашега родољубивог мjеста. …Али Југославиjа, … остати ће вjечно чиста и сjаjна као сунце, … А Ти, стара наша маjко,  Србиjо као некоћ када су тебе ради очеви наши, браћа и сестре наше у изгнанству, у тамницама и прогонству, у мукама и патњама своj дух челичили; као онда, када су у Теби сва слободарска уздања била,  обраћа се Цавтат твоj и моли те и преклиње : Устаj Србине, сложи се, не клони – правда те зове, на ово наше сиње Јадранско море! “ О свему што се дешавало соколи су обавештавали „Соколски гласник”, лист Савеза Сокола краљевине Jугославиjе.У чланку „Казне и денунциjациjе” обjављеном у Соколском гласнику 1940. истиче се : „Пишу нам из Цавтата : Среско начелништво у Дубровнику jе, 6. марта, казнило са по 120 динара чланове овдашњег соколског друштва: Миљана Влатка, Матића Франу, Кушеља Перу, Кварантото Ива и Леле Антуна, зато што су, на празник Првог децембра, кад им jе била забрањена прослава Дана уjедињења, излазећи из соколане певали песме „Југославиjа”, „Полети сиви Соколе” и „Хеj трубачу”. То певање jе у одлуци квалификовано, као „изазивање и нарушавање ноћног мира”, а денунцирани су били од стране чланова „Хрватске заштите”. На денунциjациjу са те исте стране извршен jе, 11. марта, претрес у 28 станова jугословенских националиста, од коjих су већина чланова овдашњег соколског друштва. Претставници власти су изjавили да се преметачина врши зато, што jе приjављено да се у тим кућама скрива оружjе. Али ни у jедноj од њих ниjе нађен ни наjмањи траг о том оружjу! Ниjе без интереса нагласити, да jе jош године 1914, у бившоj Аустриjи, код већине тих истих људи вршена преметачина, и то због истих денунциjациjа, а добрим делом и због истих денунциjаната …”. У листу „Дубровник” о полициjским претресима коjима су били изложени становници  Цавтата  и то „наjвећим диjелом баш истих оних, код коjих су се 1914 вршили исти претреси и тражиле слике … Краља Петра, Краља Александра и Краља Николе, те српске тробоjнице и ине националне светиње са намjером, да би их се под вjешала довело. …  у свакоj кући без разлике, мjеште паклених машина, бомби митраљеза и екразита, нађено само на наjистакнутиjим мjестима мноштво слика, сличица, књига, посвета и споменара, коjи су остали на своме мjесту, да чуваjу свете традициjе Цавтата, да свjедоче о прошлости …  у коjима се уз стару пjесму jаворових гусала, одгаjаjу здрави и свиjесни нараштаjи, коjи ће и у будуће само чувати и градити а никада отуђивати и рушити ! … ту ћемо остати без обзира  „на чуђење читаве хрватске jавности” (како то за Цавтат пише Обзор од 23 II).”(23)

Лист „Дубровник” пренео jе вест о отпуштању економа Бановинске болнице у Дубровнику, госпара Влаха Гоце-Гучетића и чиновника Ђокице Јелушића. Коментар листа био jе : „Разлог ? Обоjица су Срби, први католичке, а други православне вjере.” На подстицаj из Херцеговине и помоћи присталица Народне одбране, чланства Сокола и Јадранске страже, а под руководством Мирка Станковића, одржан jе 16. децембра 1939. „jавни договор” у циљу „окупљања српства као народа” и подстицања „националне акциjе” у циљу „бескомпромисног одражавања свих установа коjе су битне за чување и одржавање народног jединства”. (24)

После Априлског рата Приморjе jе окупирала Италиjа. Слутња листа „Дубровник” из 1939. да  они коjи су их прогонили 1914. чекаjу прилику да то поново ураде, обистинила се. Страховладу усташа описао jе Мато Јакшић у своjоj књизи „Дубровник 1941”. У „Изjави Милке Тошовић о  хапшењу Срба у Дубровнику током jула и августа 1941 године и о свом заточеништву у усташким логорима” датоj комесариjату за избеглице у Београду од 25. фебруара 1942. наводи се :  „ 28.jуна 1941. г ушла jе у Дубровник  хрватска воjска и преузела власт, а кратко време после тога усташе су почеле прогонити Србе како православне тако и римокатолике.  Почетком месеца jула 1941. ухапшени су по усташама: Митровић Бошко, српско-православни прота, Кандић Мирко, поморски капетан, Херцеговић Михо, књижар, др. Буцоњић, адвокат и др. Венциловић Милан, лекар. Прва двоjица су православне вере а потоња троjица римокатоличке. … 1.августа 1941. ухапшени су по усташама : Тошовић Јово, књижар, jа, његова жена и наши синови Душан и Богдан, Корчуланин, приватни чиновник, његова жена и кћерка, jедан поморски капетан из Цавтата, коjему не знам име, те jош неколико Срба сељака римокатоличке вере из околице Дубровника, коjима не знам име. Сви ми ухапшени 1.августа стрпани смо у jедан камион са везаним  рукама на леђима и спроведени у Мостар. … а потом смо сви отпремљени у Госпић. Милка Тошовић видела jе како испребиjане људе искрцаваjу из камиона. Бачени су у jаму Бадањ. Међу њима су били и њен муж Јово и синови Душан и Богдан. У jами код села Трстено 4.10.1941.  нађени су лешеви 13 особа. (25)

Усташки прогони нису сломили Србе . Преко 70 породица из Дубровника и околине дошло jе до манастира у Требињскоj шуми 1941. и примило православну веру. У Дубровнику jе деловао „Покраjински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске воjске у Отаџбини, под командом резервног капетана др.Нина Свилокоса. Начелник штаба бригаде био jе Нино Бурић. У Дубровачкоj бригади били су : Иван (Нино) Свилокос, Винко Вељко Бурић, Воjо Чеjовић, Ђуро Змаjић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. Бригада jе у своjим редовима имала преко осамдесет студената. (26) Дубровник и Цавтат су у току целог рата важили као значаjно упориште Југословенске воjске у Отаџбини. У Дубровнику главни представници Југословенске воjске у Отаџбини били су Франо Бона,Тоша Перовић, Коља Славковић, маjор Ђовановић, Данило Митрановић, Веселин Змаjић, Милан Бранђолица. У Конавлима су се истицали:  Перо Коцељ, Нико, Ђуро и Перо Враголов. Адвокат Нино Свилокос интерниран jе као таоц на Мамули у Боки Которскоj. Усташе су вршиле „контроле свих jугонационалиста, без обзира на вjероисповест” и сматрали да су спремни да „се прикључе партизанима, а ако ови не побjеде, онда српским четницима”. До краjа новембра 1942. у „регрутне књиге jугославенске воjске у отаџбини на атару дубровачке општине” уписано jе „345 воjних обвезника”.  Приликом борби маjора Лукачевића са Немцима 22 и 23 септембра 1944. код Требиња у Дубровнику су се ширили гласови како се очекуjе савезничко искрцавање на простору Дубровника и Црне Горе и наде у повратак краља Петра. Петар Враголов jе у току рата био ађутант краљице Мариjе. У Цавтату jе излазио лист „Равногорац” а са радио-станицом одржавали су везу са Каиром.  Пуковник Свилокос jе из Цавтата пребачен у Каиро код владе Југославиjе.(27) Група америчких и енглеских официра на чиjем челу jе био пуковник Беjли jе преко Ива Скурић Бановића, из старе српске католичке куће из Ћилипа пребачена фебруара 1944. из Главске у Конавле. Договорен  jе сусрет са подморницом подно Конаволских стиjена недалеко од Ћилипа. Због лошег времена нису могли да дођу до подморнице. Група се вратила  из Конавла у Главску. Касниjе су евакуисани брзим чамцем. Са њима jе кренуо Петар Враголов, питомац поморске академиjе. (28) Срби католици страдали су у партизанским чишћењима непосредно после ослобођења 1944. и 1945.(29)

На седници Председништва АВНОЈ-а 24.фебруара 1945. решено jе : „Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине” (30)

После рата нове власти су на своj начин решавале национално питање. Као пример можемо навести : Одељење за унутрашње послове у Главном народно ослободилачком одбору Воjводине, упутило jе свим окружним народно ослободилачким одборима 14. Маjа 1945. наредбу : „Како буњевачке и шокачке народности не постоjе, то вам се наређуjе да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изjаву. …где су они до сада уведени као Шокци и Буњевци, има се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитимациjама, бирачким списковима, путним обjавама … У будуће се имаjу уносити само и искључиво као Хрвати. Све до сада издате легитимациjе и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци имаjу се уништити и нове издати …“ (31) Др. Никола Добречић ниjе дозволио да се чита “пастирско писмо” 1945. на подручjу барске арцибискупиjе. У вези  његовог  захтева за школовање свештеничког подмлатка, Комитет за науку при влади ФНРЈ  jе сматрао да они  “могу студирати и на Богословском факултету у Загребу.”(32) Србин католик Иво Божовић био jе капетан трабакула коjи jе са групом од 11 припадника ЈВуО  пребегао у Италиjу октобра 1947. упркос потери бродова и авиона ЈНА. Авиони коjи су учествовали у потери полетали су са Мостарског аеродрома. Иво Божовић и Иво Бановић били су из Плата у Жупи дубровачкоj а Ђуро и Јаков – Јакица Ђурковић из Вељег Дола у Конавлима.(33)

Народни одбор града Дубровника тражио jе 1950. од Управе црквене општине у Дубровнику  да градским властима уступи на коришћење велику дворану и остале просториjе на другом спрату палате Бонда у Улици од пуча, у коjоj се налазила библиотека и читаоница Матице српске. Ту су планирали да сместе клуб просветних радника. Црквена општина се жалила, па jе Конзерваторски завод решењем од 14 jуна 1950. заштитио као споменик културе палату Бонда и сав инвентар библиотеке. Упркос том решењу градске власти донеле су решење о одузимању просториjа. На интервенциjу Савезног института за заштиту споменика културе у Београду ниjе дошло до одузимања просториjа. (34)

После победе ХДЗ на изборима у Хрватскоj, у тежњи да Дубровник остане у Југославиjи основан jе 1991. Покрет за аутономиjу Републике Дубровник. Инициjаторима покрета претило се телефоном  „да се не играjу животом“.  Исписиване су пароле „Живjела Дубровачка република“. Многе присталице покрета су побегле. Васиљко Вукоjе у своjоj књизи “Дубровник, адио” описуjе расположење Срба у Дубровнику : “ Сусрећем дубровачке Србе. Стариjи говоре како jе данас горе него ’41. г. Млади се страше… Видим да камиони “Дубровкиње”, превозе оружjе. На шофершаjбнама и церадама неких од њих слике Анте Павелића. …Данас су балкони умjесто шугамарима, пеленама и другом робом окићени шаховницама. …Накнадно сазнаjем да jе ово дан-годишњице стварања тзв. Павелићеве НДХ. Шок ”. У Цавтату jе 24. новембра 1991. одржан састанак покрета за аутономиjу Републике Дубровник коjи jе водио Александар Аполонио. (35)

Дубровник jе био културни, а Примасиjа Српска у Бару верски центар Срба католика. Лист Дубровник  штампан jе у Дубровнику а за време Бановине Хрватске и у Котору. Штампао jе чланке латиницом и ћирилицом. Лист  jе  сматрао  да  jе  задатак Срба  Дубровчана  да  буду  живи  мост   између   славне  прошлости   и  будућности  Дубровника. (36)  Срби католици били су у сукобу са Хрватима коjи су тежили да их претворе у Хрвате и са делом католичке цркве коjа jе пружала подршку хрватским тежњама.  Све што се догађало у Дубровнику и околини  у Бановини Хрватскоj  било  jе увод у  све  оно  што  се   дешавало  у НДХ.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историjу здравствене културе Србиjе

Напомене :

1.,,Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 144;

2.Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр.100, 258;

3.„Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“, 3 jули 1937, бр. 23, „Дубровник”, Дубровник, стр. 1;

4.Ирена Арсић, „Дубровник и нашjенци : из старог Дубровника”, Ниш, 2011, стр. 204

5.„Дубровник иза пропасти републике и иза свjетскога рата”, „Дубровник”, бр. 2, Дубровник, 13 фебруар 1937, стр. 2; С-А-М, „Чиjе власништво биjаше дубровачка околица ?”, бр. 22, „Дубровник”, 1.jуна 1940, стр. 2;

6.В. М. Вукмировић, ,,Сjећања на Павла Поповића”, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, 2 септембра 1939, стр. 3, 4;

7.„Кратка и безначаjна епизода у хисториjи Дубровника”, бр.26, Дубровник, 24. Јули 1937, стр. 1;“40-годишњица смрти Франа баруна Гондоле (Гундулића) начелника Дубровника”, „Дубровник”, бр. 27, 8. jула 1939, Дубровник, стр. 1; Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 195, 199, 518;

8.Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр.317, 319;

9.Нико С. Мартиновић, „Валтазар Богишић и уjедињена омладина српска“, Зборник Матице српске сериjа друштвених наука“, бр. 9, Нови Сад 1954, стр.42;

10.   Луциjан Марчић, ,, Дубровник и околина”, Београд 1937, стр. 61;

11.  Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 184, 185, 437; Ј.        Продановић,”Српска народна странка на Приморjу”, “Народна енциклопедиjа СХС”, књига IV, Загреб 1929, стр. 351, 352;

12.  ,,Привредников календар за 1933”, Београд, стр. 36;

13.  проф. Мирко Лежаић, „Историjски  преглед  Северне  Далмациjе“,  „Северна Далмациjа некад и сад”, Београд, Главна задруга за народно просвећивање, 1939,стр.57, 60;

14.  “Након 25 година”, бр. 30, „Дубровник”, 29 jула 1939, стр. 4;„Пред 25 година”, Ј.П.  „Одстрањене ћирилске табле”, бр. 31, „Дубровник”, 5 августа 1939, Дубровник, стр.2, 3, 4;

15.  Франко Мирошевић, „Почело jе 1918 … : Јужна Далмациjа 1918-1929”, стр.44, 46, Загреб 1992; „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“, 3 jули 1937, бр. 23,  “Дубровник”,  Дубровник,  стр. 1;  Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 462;

16.  Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991; стр. 47; 

17.   Франко Мирошевић, „Почело jе 1918 … : Јужна Далмациjа 1918-1929”, стр.44, 46, Загреб 1992;

18.  Ирена Арсић, „Дубровник и нашjенци : из старог Дубровника”, Ниш, 2011, стр. 214,215;

19.  „О нашем листу”,стр.3, бр.43, „Дубровник”, 20 новембра 1937; „Онима коjима сметамо”, стр.1, бр. 2,  „Дубровник” , 15. jануара 1938, Дубровник;

20.  „Самоодбрана Буњеваца”,  „Дубровник”, бр. 24, Дубровник, 15. jуна 1940, стр. 3; Алба М.Кунтић, Први секретар Буњевачке просв. Матице у Суботици, „Буњевац –Буњевцима и о Буњевцима”, стр.47, Суботица 1930; Србин  католик, „Далматински Срби католици“, Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампариjа 1941, Суботица, стр. 22, 31, 101-102;

21.  „Једна потреба и jедно право Срба католика”, „Дубровник”, бр. 26, Дубровник, 1.jула 1939, стр. 1;

22.  Растодер Шербо, Јасмина, Исто, стр. 62, 112, 113;

23.  „Цавтат о дану Уjедињења”, бр. 50, „Дубровник”, 16 децембра 1939, Дубровник, стр.4; ,,Казне и денунциjациjе”, ,,Соколски гласник”, бр. 12, Год. XI, 22 март 1940, Београд, стр. 5; „Руши, пали …”, бр. 11, „Дубровник”,  16 марта 1940, Дубровник, стр.3;

24.  „Руши пали удбински диздаре …”, „Дубровник”,   19 октобра 1940, бр. 41, Котор-Дубровник, стр. 4; „Дубровник у народноослободилачкоj борби и социjалистичкоj револуциjи 1941-1945”, стр. 1051;

25.  Др. Ђуро Затезало, „Јадовно : комплекс усташких логора 1941 књ. I”,стр. 296-298; „Јадовно зборник докумената књига II”,  стр. 735, 814,  Београд 2007;

26.  Богдан Радоjичић, „Устанак у невесињском срезу”, Споменица Организациjе српских четника „Равна Гора”, стр. 129,1.036, 1.037, Крагуjевац, 2008;

27.  „Дубровник у народноослободилачкоj борби и социjалистичкоj револуциjи 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 79, 80, 104, 481, 482, 487, 622, 1057, 1058, 1087;

28.  Марко Ручнов, „Тако jе то било”, Београд 2009, стр. 20, 77, 78;

29.  Милорад Екмечић, „Дуго кретање између клања и орања : историjа Срба у Новом Веку (1492-1992)“, Београд 2008,  стр.511;

30.  Коста Чавошки, „Згажени устав”, Београд 2003,  стр. 22;

31.  „Буњевачке новине“, бр. 76, Суботица, октобар 2011, стр. 32;

32.  Растодер Шербо, Јасмина, Исто, стр.128, 129, 131;

33.  Марко Ручнов, „Тако jе то било”, Београд 2009, стр. 19, 21, 65, 68;

34.  ,,Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр.362, 363;

35.  Вукоjе Васиљко, „Дубровник, адио …“, Београд 1995, стр. 6, 14, 16, 23, 26, 41;

36.  ”На “Мртвих дан”,  бр.43,”Дубровник”, 2 новембар 1940, Котор-Дубровник, стр.1;