Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Сарајевска најпознатија јавна тајна: Цацо, Казани и злочини над Србима

Датум објаве: среда, 26 октобра, 2016
Величина слова: A- A+
Мушан Топаловић
Мушан Топаловић

Између сjећања, порицања и заборава: Три студиjе случаjа о култури сjећања у БиХ, 20 годинa након рата назив jе публикациjе у склопу коjе jе обjављена студиjа о Мушану Топаловићу Цаци, Казанима и злочинима почињеним над Србима у опкољеном Сараjеву.

Аутор студиjе, под насловом Сараjевска наjпознатиjа таjна, jе Ницолас Мол, а иза ње стоjи Фриедрицх-Еберт-Стифтунг (ФЕС). Мол jе докторирао у области Савремена хисториjа у Фреибургу, а од 2007. живи у Сараjеву.

“О злочинима коjи су почињени у периоду од 1992. – 1995. на подручjу БиХ, не постоjи скоро никакав консензус међу политичким елитама, а самим тим ни у друштву. Таj консензус се не може постићи око природе поjединих злочина, али ни око самог броjа жртава. Сjећања на ове догађаjе, као израз респектирања жртава и њихових породица, често биваjу такођер каменом спотицања даљем друштвеном развоjу.

ФЕС ће обjавити сериjу од три кратке студиjе случаjа у току 2015. и оне ће се тицати односа према злочинима почињеним према Србима у опкољеном Сараjеву, злочину према несрбима у Приjедору и злочинима коjи су почињени током бошњачко-хрватског сукоба у случаjу Грабовица и Дретељ.

Култура сjећања коjа се развиjа у бх. контексту, као значаjан недостатак има искључиво приказивање своjих жртава, занемаруjући страдање и тугу других. Таква култура сjећања дугорочно доводи до неусклађених заjедничких наратива о прошлости, што за посљедицу има подиjељена друштва склона злоупотреби сjећања и стварању потенциjала за нове сукобе“, наводи се у уводу студиjе.

Мушан Топаловић Цацо био jе командант 10. брдске бригаде Првог корпуса Армиjе БиХ, коjи jе под своjом контролом држао jедан дио Старог Града око насеља Бистрик, и коjи jе ту починио броjне злочине, приjе свега над српским цивилима. Казани jе име jаме на планини Требевић коjа се налазила под контролом 10. брдске бригаде и коjу jе Цацо са своjом jединицом користио као мjесто за убиjање и као масовну гробницу за своjе жртве.

Јама Казани, Фото: Архив
Јама Казани, Фото: Архив

„Однос jавности према Цаци, Казанима и злочинима над Србима у опкољеном Сараjеву, ни 20 година након завршетка рата не представља закључен процес, ако се код питања везаних за сjећање уопће може говорити о закљученим процесима“, наводи аутор, коjи подсjећа на 26. октобар 1993, дан када jе организирана акциjа Требевић када су се бх. власти покушале обрачунати са злочинцима у своjим редовима.

Један од њих био jе и Цацо (осим Рамиза Делалића Ћеле), некад у добрим односима с Алиjом Изетбеговићем, чиjе jе хапшење било посебно драматично: девет мртвих полицаjаца и Цацо коjи jе, службено, „убиjен приликом бjекства“.

Током сљедећих неколико дана државне институциjе и сараjевски медиjи извjештавали су о броjним Цациним злочинима, при чему су информациjе о почињеним злочинима биле доста непрецизне. Четрнаест припадника 10. брдске бригаде годину након тога процесуирано jе пред Воjним судом у Сараjеву, приjе свега због убиства српских цивила на Казанима и осуђени су на казне затвора у траjању од десет мjесеци до шест година.

Мол пише и како jе Цацо покопан 2. новембра 1996 „у оквиру спектакуларне сахране покопан на Шехидском мезарjу Ковачи, а тиме му jе официjелно указана част као хероjском бранитељу опкољеног Сараjева, чиме jе с њега истовремено уклоњена стигма злочинца“. Претходни Цацин гроб био jе таjна.

Једини коjи jе протестирао против ове сахране био jе Јован Дивjак коjи jе у писму Алиjу Изетбеговића упитао „како jе могао оргнизирати сахрану овог криминалца?“. Изетбеговић jе одговорио да jе морао „због све већег политичког притиска“, не прецизиравши о чему се ради.

Тек ће медиjи, прецизниjе магазин Дани, обjавивши записнике са суђења за злочине покренути и даље присутну дебату: да ли jе Цецо хероj или злочинац? Уско повезано с тим питањем, истиче аутор, jесте и питање да ли су злочини на Казанима убиства или ратни злочини? Треба подсjетити и како су аутори текстова у Данима, Сенад Пећанин и Вилдана Селимбеговић, добивали сталне приjетње због ових текстова, а и бомба jе експлодирала пред редакциjом.

Цитира се и изjава Алиjе Изетбеговића коjи jе 2001. у jедном интервjуу казао како jе Цацо био и хероj и злочинац. Додаjе се и како су Цацини злочини редовно кориштени аргументи Србиjе и Републике Српске у покушаjу да се изjедначе злочинци и жртве у протеклом рату.

„У том контексту распламсала се и жестока расправа о свеукупном броjу Срба убиjених у Сараjеву. До данас ниjе утврђен броj особа убиjених на Казанима“, наводи Мол.

Казани су од дебате постали мjесто на коjем се убиjеним одаjе почаст. Светозар Пударић (СДП) jе 2011. отишао на Казане и положио цвиjеће. Пударић, коjи jе jедне прилике рекао како никад неће отићи на Коваче док тамо “лежи” Цацо, од тог тренутка се почео залагати за постављање спомен-плоче жртвама.

Према мишљењу Пударића, сjећање на Казане jе од централног значаjа, jер “само тако може се показати да ова земља и оваj град знаjу разликовати добро од зла”.

У jедном интервjуу из 2007. године, Мухамед Швракић, предсjедник Зелених беретки изjавио jе: “Цацо jе у то вриjеме имао наjтежи дио обране града Сараjева. Он jе за нас народни хероj до септембра 1993. године. Оно што се дешавало око Казана и око његовог хапшења, ми се ограђуjемо од тога. За сваки криминал, ако jе неко починио, треба да се одговара. Оно што се сваљуjе на њега треба све процесуирати и доказати.” Швракић jе у истом интервjуу казао како Цацо ниjе убиjен према службеноj верзиjи, већ jе одведен у команду Корпуса гдjе jе прво мучен, а онда убиjен.

„Проналажење и идентифицирање жртава на Казанима развило се у jедан спор и дуготраjан процес коjи и након 20 година jош увиjек ниjе окончан. Прва ексхумациjа на Казанима догодила се двиjе седмице након акциjе Требевић у новембру 1993. године. Према наводима сараjевског Института за судску медицину притом се радило о лешевима, односно диjеловима лешева 21 особе; осим тога су такођер у новембру 1993. године и на мjестима Гаj и Грм Малине ексхумирани лешеви осам других особа коjе се такођер сматраjу Цациним жртвама“, пише Мол.

Година 2000. и 2001. на истом мjесту пронађена су jош два леша. Институт за нестале особе БиХ сматра да се у Казанима налази jош осам лешева. До данас jе само 15 лица, пронађених у Казанима, идентифицирано. Проблеми су у неподударању ДНК-а, али и у недостатку политичке воље да се ово питање коначно риjеши.

„Наjпознатиjи jе током посљедњих двадесет година постао случаj брачног пара Марине и Радослава Комљенца, коjи су имали 67, односно 72 године и коjе су у jуну 1993. године из њихове куће отели Цацини воjници и убили их на Казанима. То што jе њихова прича постала више позната од других сигурно има везе с тим што се убиство тог стариjег, у ходу хендикепираног брачног пара чини jош перфидниjим од других убистава, што jе њихов случаj био дио судског процеса из 1994, тако да jе њихова судбина добро документирана, а осим тога и с тим што се њихова кћерка Слободанка Мацковић већ дуги низ година залаже за тражење своjих родитеља, при чему редовно иступа у jавности.

Потрага за њеним родитељима илустрира читаву драматику и проблематику процеса тражења и идентифицирања: “Моj отац никада ниjе идентифициран, а од маjке су пронашли само jедну кост; и након што jе узета за анализу ДНК, нестала jе и она”, прича Слободанка Мацановић коjа, дакле, до данас ниjе могла сахранити своjе родитеље“, пише Мол у студиjи о Цаци и Казанима.

Аутор подсjећа и како jе у Великом сараjевском парку покопано шест од девет полицаjаца коjе jе тог дана убио Цацо, чиjе име данас стоjи у златноj плакети, на школи Едхем Мулабдић на Бистрику, уз имена погинулих припадника Армиjе БиХ из ове опћине.

Једно питање, нажалост, никад се не поставља: гдjе су сахрањена троjица небошњака коjи су такођер убиjени тог дана?

„Развоj у односу jавности у Сараjеву према Цаци и Казанима током посљедњих 20 година може се резимирати на сљедећи начин: с jедне стране, величање Цаце ниjе нестало, али се смањило, с друге стране jе признавање његових злочина и његових жртава постало прихватљивиjе за друштво и изазива мање отвореног отпора, али остаjе непотпуно и ограничено те оставља отвореним jош многа питања“, наводи се у закључку студиjе.

Извор: RADIO SARAJEVO

Везане виjести:

Почаст убиjеним Србима и Хрватима у Казанима

ПРАВДА ЗА УБИЈЕНЕ СРБЕ НА КАЗАНИМА

Сараjево – Романиjа




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top