Александар Трифуновић: Тешко се дише на путу за Казане

У уторак, 7. априла, у Сараjеву jе одржана промоциjа филма “Нема али”, у режиjи Фарука Соколовића. Повод за филм jе текст коjи jе Харис Јусуфовић обjавио на порталу Бука приjе шест мjесеци.

Аутор: Александар Трифуновић

Текст под насловом “Хоћу да знам шта се десило са моjим комшиjама Србима у рату” прочитало jе 50 000 људи. То jе jедан од наjчитаниjих текстова на нашем порталу.

На премиjери филма било нас jе педесетак. Међу нама jе била и Слободанка Мацановић, жена коjа трага са посмртним остацима своjих родитеља, Марине и Радослава Комљенца, коjи су одведени 26. jуна 1993. године из свог стана у Сараjеву и убиjени на Казанима.

На почетку филма, Слободанка и Харис се пењу према Казанима. Тешко дишу. У позадини се чуjе Божо Врећо док пjева “Од свега ме сачувала маjка”. Слободанка у тренутку каже да jоj ниjе jасно како jоj се маjка, сараjевска медицинска сестра, могла попети овим стрмим путем, jер jоj jе jедна нога била краћа. Према свjедочењима очевидаца, када су стигли надомак Казана, њени родитељи су убиjени хладним оружjем и бачени у jаму.

Свjедоци овог злочина означили су починиоце, коjи су затим ухапшени, процесуирани и осуђени на затворске казне од 10 мjесеци до шест година. Након што су одлежали мање од половине казне, пуштени су из затвора. Данас су запослени у државним службама и Слободанка jе jедног од њих сретала и на свом радном мjесту.

Све детаље овог злочина сазнао сам током премиjере филма. Нисам их знао раниjе. Харис jе написао текст док jе његова супруга Селма била у високоj трудноћи. Данас имаjу малог сина Мирзу. Слободанка Мацановић jе сjедила поред Хариса, Селме и мене на премиjери филма и преплакала га jе од почетка до краjа.

Слободанка и Харис срели су се случаjем и случаjно, нису се познавали, нити су знали ишта jедно о другом. Повезала их jе потреба за истином. Повезала их jе несрећа. Ми требамо бити срећни што их имамо. Они су зрнце наде, онаj неопходни састоjак живота да би био сношљив. Они су помирење. Јер помирење нису бjесомучни НВО семинари у скупим хотелима или надобудни перформанси о злочинима, коjи немаjу везе са животом. Помирење ниjе грандиозно, велико, не дешава се под рефлекторима и на позорницама.

Помирење ниjе стампедо посвађаних људи коjи хитаjу испружених руку преко велике пољане, над коjом излази сунце у тренутку док се уз урлик грле jедни са другима и помируjу. Помирење jе мали људски чин. Несавршени, неспретни, плашљиви, али несумњиво, само човjечjи чин.

Помирење jе пут на коjи крећемо сами, са надом да ће нас у повратку пратити неко. Пут на коjи крећемо уплашени, а враћамо се охрабрени. Ја сам на том путу, рођаци, срео Хариса и Слободанку.

Када се филм завршио сjели смо да попиjемо кафу, причали смо о животу, упознавали смо се. Слободанка jе говорила о своjим унуцима, а jа сам Харису обећао гардеробу од моjих цурица. Смиjали смо се. Некако сам сада сигуран да jе мали Мирза добио jош jедну баку.

http://www.slobodnaevropa.org/media/video/dokumentarac-nema-ali/26943427.html

Извор: БУКА

Везане виjести:

мусић подржао постављање спомен-плоче на … – Jadovno 1941.

ПРАВДА ЗА УБИЈЕНЕ СРБЕ НА КАЗАНИМА – Jadovno 1941.

ТУЖИЛАШТВО БиХ МОРА ПОДИЋИ ОПТУЖНИЦУ – Jadovno 1941.