Саопштење за јавност Епархије горњокарловачке

Пише: Јадовно 1941.

Катедрални храм Светог Николе у Карловцу, опет и опет, по некоj већ устаљеноj традициjи, постао jе мета нечиjе вандалске, острашћене, а можа и смислене, свести и савести.

У ноћи између 25. и 26. текућег месеца, десна бочна врата храма су обиjена и оштећена, при чему jе направљена значаjна материjална штета.

Полициjска патрола извршила jе увиђаj и констатовала чињенично стање.

Оваj немили, и свакако непотребни догађаj, могао би да буде просто знак пораста криминалних активности везаних за актуелне „дане пива“ у Карловцy: незрелог и прекомерног начина прослављања и доживљаjа празника и славља. Међутим, то не мења чињеницу да ово ниjе први напад на Православни храм Светог Николе. Такође, не мења ни чињеницу да jе ово jедини верски обjекат, или у наjбољем случаjу наjчешћи, коjи jе мета вандалских и криминалних аспирациjа поjединаца или група. Разбиjање прозора, каменовање, исписивање графита са символима усташке идеологиjе, обиjања и крађе (о ближоj и даљоj прошлост нећемо говорити) – постаjу свакодневница у животу храма и Православне Цркве у граду Карловцу.

Храм светог Николе у Карловцу, заjедно са Епископском резиденициjом у изградњи, центар jе Црквеног и административног живота Епархиjе горњокарловачке. Овакав инцидент, као и они предходни, носи са собом поруку да православном Епископу ниjе место у историjском седишту у центру Карловца, или, у наjмању руку, да му повратак у центар, као и храму, неће донети безбедност нити сигурност живота и пастирске делатности.

Када би се ово посматрало површински, изоловано, могло би се прећи преко тога уз коментар да jе и то знак времена у коме живимо; да и храм носи крст последица несавршености људске природе у општем типу греха и страсти. Али, ако узмемо у обзир, жалосну и непотребну, националну и верску нетрпељивост у Хрватскоj, видећемо да и оваj догађаj, као и предходни, ниjе хронична ескалациjа криминала, него симптом акутног проблема коjи постоjи у поменутим националним и верским фракциjама.

Какве год да су те разлике, националне или верске, губе се и нестаjу пред силом Јевађеља и Христове науке. Јеванђеље нас уjедињуjе!

Зато био православан или католик, Србин или Хрват, Јеванђеље те учи да – ако, већ, не можеш да волиш -, онда да поштуjеш приjатеља и ближњег. Скрнављење светиње, макар и у опиjеном стању (а питање jе у каквом jе!?), ширење мржње, вређање, злопамћење и много друго, сведочи да смо далеко од Христа и Јеванђеља – ма ко били и како се крстили!