Саопштење поводом годишњице страдања Срба у агресији хрватске војске на РСК у августу 1995. године (“Операција Олуја”)

Четвртог августа 1995. године оружане снаге Републике Хрватске, уз одобрење и подршку НАТО, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Армије БиХ (АБиХ), извршиле су агресију на сјеверну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, односно на Српску аутономну област Крајина, у саставу тадашње Републике Српска Крајина (РСК).

Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а, под називом сектори “Југ” и “Сјевер”, и да су представници РСК дан прије у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба.

Против крајишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 војника) ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а. Ако се томе додају снаге АБиХ и НАТО, агресора је било више него становника у Крајини, а омјер војника био је најмање 7:1 у корист агресора.

За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК). Народ западне Крајине, њих преко 220.000, поучен “историјским искуством”, креће у дотад највећу српску “сеобу”, на исток браћи по вјери и нацији. И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе који нису хтјели или могли са својих вјековних имања, али и оне у избјегличким колонама, и до Уне и преко Уне, дубоко у територију тадашње Републике Српске.

На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.853 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од чега 1.201 (65%) цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 544 (29%) жена, од којих су око четири петине биле старије од 60 година, што представља један од “црних” рекорда посљедњег грађанског рата на просторима претходне Југославије.

Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 951 лица, док се на евиденцији несталих води још 894 лица, од чега 632 цивила, међу којима 315 жена. Хрватска избјегава без ваљаног разлога ексхумације и познатих мјеста укопа са око 270 посмртних остатака, покопаних углавном под ознаком “непознат”, што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, као што без правог разлога отеже и са идентификацијама 335 ексхумираних посмртних остатака.

Око 1.500 припадника СВК преживјело је заробљавање, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичног дјела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички, споменици.

Ова агресија, под кодним називом “Олуја”, спровођена је, као уосталом и оне које су јој претходиле (“Миљевачки плато”, “Масленица”, “Медачки џеп” и “Бљесак”), по тактици “спржене земље”, што је половином новембра 1995. године досегло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.

Иако је било очигледно да је хрватска власт предузела ову агресију због оптирања територије без српске већине која је на њему живјела, Савјет безбједности УН-а, осим “снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера” (Р 1009/95), није донио, ни овога пута, било какве казнене мјере против агресора.

Највећи парадокс ове агресије, као и оних које су јој претходиле, налази се у чињеници што је агресор била чланица УН-а, а Крајина зона под заштитом исте организације и што су неке друге чланице те организације одобриле и учествовале у самој агресији.

„Олуја“ је једини догађај у којима су Срби из Хрватске жртве, који је суђен пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ). Претресно вијеће је једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених генерала били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или пријетњом силом, те их осудило: Анту Готовину на24, аМладена Маркача на 18 година затвора.

Жалбено вијеће је, тјесном већином, са три према два, поништило цијелу пресуду Претресног вијећа и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе. Иако није негирало злочине утврђене у првостепеној пресуди, Жалбено вијеће није нашло за сходно да оптужене генерале осуди ни по алтернативним видовима одговорности.

Веритас је Тужилаштву МКСЈ, у јуну прошле године, упутио иницијативу за подношење захтјева за преиспитивање правоснажне пресуде у предмету “Олуја”, коју је темељио на новим чињеницама до којих се дошло по правоснажности пресуде (радило се о 110 ексхумираних посмртних остатака Срба у сектору “Југ”),. Међутим, тужилаштво МКСЈ није поднијело захтјев за ревизију уз “правдање” да чињенице наведене у Веритасовој иницијативи нису потпуно ни нове а ни довољно снажне да би суд прихватио њихов евентуални приједлог за ревизију поступка.

Путем МКСЈ иде и хрватско правосуђе. Од неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена “Олује”, правоснажно је осуђена само једна особа (случај “Прукљан”). У аналима правосудног бесчашћа остаће запамћена недавно изречена ослобађајућа пресуда оптуженима за злочин у Груборима као и дугогодишња истрага без помака против НН за масакр хендикепараних у Двору на Уни.

”Олуја” се нашла и пред Међународним судом правде (МСП) у спору о геноциду по узајамним тужбама Хрватске и Србије, у којем је главни претрес одржан у Палати правде у Хагу од 3. марта до 1. априла ове године. Србија у Контратужби тврди да од свих догађаја у току рата деведесетих на подручју Хрватске и бивше РСК једино акција “Олуја” испуњава пуни капацитет геноцида по дефиницији из Конвенције УН-а о спријечавању и кажњавању геноцида. Члан правног тима Србије, професор В. Шабас, неспорни свјетски ауторитет из домена геноцида, тврди да нема никакве разлике између састанка Хитлерових нациста у фебруару 1992. у Ванзеју и састанка Туђмана и његових злочинаца на Брионима у јулу 1995. јер су на тим састанцима, под еуфемизмом “коначног рјешења”, донесене одлуке о истребљењу Јевреја и Срба и да управо намјерно уништење Срба из Крајине стоји као трагичан варварски примјер геноцида, гдје је злокобни план о уништењу једне етничке групе по први пут у историји спроведен до краја.

Уз све резерве према судовима УН-а, са умјереним оптимизмом очекујемо да ће МСП пресудити да је РХ током и након операције “Олуја” починила геноцид над крајишким Србима и сходно томе наложити јој да: казни починиоце геноцида и осталих дјела из Конвенције над Србима; да свим Србима исплати сву штету и губитке изазване дјелом геноцида; да успостави неопходне мјере за безбједан и слободан повратак припадника српске етничке групе и да им осигура услове за миран и нормалан живот, укљућујући и потпуно поштовање њихових националних и људских права, те да из Закона о државним празницима, избаци “Дан побједе и домовинске захвалности” и “Дан бранитеља”, који се славе 5. августа, као дан побједе у геноцидној акцији.

У директној вези са операцијом “Олуја” је и парнични поступак пред Федералним судом у Чикагу по тужби Крајишника против конзултантске фирме МПРИ, поднесене у августу 2010. године, због накнаде штете за душевне боли за изгубљеним завичајем, у износу од 10,4 милијарде долара, по основу саучесништва у геноциду. Као што се и очекивало, овај предмет је мировао ову годину а вјероватно ће мировати све док МСП не донесе пресуду о геноциду.

У међувремену је “Олуја” стигла и пред Европски суд за људска права пред којим су почели судски поступци по 21 тужби више тужитеља против Хрватске, који сматрају да државна тијела нису спровела ефикасну истрагу смрти њихових рођака, цивила који су погинули за вријеме или непосредно након ове акције. Да би дошли пред Европски суд, породице жртава морали су проћи дугогодишњу “правну голготу” пред хрватским судовима пред којима су изгубили спорове јер нису могли доказати ко је убио њихове рођаке. Очекујемо да ће пред овај суд стићи још много појединачних тужби оштећених Срба у “Олуји” и да ће тај суд преиначавати пресуде хрватских судова у њихову корист.

Успјех у тим поступцима омогућио би Србима из Хрватске и бивше РСК да брже и лакше поврате све што им је силом одузето и уништено током и након акције “Олуја” и да остваре сва права која су им ускраћена послије операције, укључујући и широку политичку аутономију какву им је међународна заједница (УН, ЕУ, САД и РФ) гарантовала Планом З-4.

У Београду и Бањој Луци, 1. августа, 2014. године

П Р Е Д С Ј Е Д Н И К

Саво Штрбац

Извор: Веритас

Везане виjести:

„ВЕРИТАС“ ОЧЕКУЈЕ ПРЕСУДУ ДА ЈЕ ХРВАТСКА ПОЧИНИЛА ГЕНОЦИД

НЕМА ПОЗИТИВНИХ ПРОМЈЕНА ПРЕМА СРПСКИМ ИЗБЈЕГЛИЦАМА

Програм обиљежавања деветнаесте годишњице страдања Срба у агресиjи хрватске воjске на РСК у августу 1995. године (“Операциjа Олуjа”)

САВО ШТРБАЦ: Нова “Олуjа” се догодила Србима, оваj пут у Стразбуру