Сандра Благић: Покољ у Драксенићу

Сваки пут када пођем за Јасеновац или Доњу Градину, деси се некако да Драксенићем прођем. Да ли је то што душу своју оставим на пољима тишине, туге, пакла и раја?

Али, ево Богу хвала имала сам и с ким да видим то мјесто страдања, патње и мука.

Ни те хладне зиме 1942. године на православни Мали Божић, Срби нису поштеђени. Хрвати усташе, оне Србе које нису убили на кућном прагу отјерали су у цркву. У храму су их силовали, мучили, искасапили, поклали.

Низ зидове слијевала се крв! Њих 360 православних душа узнијело се ка Господу.
О овом злочину постоји неколико свједочанстава.
Покољ су преживјеле Мара Благојевић као и Анка Павковић с кћерком Радојком

Мара Благојевић свједочи:
Ушле смо у цркву …
Налазимо се у звонику. Неће нико да иде према олтару… Примјетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину сједи на столици. Не знам да ли је већ заклана или је стављена да гледа како усташе кољу. Сједјела је окренута народу у цркви.

У томе само што сам се окренула, ударена сам бајонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Остале жене вежу очи и падају на мене. Усташе су наставиле да их касапе. Моју мајку Росу Влајинић заклали су на мојим ногама. Осјећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам јаук жена, па сам и ја почела да јаучем. Онда сам се смирила и била сам при свијести. Ране које сам добила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме је толико обузео да сам заборавила на болове…

Анка Павковић у својим казивањима, поред осталог, наводи:
У кућу је ушло осам усташа с пушкама. Наредили су нам да изађемо јер нас позива усташки командант. Изишле смо и они су нас потјерали. Стигли смо пред цркву.

Ту је већ њих троје било заклано…

На улазу у цркву стоје двојица усташа и пропуштају нас дотјеране. Улазимо у цркву. Видимо више усташа са обје стране, недалеко од врата… и тако су нас опколили. Како смо наилазили почели су да нас боду бајонетима. Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас бајонетима, кундацима и ашовима. Падали смо једни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду. Поред убијања вршили су и друга недјела, напаствовања и силовања…

Ја сам пала са групом око мене… Чуо се плач дјетета Милана Петковића. Усташе су му пришле и удариле кундаком у главу. Био је то дјечачић стар годину, а можда и мање.

Свједочење бораца Другог партизанског батаљона Другог крајишког НОП одреда, Душана Торомана, Уроша Рељановића, Ђуре Котура и Миленка Јајчанина:

У цркви су лежале изнакажене жртве, из којих је још врела крв шикљала по бијелим зидовима. Међу њима су биле двије жене и једно дијете, још живи, али у полусвјесном стању… На улазним вратима од цркве на једној страни налазило се приковано и изнакажено тијело мушкарца, а на другој тијело жене, чије су груди просјечене, а кроз њих провучене руке. У олтару су биле издвојене дјевојке које су на посебан и звјерски начин мучене. У цркви су многе мајке лежале мртве, а на њиховим грудима дјеца избодена бајонетама.

Данас на мјесту страдања изникао је нови храм посвећен Светом јеванђелисти и апостолу Марку а иза храма налазе се остаци мале црквице.
Подигнута је јединствена гробница у којој су сахрањени мозгови и крв невино пострадалих, дјеце жена и стараца.
1950. године комунистичке власти минирале су и до темеља уништили цркву.

Ове жртве као и све остале за вријеме комунистичке власти, назване су „жртве фашистичког терора“.

Све то зарад браства и јединства..

Спомен костурнице данас изгледају оронуле, улегнуте, попуцале а оно мало текста што је остало, тешко се да прочитати.

Уништио их зуб времена..

Не смијемо заборавити, јер је заборав највећи гријех!!

Аутор: Сандра Благић