Сандра Благић: Душо моја, боли ли те неправда?

Боли ли те душо моја, што ти бар капелу нијесмо подигли? Да никне капелица, да ти бар свијећу запалимо. Да запалимо свијеће за безимену дјецу , за мајке и баке, деке и очеве, стричеве, ујаке, комшије…

Душо моја, боли ли те неправда? Душо моја,под црницом земљом, боли ли те ћутање?

Боли ли те умањивање броја покланих, недокланих, у Саву бачених мученичких душа? Боли ли те тишина у Доњој Градини? Или волиш што се чује само цвркут птица?

Боли ли те што се окупимо само једном годишње да ти мученичку земљу цјеливамо? Да ли те боли што те спомињемо ријетко или скоро никако? Pијетко само пред изборе или кад се неки поени скупљају. Боли ли те кад видиш како твоје преживјеле логораше ставе у задње редове а ОНИ стоје у првим?

А та мала група, преживјелих логораша, стајаше први у реду да их душман камом посјече.

Преживјели су патњу, глад и мучење да би их данас сакрили од погледа јавности. Данас, 78. година послије, када у Доњој Градини одржасмо помен за мученичке душе. Срамота је да ни данас нису позвали ни једног преживјелог мученика да исприча своју причу. Гласно и јасно, уживо, да га цијела васиона чује! Нису, јер је лакше и боље издекламовати написане ријечи и брзо их изговорити него чути истинску патњу. 

Боли ли те душо моја, што ти бар капелу нијесмо подигли? Да никне капелица, да ти бар свијећу запалимо. Да запалимо свијеће за безимену дјецу , за мајке и баке, деке и очеве, стричеве, ујаке, комшије…

Данас 78. година послије Покоља над Српским Православим народом, мене је било срамота. Срамота свих политичара који су били ту, а у ствари нису. Срамота ме јер ништа нисте урадили, свих ових година, да се бар темељи освештају за меморијални центар. Срамота ме јер нам дјеца не знају ништа о Јасеновцу, Доњој Градини, Јастребарском, Јадовну, Пагу, Пребиловцима, Шушњару, Гаравицама, Смрикама. 

Како и да уче и знају нешто, кад у уџбеницима нема готово ништа. Сваке године ријечи одлазе у вјетар, кроз гране чије се лишће надвило над Доњу Градину.

Тишина!

Поносна сам што сам потомак мучки убијених прадједова. Убијених само јер су били Срби.

Душо моја, праштај потомцима својим јер нисмо заслужили велике мученике као што сте ви.

Од истог аутора:

Сандра Благић – Пријатељи – колумнисти