SAN O USVAJANjU

Verovao sam, naivno, da će nakon otpočinjanja ove velike krize u nekoliko zemalja Evropske unije, koja je razgolitila sve slabosti i bedu nastalu nasilnim spajanjem vode i ulja, opametiti većinu Srba ali… nije. U Beogradu „proevropska orjentacija“, kao mera stvari ne
da ne slabi već se nadima kao testo sa viškom kvasca. Dok i u ključnim zemljama
Evropske unije, Nemačkoj i Francuskoj, raste broj onih koji ne veruju u
budućnost projekta velike ujedinjene Evrope, u Srbiji se zaoštrava odnos prema
onim koji u tu i takvu Evropu sumnjaju. Srbija je jedina država u Evropi u kojoj
jača poverenje u Evropsku uniju i njen valutni sistem. Srbija veruje i u one koji
sami u sebe sumnjaju.

Političari, intelektualci, ekonomisti, novinari, penzioneri, glumci, pevači, perači
ulica… sve je to u Srbiji medijski naštimovano da se u Evropsku uniju kune
kao u očni vid. Samo još u Demokratskoj stranci Srbije govore da Srbija ne
treba da uđe u Evropsku uniju. Svi ostali tvrde da Evropa nema alternativu.
Takvi brane stav da je čak i prolongiranje donošenja datuma o početku pregovora
EU sa Srbijom smrtna presuda za jadnu i svake nade oslobođenu srpsku privredu.
Ako nas Evropa ne prihvati, kažu, gotovi smo.

Dodaju da je evropsko tržište bogom dano za srpsku robu, da je na tom tržištu
pojas za spasavanje srpske privrede i srpskog društva uopšte. Daleko je, vele,Rusija. Kina još i dalje. Niko ne spominje pravnu državu,
zakone, poštivanje tih zakona. Niko od srpskih političara da kaže kako Srbija u
Evropu nema šta da izveze. Srbija već godinama skoro ništa ne proizvodi. Sve je
u Srbiji uništeno ili utuljeno.

Deset godina Srbijom telale demokratski dobošari ubeđujući narod kako će sve
procvasti onoga dana kad Srbija postane članica EU. Lažu, svesno lažu i
obmanjuju narod. Skrivaju podatke o strahovitom rastu trenda inostranog duga
zemalja koje su u poslednje dve decenije primljene u članstvo EU. Da je samo to;
sve te zemlje: Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija Mađarska, Rumunija, Bugarska,
konstantno beleže rast stope nezaposlenosti, rast siromaštva, uništenu
poljoprivredu. Da ne spominjem slučajeve Grčke, Italije, Španije, Kipra…

Istovremeno, iza medijskih sumaglica na kojima njihovi opsenari uporno i
svakodnevno rade, demokratski „spasioci“ razvukoše i prodaše sve što
je vredelo u zemlji Srbiji; oranice, velike privredne sisteme, izvore vode,
šume, pivare, šećerane, uspešne poljoprivredne zadruge, naftne izvore… Ostala
je još samo Elektroprivreda. I Komercijalna banka.

Ima tome dve, tri, godine kako sam jednog od tzv. eksperata demokratskih snaga
Srbije, nakon njegove konstatacije da će Srbija bankrotirati ako ne uđe u
Evropsku uniju, zamolio da mi objasni slučaj Japana, odranije, i Kine, odskora.
Nisu imali, ni danas nemaju, energije ni za svoje potrebe, krenuli su iz
ruševina, tržišta su im bila daleko, konkurencija strašna i moćna a opet su
uspeli, eno ih u samom vrhu svetskih ekonomija. Bez članstva u Evropskoj uniji,
rekoh svom sagovorniku.

– Ha, čujte. Nije to isto. Srbija je Srbija, reče moj sagovornik, i ode na
jednu beogradsku televiziju da ubeđuje Srbe kako Evropa nema alternativu.

Zato što nije isto, a može da bude isto, Srbija je danas na rubu propasti. U
Japanu i Kini nisu ni kukali ni lagali narod. Nisu krali, niti su verovali u
pristupne i ostale fondove. Verovali su u sebe i svoj rad, a politička elita
Srbije, odavno veruje samo u laž i prevaru. I ponaša se kao sakato siroče kad
očekuje da se neko smiluje i da ga usvoji.

Izvor: Pečat