Шаљу ме у Гимназију

Већ негдје половином новембра донио је он мени папир, отпусницу из Базе. На папиру пише да сам упућен у Гимназију у Грубишном Пољу. Отпусна листа важи до пријаве просвјетним властима у Грубишном Пољу, најкасније 30. новембра 1944. године. Мати сам оставио лонац. Ништа друго нисам ни имао. Са свима сам се поздравио и кренуо кући. Основни оријентир је црква Св. Стевана у Дјаковцу, а онда се треба пропитати за стазу која води пречицом преко Турчевић Поља према Рашеници.

Сустигнем успут постаријег човјека па ми он рече да навратимо у пролазну кухињу. Каже да ће ту управо бити печено прасе. Зна, јер је отуда дошао прије два сата. Тамо смо нашли неке људе како једу. Ражањ је осовљен уз шљиву. Мој знанац извади нож из џепа и одреза мени добар комад топле прасетине и док сам узимао крух са стола, он већ дође, баш са повеликим комадом меса, и позва ме да сједнемо на дрва. Он иде некуда за Кореничане, па ће мени показати гдје да скренем десно, да не идем кроз Иваново Село, Пемију. Рукујемо се, зажелим му сретан пут и одосмо сваки својим правцем. Вријеме је лијепо, стаза суха и у прво вријеме је „под ногу“. Кад сам пресјекао Горњу Рашеницу, одакле пуца поглед на Луке, виде се обје цркве и горњи крај Грубишног Поља. Свратим у једну кућу гдје сам се напио воде па просто летим стазом према прелазу на ријеци Ператовици. Ту ми је све познато. Ту смо долазили да се купамо, а горе по стрништима смо и краве чували. Прескачем канал и стаза ме води на пољски пут којим ћу изаћи на Савитке, а онда Трегнеровим путем у њихово двориште и преко пута у моје. Узбрдо је па сам успорио, а и знатижељан сам овог крајолика. Проматрам сваку међу, сваку парцелу… Са Савитака препознајем све куће – од крижања па до Ромића сокака. Стижем у Трегнерову ограду и видим у дворишту како тета Анка у шталу носи нарамак сијена. Изненадила се кад сам је поздравио, па вели да мало сачекам. Унијела је нарамак у шталу и одмах се вратила. Пита откуда идем и да ли знам ишта о Лојзи. Укратко јој испричам о себи и кажем да су Лојзо и још неки одмах из Гакова некуда отишли, али да не знам камо. Јованка ме опазила кроз прозор и, ето, иде преко пута пред мене. Трчимо једно другом, грлимо се и љубимо. Мама изађе до плота. Обје плачу од среће, а и мени је тако. „Ајде у кућу, изуј се, офришкај се хладном водом па ћеш јести. Сигурно си гладан“, говоре углас. „Нисам гладан, а попио бих воде. Послали су ме да идем у гимназију и више се не морам никуда враћати“, кажем. „Е, баш лијепо“ рекоше оне, а мама ме још једном пољуби.

Сутрадан сам отишао у варош гдје сам сазнао да је ђачки интернат у кући Ђурице Пејновића. Тамо сам нашао професора Клинца, Словенца који је раније навраћао код Јере Голштајна. Познавали смо се. Он ме упознао са одгојитељом Стевом Лабантом. Рекоше да ту већ има доста ђака из околних села и да ће сви ићи у први разред као и ја. Вратио сам с кући за ручак. Ту је била Тина. Она и Јованка ми причају да ће вечерас бити некакав митинг у Соколани. Кажу да ће неки друг држати говор, а онда ће бити плес. Веле да требам и ја ићи са њима, на што сам пристао. Послије ми Јованка рече да Тина има дечка партизана и да је он народни судија. На плесу је стално с њим. То се куми Милки баш не свиђа, па је тешко пушта на игранке. „Зато она тебе тако и зове. Лакше ће добити дозволу“, рече ми Јованка. На митингу се нашао и Клинц са женом па ме је упознао са неким дечкима из интерната. Цуре су плесале. Уочио сам Тининог судију. Ја сам разговарао са новим познаницима. Тако сам сазнао да су се они већ уписали и да и ја требам отићи у зборницу Гимназије. Послије ми је Јованка објаснила шта је то зборница (она је прије рата ишла у Грађанску гимназију).

Будући да је била вриједан ђак и учила при петролејки дуго увечер, отац је био забринут за њезино здравље и није дозволио да настави школу. У зборници сам предао моју цедуљу из Базе и они ме уписаше. Рекли су то првог дана наставе и нагласили да сат почиње у осам и да нема кашњења. Разред је био пун, све клупе попуњене. Ту је и неколико професора. Познам само Клинца, а од ђака оне са митинга. Прозивали су нас по абецеди, тако да сам био први прозван. Свакоме су поставили по неколико питања. На питања смо одговарали стојећи. Представљени су наставници по предметима. Разредник је била Лидија. Сад су професори отишли, а она нам је издиктирала распоред сати за цијелу седмицу. Будући да смо по годинама нешто старији, а и зна што смо све преживјели, изразила је наду у наше добро владање и марљивост у учењу. Тако је прошао први дан. Сутра ћемо по распореду.

Кад смо дошли до крижања, пред Кузловом биртијом видимо неколико кола из којих износе рањенике. Неке носе на носилима, а друге носе по двојица партизана. Држе их испод пазуха и испод кољена. Неки поскакују на једној нози и ослањају се на пратиоца. Они са завијеним рукама, главом и раменима иду сами. Исти је призор пред Ћоповом биртијом. Тамо има још више кола. Сазнајемо да се у Подравини воде жестоке борбе са Нијемцима, усташама и домобранима. Прича се да су Руси кроз Мађарску прошли мимо Вировитице и да су под Будимпештом. Негдје у Сријему Швабе су успоставиле фронт између Драве и Саве и не дају партизанима даље. Тамо шаљу појачања, а овдје их партизани ометају, тргају пругу, руше мостове, нападају колоне… Кад наши крену на тај фронт у Сријему, убрзо ће и ово овдје бити ослобођено. Послије пар дана, опет су све рањенике утоварили у кола и одвезли према Ператовици. Настава је лијепо текла. Дисциплинирано смо слушали и писали, а кад су почела пропитивања, већ смо се некако међусобно разликовали. Неки су знали и одговарали, а поједини или нису научили, или нису могли научити. Почела су изостајања. Неки су напустили интернат, а тиме и Гимназију.

< Учим за шнајдера                                                                 Садржај                                                            Јутрења и ферије >