Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Један Зборник привукао је пажњу читалаца, у коме је седам аутора из Србије и расејања, приповедало и певало о свом родном крају, Плашком. Иницијатор књиге је Милан Косановић, а приход од продаје намењен је обнови цркве Ваведења пресвете Богородице у Плашком.
Зборник Са олтара родне груде изашао је из штампе 2015. године у издању нишког Свена.
„Овај Зборник Са олтара родне груде је настао као израз љубави, чежње, жеље и настојања да нашима потомцима прикажемо и покажемо, како се некада живјело, како се данас живи на простору Плашког и плашчанске долине…Да се не заборави наш језик, да се не забораве наша кола, да се не забораве личка прела, личка одјела, посјела и ријечи као што су: круу, граа, њесам, есам, оје, рало и све друге рјечи специфичне за наш крај, како се некада говорило у Плашчанској долини. Да се не заборави ни наша патња, а ни наша љубав…Нетко је у пјесми опјевао, нетко у причи испричао о нашем Плашком, о људима, о нашим обичајима о цркви Ваведење Пресвете Богородице у Плашком. Ова је црква изграђена прије нешто више од два и по стољећа, што је јако дуг временски период и сврстава је међу најстарије православне храмове на овим просторима! Штампањем Зборника радова аутора Плашчанске долине Са олтара родне груде ми желимо прикупити одређена финансијска средства да придонесемо обнови овог светог Храма који је у јако дерутном стању и мора се хитно обнављати, а можда и потакнути оне који ће читајући овај Зборник да се утопе у нашу љубав, почну и сами размишљати слично нама“, истиче у предговору Милан Косановић.
Живот без предаје
Милан Косановић је објавио и две књиге „Завичај у души“ и „Завјет крајишких рана“. Његове песме и приче су објављене у неколико зборника и антологија. Рођен је 1947.године у сеоцету Косановић брдо. Основну школу завршио је у родном селу Јања Гори, а осмогодишњу, од петог до осмог разреда у Плашком. Наставио је школовање у Српским Моравицама. Радећи на електрификацији пруге Загреб-Београд доживео је несрећу на послу, и остао без леве шаке и леве ноге, али се није предавао. Завршио је Вишу школу за Организацију рада. Студира економију и похађа паралелно Републичку политичку школу. Укључује се у рад разних инвалидских, спортских и политичких организација. Возио је и ауто-рели. Постиже екипно прво место на Сутјесци 1984. год. са СДИХрабри Загреб. Када почиње рат, сели се у Београд, где и данас живи са породицом. Иако је у трећем животном добу, и даље пише песме и припрема нове књиге.
Аутори који су се представили својим причама и песмама су Божидар Бошко Корзалко (САД), Далиборка Пешут Мандић (Канада), Владимир Вукелић (Италија), Ђорђе Латас, Димитрије М. Косановић, Милан М. Косановић, Милан Р. Косановић и Небојша Вукас из Србије.
„Иако су аутори, чија су дела у овој књизи, раштркани по целом свету, то их није спречило да се окупе и својим лепо бираним речима створе ово необично мало, слободно могу рећи, ремек дело.
Онај ко није из Плашког и околине, читајући доживљаје, догађаје, обичаје, описе природе, имаће осећај да је тамо, у тој прелепој и пребогатој природи, да се умива на Дретуљи, присуствује изградњи кречана или је у лову. Љубав, чежња према Плашком, претопила се у најлепше речи, искрене, спонтане, а ипак толико живописне.
Оно што је од посебног значаја је очување првенствено говора и изражавања у том крају, а затим и обичаја, навика, традиције. Овај зборник Са олтара родне груде, иако хуманитарног карактера и посвећен цркви у Плашком, је велики дар за свакога ко је буде имао у својим рукама. Дар за садашње, али и генерације које долазе. Прави начин да се сачува сећање на све оно што је посебност тог краја, на људе, великане који су рођени у Плашком и на све оне који су и који ће бити упамћени, начин да се пренесе младим нараштајима, чији су корени у тој зеленој долини, на обалама Дретуље, како се некада живело, стварало и како се воли завичај“, истиче рецензент књиге Гордана Павловић, књижевница, члан УКС-а и редован члан Матице српске.
Пшеница једна ријеч која подсјећа и значи много за живаљ Плашчанске долине.
Ближио се крај школске године, ближило се љето, а ја сам као и сва дјеца радовао се школском распусту или како смо га тада звали „ферију“, јер сам моје ферије проводио у селу Језеру код моје баке Паве и деде Николе и мојих тетака, Зорке и Јеке и мојих братића Милана и Пере. Сјећам се моје баке која је била мршава „као чачкалица“, а ходала је усправно као свијећа. Супротно њој, деда је био пуначак, са бијелим брковима које сукао, а „шкрљак“ који је био вјеровано старији и од њега самога, од којег се није одвајао. Кад сам имао око десет или једанаест година деда је умро и на баби Пави је остало да води цијело имање, да се брине о свему што је захтјевао сељачки живот.
Тако је организовала са осталим сељанима када треба покосити ливаде, када треба купит, свозити. Приморана животним потребама морала је да води бригу о цијелој љетини, сијену, кукурузу, просу, крумпиру, граху, масирачама и другом, али је посебну пажњу посвећивала пшеници.
Скоро сваког дана у предвечерје одлазила би на једну њиву, коју је звала Мркокалуша, која се протезала до испод Вукаса, да обиђе златно-жуто класје пшенице, убери по један клас, па га протрљај у длановима да види је ли зрело за жетву. Када би пшеница сазрела, она би послала моју тетку Зорку да се договори са другим женама из села за жетву. Знала је рећи:
-Нека понесу оштре српове, више ће пожњети.
Дани су били топли и спарни, па се са жетвом почињало касно послије подне. Жетва би трајала до касно у ноћ, по мјесечини. Село се спремало да утоне у добро заслужени сан, из далека се чула пјесма жетелица. Кад би нека од дјевојака започела пјесму, моја бака би рекла:“ Ено Цвијета Благојева пјева к’о славуј“.
Пшеница се пожела, довезла и ставила на бркље да се још мало присуши, а онда би дошао дан вршидбе. Како?
Свака кућа у селу имала је „гувно“, округла површина земље добро утабана, пречника отприлике десет метара који је имао стожер у средини. Пшеница би се прострла по цијелом гувну, а онда би моји рођаци Перо и Милан довели волове, које би привезали за стожер и волови би ишли у наокруг од вањске линије круга према средини, кад би дошли до средине волови би се окренули, па хајд’ назад, и тако док сва пшеница не буде извршена.
Ту, поред гувна, увијек је била једна стара канта која је служила, ако би вол почео да балега, да се ухвати балега, да не падне на пшеницу.
Овршену пшеницу требало је очистити. Гледајући небо према Плашком на заласку сунца, знала је рећи: „Ако се небо буде црвенило, биће вјетра, требаће пшеницу превијати.“ Пшеница са пљевом би се ставила у четвртинку, четвртинка би се дигла изнад главе и полако сипала, а вијетар би односио пљеву или би се са лопатом бацала из вијетра који би односио пљеву. Тако превијану пшеницу би односили на Дретуљу испод Јакшића да би се опрала, а она би се простирала на чисте плахте да се суши. Кад се пшеница довољно сасушила носили би је у млин у Ражуље. И ја сам ишао у млин, јер се добро сијећам мириса мљевене пшенице и топлине брашна које излазило испод жрвња. Много пута сам појео парче погаче коју је моја бака испекла испод пекве, од такве пшенице.
За вријеме мога боравка код баке спавао сам на штали, на мирисном сијену, тек покошеном и спремљеном за зиму. Комин је био отворен, па се лако чуо лавеж сеоских паса, а понекад се зачула клепка са оваца или звоно са крава или бронзе са волова.
Кад би полазио назад кући у Плашки, бака би ми спремила мало пшенице да дам мајци.
Мајка би ту пшеницу чувала и за Светог Николу би ту пшеницу посијала у стакленке, за нас укућане, које би ставила на стол око Божићњака за Божићне празнике.
Ето, једна ријеч…Пшеница.
Божидар Бошко Корзалко
Извор: РТС
