Š​ta ako se rat završi?​

Nisu danas iznenađenje nemir, strah i apatija, ali bi mir bio. Vrlo je izvesno da ne bismo ni znali da ga sprovedemo, uostalom morali bismo da radimo i stvaramo, a to, kako danas stvari stoje, ne umemo

Piše: Zoran Kojić
Zavaravajući se već treću deceniju, kako smo postali nekakvo demokratsko društvo, tumaramo u zatvorenom krugu malih populizama, ali velikih šovinizama, prihvatajući ih kao činjenično stanje svakodnevnice. Na nekakav, gotovo perverzan način u tome i uživamo. Vreme u kojem i dalje ratujemo, na načine dostupne i trenutku prilagođene, koristimo kako bismo bez i najmanjeg tračka svetlosti lutali, devastirajući gotovo svaki segment neophodan za egzistenciju, bez i primisli o napretku.

Osvrćući se oko sebe, posmatrajući svakodnevno ponašanje figura i karikatura, koje pod krinkom izabranih statiraju u filmu koji se zove borba za život jednog naroda, beskrupulozno upropaštavajući čak i onaj poslednji minimum garantovan kako bi jedna nacionalna zajednica mogla da pokuša da opstane sa nametnutim stigmama, kakve danas nosi naša (srpska) nacionalna zajednica u Hrvatskoj, nije teško uvideti sav besmisao u kojem nas tako ponizne i drže.

Nisam siguran kako postoji i jedan zdrav detalj neophodan čak i za privid funkcionalnosti kako kroz kulturnu, tako i političku, opšte društvenu ili bilo koju drugu delatnost preostalih fragmenata Srba u Hrvatskoj. A i kako bi? Gde god da se uhvatimo sve sam lopov i patriJota. Sa velikim j, na honorarima onih prema kojima su najglasniji, kao i toliko puta do sada.

Kroz deset dana meseca novembra put obećane Evrope ispratih četiri porodice. Uveren sam kako je svako od nas ispratio po četiri. Jednostavnom matematičkom operacijom, svojstvenoj čak i ključnim faktorima na ovdašnjoj društvenoj sceni moralo bi biti jasno kako je odjavna špica u toku.

A rat traje i dalje. Ali, nije to naš rat, nije nikada ni bio. Beše to samo njihova šarena laža kojom svoje narcističke poremećaje lečiše na nama, narodu, iliti brojkama. Laža koja traje i danas, koja će trajati dok nas ima, jer je očigledno želimo. Glas protiv nikada se nije podigao, niti će.

No kako u uvodu rekoh, valjda nam tako i odgovara, u protivnom bi se morali uhvatiti rada, ozbiljnog posla, kao i odgovornosti za učinjeno, ali i odgovornosti za decenije nečinjenja, a to nam baš i nije svojstveno. Decenije stvaranja primitivnih kasta koštale su i generacija i bogatstava, naravno naših, da ne pomislite drugačije. Niti tu se ne pobunismo, niti tu glas ne podigosmo.

Jednostavnije je i opšte prihvaćeno načiniti se poltronom. Vidimo da je isplativo, a bez odgovornosti. Dovoljno je samo – poltronisati se.

Začudo, i tu poremećaje primećujem, vrlo ozbiljne i sa dugoročno nesagledivim posledicama, takođe i po poltrona, koji to teško može shvatiti, jer ipak je – poltron.

Odnosi i okolnosti u kojima se preostali Srbi u Hrvatskoj nalaze sve su, samo perspektivni nisu. Oni nas ne žele, mi nismo potrebni sebi samima.

Uverivši nas da je rat završio, a da pljačke nije ni bilo, lako su nas uveli u mračno doba koje nam ne garantuje opstanak. Garant istoga smo samo mi. Svako od nas. Dok ne zasučemo rukave i ne povedemo računa o sebi i prvome do sebe, pri tome se ne libeći da pokažemo stav, bolje nam biti neće. Možda i ne treba da bude, završimo jednom taj prokleti rat, u njihovim glavama!

Izvor: Srpski narodni forum