Резултати пописа одредиће статус Срба

Пише: Мишa Ђурковић

Србија годишње губи по основу емиграције и природног прираштаја од 40.000 до 50.000 становника, па на попису можемо очекивати доста поразне резултате

Било би веома занимљиво направити преглед медијског простора у писаним и електронским гласилима који је посвећен наводној реконструкцији Владе Србије. Од свега није било ништа. Све се то, нажалост, одвија науштрб неких стварних и много важнијих тема које пролазе без икакве пажње.

Ево, ове године требало би да се одрже пописи у свим бившим југословенским републикама. Ови пописи су веома значајни и тичу се читавог српског народа, па и државе Србије као његове матице.

Попис из 1991. одвијао се у атмосфери која је увелико одисала ратом. За нека подручја, попут Космета, није било могуће прибавити податке. Подаци су великим делом остали у рангу провизорности, непотпуности или свесне манипулације као припреме за оно што долази.

Уследила је трагична деценија у којој ниједна република није избегла рат, разарања и велика кретања становништва. Отуд су и пописни резултати с почетка прошле деценије такође рађени у тешким условима с много непознаница, уз вођење рачуна о избеглицама, интерно расељеним особама, повратницима, азилантима, несталим особама итд. Многа политичка и статусна питања још су била отворена, па се све то одражавало и на пописне резултате.

Због свега реченог попис који се сада планира носиће много већу ноту озбиљности и имаће дугорочно много важније последице него она два претходна, иако ће и он још увек носити трагове неких отворених питања (статус Космета нпр).

Најпре ће се показати демографски трендови. Ако је познато да је од седамдесетих година број припадника српског народа константно у паду (то је већ попис из 1981. показао), а да Србија и даље годишње губи по основу емиграције и природног прираштаја од 40.000 до 50.000 становника, јасно је да можемо очекивати доста поразне резултате. На претходном попису (2002) пад укупног броја становника није био толико катастрофалан јер су урачуната и лица избегла из бивших југословенских република. У овој деценији нема те категорије, па ће пад бити још већи.

С друге стране, у осталим републикама, резултати овогодишњег пописа биће основа за одређивање статуса Срба. С тим што су им перспективе свуда осим у Републици Српској више него тамне. Ни двадесет година после осамостаљења Словеније, Срби, као ни Хрвати или Бошњаци, нису признати ни као аутохтони народ нити као мањина.

Иако наводно имају своје представнике у власти, Срби у Хрватској овај попис дочекују такође у врло незавидном стању. Упркос свим изливима добросуседства између председника Тадића и Јосиповића, Срби у Хрватској су и даље изложени притисцима разних врста, од социјалних и економских до физичких, који су углавном усмерени ка промени идентитета или исељавању. Њихов највећи проблем, станарско питање, држава Хрватска и даље не решава.

Статус Срба је незавидан и на подручју Македоније, некадашње Јужне Србије, која је данас независна држава чије је име и даље одређено статусом бивше државе. На прошлом попису, одржаном непосредно после грађанског рата, њих око 36.000 изјаснило се да су Срби. Они су у овој држави дуго били препуштени својој судбини и опстајали без елементарних права и средстава за очување идентитета. Чињеница да постоје читаве улице и насеља у Скопљу где се људима презиме завршава на ић није се много одразила на број Срба. Тек у последње време приметни су покушаји да се Срби овде организују и да добију свој медијски простор и могућност адекватног и слободног испољавања свог идентитета. Ми, нажалост, често заборављамо да су неки од најзначајнијих споменика средњовековне српске културе и државности смештени на овом простору, укључујући и велики Душанов мост у Скопљу који Македонци данас зову Камени.

Док на подручју БиХ Срби могу сами да се изборе за своја права, због бројности и добре организације, остаје можда најконтроверзније питање статуса Срба на попису који се у априлу организује у Црној Гори. Након изградње новоцрногорског националног идентитета, што је изгледа неповратан процес, одвија се диференцијација између оних који се одлучују да га прихвате, све са црногорским језиком и латиничним писмом од 32 слова, и оних који се одлучују да остану део српског националног корпуса. Таквих је на прошлом попису било 32 одсто и они су и даље дискриминисани и изложени страшним притисцима да се такође одрекну свог традиционалног идентитета. Ове намере уопште не скривају људи из власти понављајући да је циљ да се број Срба сведе на испод 20 процената.

Пошто је Србија озбиљна држава (власт каже: лидер у региону), која је Уставом преузела обавезу да брине о свим припадницима српског народа и ван својих граница, не сумњам да ће власти урадити све што је неопходно да током пописног процеса заштите наше људе од дискриминације и асимилационих притисака. Осим власти у тај посао укључиће се сигурно пре свега наше најважније духовне и културне институције као што су СПЦ, Матица српска и САНУ. Процентуални пад броја Срба у околним државама био би мрља за све њих.

(Аутор је виши научни сарадник у Институту за европске студије а текст је саопштио на Округлом столу „Срби и попис становништва у Црној Гори 2011. године“ који се у организацији Српског националног савјета одржао 25. и 26. јануара у Подгорици)

Извор: СРПСКЕ НОВИНЕ