Резиме

Без обзира на евентуална реаговања на ову књигу, аутор констатује једну трагичну чи­ње­ницу да су Србима „браћа“ Хрвати нанели нај­већа зла у читавој историји српског народа. У то­ме Хрвати далеко, далеко надмашују све друге српске непријатеље заједно:

Турску, која је владала српским земљама близу пет векова, послије пораза српске војске на Косову 1389. године;

Аустроугарску, која је на Берлинском кон­гре­су 1878. године добила мандат да окупира српску Босну и Херцеговину, а потом анектира 1908. године. Ова држава је 1914. године извршила агресију на Србију и Црну Гору, чиме је отпочео и Први светски рат. У томе агресивном нападу, Срби су имали око 1.250.000 жртава, али су тај број жртава премашили Хрвати у Независној Држави Хрватској. У редовима аустроугарске вој­ске, која је чинила масовне злочине у окупи­ра­ној Србији, био је и знатан број војника Хрвата;

Бугарску, која је 56 пута напала Србију без објаве рата и чинила стравичне злочине на оку­пи­раној српској земљи, али се то не може по­редити са злочинима геноцида који су чинили Хрвати;

Немачку, која је такође без објаве рата 6. априла 1941. године напала Србију, уништивши згра­ду Народне библиотеке у чијем је пламену изго­рело око 500.000 књига – чИтава историја и па­мет народа – и убивши у ваздушном нападу на Београд око 8.000 недужних грађана Бео­гра­да. Немачка је држала Србију под окупаци­јом од 1941. до 1944. године. Немци су, изме­ђу осталог убили и велики број српских талаца, што је злочин посебне врсте над цивилима, али се то ни издалека не може мерити са злочинима над Србима које су починили Хрвати. Мађарска, Италија, Румунија и Албанија су чиниле велика зла Србима, али је то готово занемариво у односу на зла ко­ја су Србима починили Хрвати;

НАТО и Сједињене Америчке Државе, које су 78 дана и ноћи 1999. године перманентно из авиона и са бродова бомбардовали Србију и Црну Гору, убијали недужне становнике и уништавали ма­те­ри­јална добра српског народа и то само за­то, што је у складу са међународним правом, Србија хтела да на својој државној територији (Ко­сову и Метохији) угуши оружану побуну својих становника – Шиптара.

Наравно, у позадини те агресије стоји и одлу­ка за насилно успостављање војне базе на државној територији Србије – на Косову.

Сви ови агресори на српске земље, својом агресијом, нанели су огромне штете српском на­ро­ду и тиме спречавали и успорили његов друштвени и економски развој. Али зла која су Хрвати по­чинили Србима, неупоредиво су већа.

Хрвати су скривили и непотребан устанак Срба 1941. године који је био само реакција на гено­цид Хрвата. Хрвати су криви и за усмеравање срп­ског ослободилачког покрета против војске Италије и Немачке, која се, углавном држала међуна­ро­дних прописа и то само са циљем да у тим су­кобима Срби гину, како би они несметано могли да уништавају припаднике српског народа, нарочи­то у својим логорима смрти.

Хрват, Јосип Броз Тито и његови другови Хрва­ти: Андрија Хебранг, Владимир Бакарић, Иван Рибар и др. укинули су територијалну поделу Југо­сла­вије на предратне бановине и увели Републике, чиме су створене све реалне претпоставке за ра­спад Југославије 1990. године.

Хрвати су масовним геноцидом над Србима из БиХ изменили етничку и верску слику становника БиХ и тиме омогућили стварање засебне републи­ке БиХ у послератној Југославији. Тиме је, запра­во, од српског народа православне вере поде­ље­ног на три вере створена засебна република.

Дуго би се још могла набарајати зла која су Хрвати, стицајем повољних историјских прилика, по­чи­нили Србима и то само зато да би на српској земљи, како је напред описано и српској невиној крви, створили своју државу.

Било би неправедно ако бисмо у свему ово­ме изоставили и српску страну. Ту је најприје гре­шка српског ослободилачког покрета кога је пре­дводио у Србији Дража Михаиловић. Када се тај покрет у Србији привремено пасивизирао због ре­пресије коју су примењивали Немци, председник српске ратне владе генерал Недић, предложио је Михаиловићу да своје снаге из Србије пребаци на територију Независне Државе Хрватске и тамо за­је­дно са српским снагама спречи Хрвате у врше­њу геноцида. Михаиловић тај предлог није прихва­тио.

Српске устаничке снаге на просторима Не­за­ви­сне Државе Хрватске нису имале довољно стру­чних, политичких и војних кадрова, па су на­го­во­рене од хрватских национал-комуниста да нападну Италијане и Немце, што је била фатална гре­шка. Уместо да своје скромне снаге (главна војска је била отерана у заробљеништво) усмере на спасавање угроженог српског становништва, устаници су трошили своје снаге у непотребном и не­корисном рату, уместо да спасавају свој на­род.

Српски политички кадрови који су представљали већински народ у Југославији, приклонили су се хрват­ским национал-комунистима које је предво­дио Јосип Броз Тито и ништа озбиљно нису преду­зели да се послије рата установи бар приближан број српских жртава. Они чак нису ништа предузели да се сачувају грађевински трагови бар логора Јасе­но­вац – да се конзервирају. Нису ништа урадили да се уреде гробне површине масовних гробница у Доњој Градини, као делу јасеновачког логора. Разлог за то треба тражити у комунистичкој идео­ло­гији у којој је примат дат радничкој „класи“, а не нацији. Комунисти су интернационалне, а не на­ционалне оријентације. Ипак, пошто ратни злочини не застаревају, овим српским комунистима може се и посмртно судити за немар и скривање злочина ге­ноцида.

Најгоре је то што политичко и стручно руко­вод­ство Србије и Црне Горе, које је представљало смањену Југославију, није ништа пре­­дузело посли­је распада Југославије да Република Хрватска, као правна наследница Независне Државе Хрват­ске, обештети бар оне српске жртве које су власти Независне Државе Хрватске протерале у Србију то­­ком Другог светског рата и задржале њихову це­локупну имовину, укључујући фабрике, банке, трговине, куће, земљишта и друго. Ова прогнана српска популација броји се на стотине хиљада.

Ни послије више од пола века, Скупштина Срби­је није утврдила државни статус нацистичке Не­за­ви­сне Државе Хрватске. Ништа озбиљно није пре­дузето да се проучи архивска грађа у којој се колико-толико налази документација о злочини­ма у Хрватској и да се о томе обавести светска јавност. И архива која постоји препуштена је про­падању и манипулацији. Тако је предсједник Вла­де Републике Српске, Милорад Додик, потписао 27. октобра 2000. године уговор у предаји до­ку­мента­ције Спомен-подручја Јасеновац Музе­ју холокауста у Вашингтону који је одбио да при­ка­же изложбу о Јасеновцу и уговорио да грађу вра­ти Републици Хрватској. Овом грађом требало је доказати право на обештећење српских и ром­ских жртава.

Овакав поступак председника Владе Репу­бли­ке Српске има карактер кривичног дела.

Ни велики Музеј холокауста „Јад Вашем“ у Јерусалиму, следећи поступак Музеја холокауста у Вашингтону, није прихватио приказивање изложбе о злочинима Хрвата у Јасеновцу.

Овом се превише не треба чудити ако се зна да је у најужем центру Београда, изложбене просторије Музеја жртава геноцида на Тргу Ни­ко­ле Пашића 11, директор Музеја историје Југосла­вије Ранко Бугарћић, одобрио дана 23. маја 2000. године просторије Музеја и избацио изложбу Концентрациони логор Јасеновац 1941-1945. го­дине.

Први општински суд у Београду послије шест месеци одбија тужбу Музеја жртава за ометање поседа!?

Јеврејске организације су успеле да добију ми­лијарде долара одштете за жртве холокауста. Са­да потражују од Аустрије око 18 милијарди долара. Српске и ромске жртве геноцида нису добиле ништа. Јеврејски заточеници логора смрти Јасеновац при­ма­ју одштету од Републике Хрватске, а српске и ром­ске не примају ништа. То је и разумљиво ка­да са стране Савезне Републике Југославије, Ре­пу­бли­ке Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, није поднет никакав захтев Републи­ци Хрватској који би се односио на обештећење жртава геноцида у Другом светском рату.

(Податак узет из књиге др МИлана Булајића „Јасеновац на суду“).

Можда за овакав став према жртвама срп­ског народа у Хрватској, у првом реду Репу­блике Србије, треба тражити у тајним договорима хрватског председника Фрање Туђмана и србијан­ског Слободана Милошевића. Нешто о томе наго­ве­штава и текст објављен у „Експрес“ 11. и 12. јануара 2003. године под насловом: „Олуја“ до­го­ворена у Београду“. Ево тога текста:

„Мада су Срби протерани из Хрватске одувек тврдили да су операције „Бљесак“ и „Олуја“ дого­во­рене, осим са великим силама, и са званичним Београдом, односно са Слободаном Милошеви­ћем, у самој Хрватској се протеклих месеци по­чело говорити о „најуспјешнијој акцији у повијести домовине“ на други начин. 

Из незваничних извора се могло сазнати да је Фрањо Туђман својевремено потрошио на ло­би­ра­ње скоро две милијарде долара и привремено испразнио државну касу како би добио благослов за „чишћење“ Хрватске од оних који одлучују шта је у светској политици исправно, али и од Слобода­на Милошевића. Хрватска је привремено остала без државних девизних резерви, а велики дио кола­ча припао је и Слободану Милошевићу, јер је Ту­ђман сматрао да све лобисте треба платити.

Да ли намерно или можда несмотрено, ди­пломати земаља које одлучују шта је исправно у светској политици, потврдили су, мада неупућени у тачне цифре, да је добар дио девиза из Туђмано­вог упада у државну касу, стварно завршио – код Милошевића.

Нико додуше није утврдио колико су лобисти потрошили државних пара. Међутим, Иван Звонимир Чичак, некадашњи председник Хрватског Хелсин­шког одбора каже да нема доказа за ову фи­нан­сијску трансакцију, али је за „Експрес“ потврдио да је „Олуја“ договорена у Београду и да му је то рекао сам Хрвоје Шаринић, некадашњи шеф Ту­ђмановог кабинета.

Два дана уочи „Олује“ Шаринић је био у Бе­ограду и са Слободаном Милошевићем договорио све детаље – каже Чичак.

Нема никакве сумње да је Слободан Ми­ло­шевић био упознат са плановима хрватске „во­јно-редарствене акције“ познате као „Олуја“. Ма­да Хрвоје Шаринић, дугогодишњи Туђманов шеф кабинета, у својој књизи дневничких белешки „Сви моји тајни разговори са Милошевићем“ нигде децидирано не наводи да је четири дана пред „Олују“, дакле 1. аугуста 1995. године посетио по Туђмановом налогу Милошевића и том при­ликом га детаљно упознао са хрватским плано­ви­ма „ослобођења Книнске Крајине“, многи де­та­љи говоре о тој тврдњи. Наиме, већ 12. авгу­ста, свега седам дана након „Олује“, Милошевић се поново тајно састао са Шаринићем. О томе је Шаринић записао: „На Сурчин сам стигао 12. авгу­ста 1995. године око 14 и 30. Дочекао ме Горан Милиновић и обавијестио да ће се састанак одржати на Хомољским планинама, у Милошеви­ће­вом љетњиковцу. Са Милошевићем сам, као и обично, разговарао у четири ока, али ни једном ри­јечју није спомињао „Олују“ …“, записао је Шаринић у свом дневнику.

За претходну „војно-редарствену акцију“ ши­фро­вану као „Бљесак“, Милошевић по свему су­дећи није знао. Три дана после операције Шаринић је био са Милошевићем у Београду, али о томе није било ни речи. Већ сутрадан 3. маја 1995. године Слобо је, бесан, назвао Шаринића: „Хрво­је, па шта је, бре, ово? У шта смо потрошили толико часова и часова разговора?“

Када су два месеца касније почеле припре­ме за „Олују“, Туђман је решио да смири свог пријатеља Слобу, па је послао Шаринића да објасни Милошевићу следећу „војно-редарствену акцију“. На­во­дно, Милошевић није имао озбиљних приме­дби, сем што је инсистирао да буде, ако је икако могуће „што мање жртава“. Последице су позна­те.

Генерал Мартин Шпегељ, својевремено Ту­ђманов министар одбране, такође тврди да су све време рата Милошевић и Туђман били у бли­ским контактима и да ништа није предузимано без претходног договора „ратних пријатеља“ који су се у строгој тајности више пута састали у Кара­ђорђеву, Тиквешу, Добановцима… Уз врућу пра­се­тину и срнећи гулаш кројила се судбина наро­да.

Шаринић се поново, тајно, сусрео са Милоше­ви­ћем 20. септембра 1995. године на Дедињу. Резимирана је прошлост, утврђивана будућност, а онда је Милошевић рекао: „Обећавам ти највеће српско одликовање када се ова лудост заврши…“

(Текст су потписали Лијана Авдић-Королија и Давор Соха).

У обимном речнику „Велики лексикон страних речи и израза“ чији је састављач Радомир Јовановић са групом сарадника, а који је изашао 2006, у одредници „концентрациони логор„, на страни 691. пише:

„Место у којем се интернирају цивилни заро­бље­ници и трупе које су прешле на неко неутрално земљште, сабиралиште политичких противника за вре­ме мира, спољнополитичке затегнутости у току ра­та, оснивање логора у савременом смислу поче­ло је крајем XИX века, а процват те праксе у нај­горем облику имамо током Другог светског рата, где су фашисти систематски елиминисали милионе људи са основним разлогом мењања демограф­ске структуре одређених подручја (поред великих логора у Немачкој: Дахау, Ревенсбрик и Бу­хен­валд, и све околне земље су биле укључене у решавање вишка непожељног становништва: Аушвиц у Пољској, Терезин у Чешкој, Нацвајлд у Фран­цуској, Јасеновац у Југославији…“

На страну ова широка и, рекло би се, не­­пре­­цизна формулација, али оно што збуњује је­сте то да аутори ове и научне и стручне књиге, или не зна­ју, или неће да знају, да се логор Јасено­вац географски налази на територији Хрватске. То што је некада Хрватска била федерална јединица у Ју­гославији, не значи да је и логор смрти Јасено­вац и југословенско одредиште. Очигледно су овим хте­­ли да испрљају Југославију којој, без обзи­ра на ње­не мане, хрватски логор смрти Јасе­но­вац не при­­пада. Чему се онда чудити српским владама, а посебно Слободану Милошевићу који је био и остао, како је сам за себе рекао „ко­му­ниста по убеђењу“?

Српска православна црква, ма колико год је на­стојала да кроз бурну српску историју сачува срп­ско национално биће, у својој основној по­ставци је грешила. Наиме, сматрала је и сматра, да Србин може да буде само православне вере. Све оне Србе који су, стицајем различитих историјских око­л­ности, прелазили на другу веру, брисала је из срп­ског народа, што је било сасвим погрешно. Ово утолико пре, што је нација примарна, а вера може да буде и ствар избора појединца. Тако су, не само Српска православна црква, већ и српски народ, изгубили више од половине своје популације у БиХ, пре свега оне која је прешла на католичку веру и ислам.

Крупна грешка, не само Српске православне цркве, већ и српске државе је и одбацивање Бу­ње­ваца и Шокаца као припадника српског народа који у великом броју живе и на територији Републи­ке Србије. То је само зато што су некада, не та­ко давно, прешли на католичку веру. Погрешно их је сматрати Хрватима, где они историјски не припа­дају.

У време озбиљног пада наталитета у срп­ском становништву под хитно је нужно да Српска православна црква промени свој став према Срби­ма друге вероисповести, а српске државе озбиљно пораде на слози и јединству укупног српског на­рода, без обзира на његову верску припадност.

<Илија Ивановић                                                          Садржај                                                                         Рецензије>