Ревизионизам холокауста у Канади: Случај „ИРЦГ“-а

English

Аутор: Фондација лорда Бајрона

Група активиста босанских муслимана у Канади (самопрозвани „Институт за истраживање геноцида) 4. марта издала је саопштење за штампу у којем тврди, између осталог, да „чињенице показују да је Србија била прва која је користила возила са гасом у другом свјетском рату у нацистичкој Европи да убија јеврејске цивиле да би Београд и Србија били очишћени од Јевреја.“ Ово су идентичне чињенице и морални еквивалент када би тврдили да „чињенице показују да је Пољска била прва која је користила гасне коморе да убија јеврејске цивиле да би Варшава и Пољска биле очишћене од Јевреја.“ Занимљиво је да такве ексцентричне тврдње долазе од самоименованог портпарола етничке групе која је, пропорционално броју својих припадник, дала више добровољаца за СС него било која друга нација у окупираној Европи.

Србија је била прва земља коју су окупирали нацисти која је искусила одмазде по принципу једна стотине цивила убијених за сваког мртвог Нијемца – једна карактеристика коју је једино још спроводио режим терора на истоку. Како мјеродавни извори истичу, Србија је била под директном њемачком војном управом, за разлику од „Независне државе Хрватске“ – у коју је била укључена Босна и Херцеговина за вријеме свог кратког и срамног постојања – која је била једини квислиншки режим у окупираној Европи који су нацисти овластили да сам спроводи своје „коначно рјешење“. Тај извор нас подсјећа да је саставни дио тог пројекта је био допринос босанских муслимана Endlösung-u:

Хаџи Амин ал-Хусеини, бивши муфтија Јерузалема, отпутовао је специјално из Берлина за Сарајево да да свој благослов дивизији босанских муслимана под називом „Ханџар“, која је била међу доприносима хрватске марионетске државе њемачкој ратној машини. Ова дивизија се ефектно борила на источном фронту против Совјетског савеза и уврштена је у редове Вермахта.

Истина постоји. Само лажи треба измишљати. „Институт за геноцид“ босанских муслимана – који предводи човјек са добро познатим антисемитским и џихадистичким везама – слабо обавља тај посао који су сами себи додијелили.

ПРИЛОГ

Босански муслимани и нацистички ратни напор

Аутор Срђа Трифковић

ПИТАЊА ИДЕНТИТЕТА – Тврдња да су босански муслимани „Хрвати исламске вјере“ ма како крхка, је била кључна у Павелићевој усташкој идеологији. Била је такође и предуслов за практичну политику, јер само намећући тим исламизованим Словенима „чисто хрватство“ (цвијет хрватског народа) је Павелић могао полагати одрживо право на Босну и Херцеговину, у којој су Хрвати чинили само једну шестину популације.

Већина босанских муслимана је видјела себе као припаднике посебне заједнице и избјегавала опредјељеност, иако су неки видјели себе као Хрвате, а неки као Србе. Важно је напоменути да су нека од најважнијих имена у босанскохерцеговачкој књижевности – Осман Ђикић, Авдо Карабеговић, Мехмед – Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Ћамил Сијарић… –били, како то Селимовић каже, „муслиманског поријекла, српске националности“. Многи Муслимани су се прикључили усташама 1941. године и учествовали у злочинима над Србима, али већина их је остало пострани, посебно у областима са великом српском популацијом.[1]

Али Нијемци никада нису озбиљно схватали тврдње о „хрватском“ карактеру босанских муслимана. Као што је то њемачки опуномоћени генерал у Загребу, Едмунд Глаисе фон Хорстенау, примијетио 1941. године, „босански муслимани ће пратити Хрвате јер имају моћ… али у свако доба ће тражити начин да заштите своје посебне муслиманске интересе. Свака асимилација Муслимана од стране Хрвата не долази у обзир, јер Муслиман ће увијек бити Муслиман. Исто као што никад није био ни Србин када се за то издавао, тако ни сада неће постати Хрват“.[2]

НАЦИСТИ ПОДСТИЧУ „БОШЊАЧКИ“ ИДЕНТИТЕТ – Са друге стране, све продорнији покушаји од стране неких Њемачких група да се афирмише посебност босанских Муслимана и да се подстиче изражавање одвојеног „бошњачког“ идентитета било је једнако нападу не само на идеолошке темеље усташке хрватске државе (НДХ), већ и на њено практично постојање. У периоду 1942-43 рајхсфирер СС Хајрих Химлер је намјерио да уради обоје. Његова жеља да култивише босанске муслимане као стуб аутономне СС структуре моћи на Балкану је била типична химлеровска ексцентричност. У вођи СС-а ислам је нашао свог највећег поштоваоца и промотера у пред-мултикултуралној Европи. Химлерова мржња према „меком и јудаистичком“ хришћанству је била једнака његовом дивљењу Пророковој вјери, коју је сматрао мужевном, ратничком, заснованој на чистим СС квалитетима слијепе послушности и спремности за саможртвовање, неокаљаном саосјећањем за непријатеља.

Стварањем СС дивизије састављене од босанских муслимана, Химлер се надао појачати везе између СС-а и исламског свијета. Сматрао је да су исламске нације потенцијално симпатизери нацизма, и да би се овај осјећај могао повећати међу босанским муслиманима када би Њемачка прихватила и подстакла „бошњачки“ партикуларизам.[3] Један од његови најближих помоћника, обергрупенфирер Готлоб Бергер се хвалио да је „створена веза између ислама и национал-социјализма на отвореној, искреној основи. Са њом ће бити управљано у смислу крви и расе са сјевера и идеолошко-духовне сфере са истока“.

Химлер је у босанским муслиманима препознао потенцијално добре војнике који мрзе „заједничког јеврејско-бољшевичког непријатеља“ и да су без резерве за нацисте. Његови планови су за циљ имали стварање аутономне и неоспориве СС базе у Босни, коју је намјеравао у догледно вријеме да претвори у нову СС-ову војну границу.[4]

МУФТИЈА ПОМАЖЕ РАЈХСФИРЕРУ – У својој намјери да регрутује босанске муслимане Химлер је придобио подршку хаџи Мухамеда Амин ал-Хусеинија, јерузалемског муфтије и бившег предсједника Врховног муслиманског савјета Палестине, који је био „на СС-овој узици дуго времена“, како је то једном генерал Глаисе примјетио. У мају 1941. године муфтија је прогласио џихад против Британије „највећег непријатеља ислама“ и упутио се у Берлин. Када се сусрео са Хитлером 21. новембра 1941. године, изјавио је да је спреман да добије подршку за Њемачку међу муслиманима у Совјетском Савезу, Балкану и Блиском истоку. Вршио је радио пропаганду кроз мрежу од шест станица и успоставио је анти-британску шпијунажу и петоколонашке мреже на Блиском истоку. Муфтија је величао Нијемце јер „знају како се ријешити Јевреја, а то нас зближава са Нијемцима и ставља на њихову страну“.[5] Завјетовао се да ће помоћи да се ријеши јеврејски проблем у муслиманским земљама „на исти начин на који се јеврејско питање рјешава у земљама Осовине“.

Муслимански духовни вођа посјетио је Босну у априлу 1943. године под покровитељством СС-а. Његова посјета је дала велики подстрек муслиманској самоафирмацији.[6] Химлеров порив за регрутацијом који је услиједио је био огроман успјех: до краја 1943. године више од двадесет хиљада младих босанских муслимана се пријавило у 13. СС дивизију, која је добила име Ханџар, а муслимански фес је усвојен као званична капа. Укупан број добровољаца из редова босанских муслимана у Химлеровим јединицама, укључујући и Камерхоферову специјалну полицију, досегао је број од 46.000 до септембра 1943. године.[7] Ово је у многоме премашило – више од два на једног – број босанских муслимана у Титовим партизанима и чак и нагнало неке од њих да напусте Усташе и прикључе се СС-у. [8] Пропорционално њиховом броју, муслимани у Босни су били добровољци са највише ентузијазма за Химлеров СС у цијелој окупираној Европи.

 ЗАОСТАВШТИВНА ХАНЏАР ДИВИЗИЈЕ – Нова дивизија је у почетку имала мање проблеме са дисциплином, када се један одред инжењераца побунио против лошег опхођења њемачких официра у Вилефранше де Роргу у Француској, гдје су послани на обуку. Али када је пет мјесеци послије Химлер извршио инспекцију дивизије у Силесији (новембар 1943.) био је задовољан борбеном спремношћу. Стварање СС државе у држави је праћена екстремном пропагандом у корист аутономије босанских муслимана.

Коначни опсег Химлерових планова се може видјети из дугачког извјештаја о квинслишкој Хрватској који је припремио СС-бригадефирер Ернст Фик, и из виђења штандартефирера Бајера који је био задужен за „идеолошко образовање“ Ханџар дивизије. Наводећи информације из усташких евиденција – укључујући и покоље стотина хиљада Срба, недостатак дисциплине и непоузданост – Фик је закључио да је Павелићева власт смањена на „градоначелника Загреба, али без предграђа“. Рекао је да су усташе постале терет и да их треба разоружати и послати у Рајх као раднике. Бајер, који је био задужен за СС индоктринацију регрута из редова босанских муслимана, изјавио је да је Павелић клинички умоболан. [9]

Химлерови мотиви за култивацију босанских муслимана су повезани са унутрашњом политиком моћи у нацистичкој хијерархији. Успјешна специјална полиција и регрутација за Вафен СС међу њиховим редовима је примјер изградње Химлеровог царства. Седам деценија касније, насљедници његових кампфера су нашли нове господаре и нове спонзоре. Што се ствари више мијењају…

Извор: Lord Byron Foundation for Balkan Studies

Везане вијести: СРЂА ТРИФКОВИЋ Свет у зони сумрака демократије