Ревизионистички памфлети Игора Вукића о козарачкој дјеци (1)

У Загребу је од 23. до 28. августа 2016. године у организацији Хрватског културног вијећа, а поводом ”Европског дана сјећања на страдалнике тоталитарних и ауторитарних режима” одржан знанствени скуп под називом ”Дјечји дом за ратну сирочад у Јастребарском, 1941.-1947.” Игор Вукић, секретар ”Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац” одржао је предавање „Удомљавање ратне сирочади у породицама“. Зборник овога ”знанственог скупа” још није штампан, али се Вукићев текст може пронаћи на интернетској страници www.слобода.хр. Како се његово излагање односи управо на тему којом се бавим у свом докторату, а у директној је супротности с оним о чему пишем заслужује, нажалост, мало више пажње.

Очигледно, Вукић је прочитао Дневник Диане Будисављевић 1941.-1945., али користи само оне његове дијелове који су у складу с његовом унапријед постављеним закључцима игноришући при томе све оно што није. Добили смо тако један ревизионистички памфлет у којем су чињенице изокренуте, истина постављена наглавачке, а главни актери спашавања дјеце из усташких логора тек сурадници оних који то нису нити хтјели бити. Као доказ за ову моју оцјену користити ћу исти извор који користи и Вукић: Дианин Дневник.

Из уводних напомена

Већ на самом почетку свога рада Вукић организирану антифашистичку борбу против окупатора и колаборациониста усташа, домобрана и четника у једној од најпознатијих битака Другога свјетскога рата на подручју цијеле Југославије, назива ”партизанском оружаном побуном” дајући тиме оправдање ономе што се послије битке догађало. Јер тко се оружјем буни против легитимне власти заслужује казну: протјеривање, заробљавање, стријељање, упућивање у логоре и на присилни рад. Цивилно становништво, које није активно судјеловало у ”оружаној побуни” жене, дјеца и старци тек су колатералне жртве, а о њима се по завршетку оружаних борби и акције ”чишћења терена”  бринули управо они који су их ”почистили” из њихових кућа.

Битка на Козари, Козарачка епопеја, Трећа непријатељска офензива, Операција Западна Босна трајала је од 10. јуна до 15. јула 1942. године. У циљу потпуног уништења партизанских снага (4.000 партизана Првог и Другог крајишког Народно-ослободилачког партизанског одреда и Прве крајишка ударне бригада Народно-ослободилачке војске) на подручју западне Босне које су држале под контролом градове Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор, те својим диверзантским акцијама угрожавали сигурност главне комуникације према источном Балкану и оближњи рудник жељеза Љубију, Паул Бадер војни командант у Србији издао је наређење за формирање борбене групе „Западна Босна“ и организацију операције за потпуно уништење партизанских снага на ширем подручју Козаре.

У операцији је судјеловало 11.000 војника Вермахта и око 18.000 припадника усташко-домобранских снага. Концентрични напад из свих касарни започео је 1. јуна1942. године с циљем опкољавања цијелог подручја и стварања непробојних препрека за евентуално повлачење партизанских јединица. Након интензивне борбе, борци Другог крајишког одреда НОВ успјели су 3. јула 1942. године пробити обруч на југозападном дијелу планине Козаре и пробити се водећи са собом дио цивилног становништва, док је већина остала у обручу, а сви напори да им се помогне остали су безуспјешни. Обруч је поновно био затворен. Двије слиједће седмице трајало је ”чишћење” Козаре и Поткозарја од преосталих партизанских снага и цивилног становништва. Поступак према цивилима, углавном српском православном становништву био је посебно бруталан. Дио је убијен на лицу мјеста, а велика већина транспортирана у сабирне и прихватне логоре. Према процјенама здравствене службе НДХ у Босанској Дубици (жељезничка станица Церовљани) било је 26.000, у Јасеновцу 8.400, у Млаки 7.000, Јабланцу 4.000, Приједору 14.000 Старој Градишки 1.300 и Новској 7.300 људи, углавном стараца и жена с дјецом.[1]

Из сабирних центара и логора дио је избјеглица (углавном жена с дјецом) био распоређиван по селима у Славонији, Мославини и Билогори, а дио транспортован у логор Стару Градишку и оближње логорске економије (Уштица, Јабланац, Млака) организиране у селима насилно исељеног српског православног становништва. За рад способни мушкарци и жене, издвојени су и одведени на присилни рад у Њемачку и Норвешку. У логору Стара Градишка  и логорским економијама остао је, без икакве помоћи, велики број дјеце, од дојенчади до четрнаестогодишњака, које Вукић назива ”ратном сирочади”.[2] Тко их је и зашто учинио ”ратном сирочади” не објашњава.

Вукић: ”Акцију збрињавања дјеце, углавном православне вјере (дјеце православних родитеља)”, објашњава Вукић тко су дјеца православне вјере ”водиле су институције Независне Државе Хрватске на челу са шефом државе, поглавником Антом Павелићем.”

Као круцијални доказ тому наводи Допис Министарства удружења (социјалне скрби) Управи Хрватских државних жељезница од 29. јула 1942. године у којем се наводи да ”У сабирним логорима у Јабланцу, Млаки и Уштици има још око 2.500 дјеце која се по налогу Поглавника имају преузети у држав. дјечју заштиту Министарства удружења, као и дјеца из сабирног логора у Ст. Градишки која су већ преузета.” При томе игноришу странице Дневника које рјечито говоре о томе на који је начин добивена дозвола за преузимање дјеце из логора и сабирних центара. Налог Поглавника није дошао због његове велике бриге о судбини дјеце у логорима, већ због залагања Диане Будисављевић и капетана њемачке војске Густава вон Коцзиана.

Коцзиана је Диана упознала 9. јуна 1942. године и изложила му намјере њене Акције о помоћи дјеци у логорима. Већ 12. јуна Коцзиан ју је обавијестио ”да је о ослобађању дјеце преговарао с маршалом Кватерником којег познаје. (Славко Кватерник, министар домобранства и доглавник, усташки крилник и маршал, Павелићев замјеник, оп.а.). Кватерник га је упутио на свог сина (Еугена Диду Кватерника, равнатеља Равнатељства за јавни ред и сигурност, на челу Усташке надзорне службе као усташки надзорни повјереник, оп.а.) и вон Коцзиан се нада да ће успјети добити повољно рјешење.”[3]

Обавијештење о томе ”да је равнатељ Кватерник дао дозволу за преузимање дјеце из концентрацијских логора” добила је 7. јула, а већ 9. јула 1942. године започиње велика акција преузимања дјеце из логора.[4] Дакле, налог, одлука о преузимању дјеце из логора није дошла ”одозго”, већ ”одоздо”, на иницијативу Диане и упорности њемачког официра.

Набрајајући установе НДХ (Министарство удружења, Хрватски Црвени крст и дјечји домови) и невладине организације НДХ (Каритас и Католичку акцију), које су судјеловале у ”Акцији збрињавања дјеце”, споменут ће тек на крају и многе хрватске грађане ”међу којима се својим ангажманом истицала група око Загрепчанке аустријског поријекла Диане Будисављевић.” Но цијели његов даљњи текст реферира се управо на записе из Дневника (спомиње ју 15 пута), те само два документа установа НДХ које су по њему судјеловале у „акцији збрињавања дјеце“ (већ наведени документ и Одредба Министарства удружња о мјерама за размјештај избјегличке дјеце од 23. августа 1942. године). Од државних службеника посебно истиче Камила Бреслера из Министарства удружења. Бреслер је у то вријеме био на функцији одсјечног савјетника и чувара Одjela бриге за породицу и дјецу Министарства удружења, односно Главног равнатељства за друштво и друштвену помоћ Министарства унутршњих послова НДХ.

При томе не наводи да је Бреслер управо због свога ангажмана на спашавању дјеце био одлуком свемогућег поглавника избачен из Црвеног крста и суспендиран с посла. ”Поглавник Независне Државе Хрватске одредбом својом од 23. марта 1943. бр. 2018/1943. риешио” је 3. априла 1943. године Бреслера ”службе члана Средишњег управног одбора Хрватскога Црвеног Крста”, а Предстојник Црвеног крста Julius Hühn изразио му је ”захвалност на досадашњем раду у Хрватском Црвеном крсту.”[5] Само неколико дана касније 5. априла 1943. године по налогу Главног равнатеља и државног секретара Главног равнатељства за удружење и дружтвовну помоћ Александера Сеитза, проф. Камило Бреслер разријешен је ”од вршења службе чувара одсјека бриге за породицу и дјецу”, а на његово мјесто постављен је Аурел Шмит.

Примопредаја Одсјека извршена је одмах по добивању налога о разрјешењу.[6] Према исказу Бреслера почетком 1944. године био је ”од Салиха Куловића (прочелника Одјела, оп.а.) позван поново на исти посао, тада у Управа за друштво и друштвовну помоћ, на челу с познатим усташким крволоком Сеитзом… Примио сам ту дужност у договору с илегалним НОП-ом” (Народно-ослободилачким покретом, оп.а.) ”за Загреб на наговор др. Берислава Борчића, (лијечник, епидемиолог, специјалист социјалне медицине, од 1943. здравствени савјетник у Главном равнатељству за здравство, те предстојник Здравственог завода у Загребу, предсједник илегалног Народно-ослободилачког одбора у Загребу од 1943. до 1945., оп.а.) члана тога одбора, под чијим руководством сам даље радио.”[7]

О томе како су се установе НДХ ангажирале око збрињавања дјеце свједочи и Диана у Дневнику. По доласку првог транспорта са 700 дјеце из Старе Градишке у Загреб, 11. српња 1942. године започела је борба за њихов смјештај. “Необично тешко је било осигурати смјештај за дјецу. Различити моји разговори у Министарству удружбе и код надбискупа” (Алојзија Степинца) ”били су сви без резултата. Већа зграда која би послужила као карантена није стављена на располагање. Нека си помогнемо како знамо или нека дјецу оставимо у логору. Дозвола за довођење дјеце била је тако невољко дана. Усташе нису стварно жељеле да се дјеца спасе. И министар удружбе је невољко дао одобрење за смјештај и бригу за дјецу уз усмену препоруку да се доведе што је могуће више непознате дјеце, која ће се онда одгајати у усташком духу. Ни од куда помоћи, тако да је проблем смјештаја био искључиво препуштен проф. Бреслеру који је чинио чуда.”[8]

Пријевоз из логора

Вукић без имало емпатије објашњава и разлоге великог броја дјеце ”ратне сирочади” у логорима. Тако је ”У споразуму с Њемачком која је цијело ратно вријеме тражила радну снагу, одлучено да ће знатан број одраслих жена и мушкараца заробљеника с Козаре бити упућено на рад у Њемачку док ће дјеца до 14 година бити препуштена на бригу хрватској држави.”

При томе неборачко цивилно становништво покупљено  с ратним операцијама захваћених подручја Козаре и Подкозарја назива заробљеницима умјесто избјеглицама вјеројатно да би оправдао њихово депортирање на присилни рад, наиме заробљени партизани ухваћени с оружјем, углавном су стрељани на лицу мјеста што потврђују и њемачки документи.

Вукић: ”Уз дозволу надлежних државних тијела, лијечници, медицинске сестре и хуманитарни дјелатници – волонтери” (ту вјеројатно мисли на Диану), упутили су се преузети дјецу у логоре Стара Градишка и Јасеновац.”

Након добивање дозволе за преузимање дјеце Диана ће 9. српња отпутовати у Стару Градишку. С њом су путовали господин др. Владимир Броз из Црвеног крижа (као вођа пута) господин Штефанец (?) из Министарства удружбе (као благајник) и око 10 сестара Црвеног крижа међу којима и  добровољна сестра Црвеног крижа Драгица Хабазин. Тек слиједећи дан дозвољено им је да уђу у логор. О стању дјеце у логору Стара Градишка Диана свједочи у запису у Дневнику од 10. српња 1942. године: ”А онда је дошло нешто стравично. Собе без икаквог намјештаја. Биле су ту само ноћне посуде, а на поду су сједила или лежала неописиво мршава мала дјеца. Сваком се дјетету већ могла назријети смрт у очима. Што с њима учинити? Лијечник је казао да је ту свака помоћ прекасна. Вођа транспорта је одлучио да свако дијете које се некако може повести поведемо и тако покушамо помоћи. Учињен је избор. Дјеца су постављена на ноге и оно које је још некако могло држати, било је предвиђено за транспорт. Дјеца која су се рушила, која више нису имала снаге, морала су остати. И стварно је већина тих јадних бића умрла још тијеком дана. У једну собу у којој је владала дифтерија и већ су сва дјеца била на смрт болесна нисмо ни улазили…

Преузела сам болницу и покушала сам уз помоћ жена из хрватског логора, које су скрбиле за дјецу, добити податке за ова мала изнемогла бића… мала умирућа створења нису могла ништа казати. Умрла су дјеломично тамо, а дјеломично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена дјеца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одјећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет мјесеци, у боли рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу његовано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им дјецу, пустите их да пропадну, каква неизмјерна туга, каква бол.”[9] Ову прву дјецу које су преузели била су дјеца већ одвојена од мајки које су претходних дана биле депортиране. Седам стотина дјеце од дојенчади до 14 година старости.

Вукић: ”Уз остало требали су увјеравати мајке да оставе дјецу при одласку у Њемачку.”

О томе Диана пише: (Стара Градишка, 13. српња 1942. године): ¨“Питала сам сада те жене би ли саме дале своју дјецу да је поведемо. Одлучно су одбиле. Што ће се догодити њима, то нека буде и с њиховом дјецом. Наш је задатак био преузети само дјецу без родитеља или дјецу чији их родитељи добровољно дају; никаква присила… Жене које већ три дана нису ни за себе ни за своју дјецу добиле храну, које су оно мало што су донијеле од куче већ потрошиле, које су за храњење својих плачућих најдражих имале само своје сузе и очај, сад су гледале те мале изгладњеле лешеве. И још један носач мртвих, и још један; њих седам један за другим. И сад више нису могле издржати. И ако властито срце искрвари – спасити, спасити најдраже. Дошле су до столова гдје су писане листе, гурале се и молиле: Узмите, узмите, не можемо их хранити, не можемо дозволити да умру од глади.“[10]Но, било је и пуно више случајева насилног одвајања мајки од дјеце. И о томе свједочи Диана у Дневнику: 15 српња 1942. у Старој Градишки и 4. коловоза 1942. године у Млаки.[11]

Вукић: ”У логор је отпутовала особно и Диана Будисављевић, с медицинском екипом (од два лијечника, оп.а.). Прошла је кроз логор у Јасеновцу цестом којом се ондје цијело вријеме рата одвијао промет између Јасеновца и села Кошутарица, Млака и Јабланца. У тим селима био је привремено смјештен велики број избјеглица.”

А ако се одвијао промет и то кроз само подручје логора, то засигурно није могао бити тако страшан логор како се о њему пише. Да промет се одвијао, али Вукић не описује како се тај промет доиста одвијао. За сваки пролаз цестом кроз подручје логора од источних до западних логорских врата, у дужини од око 1.200 метара требала је дозвола коју је издавало ”Заповједничтво сабирних логора Јасеновац” смјештено у мјесту Јасеновац. ”Пред улазом у логор кола морају стати. На свака кола се пењу двојица усташа – један сједа напријед, а други отрага. Кроз логор се вози кораком. Упозорени смо да не смијемо говорити, не смијемо се огледавати. На излазу из логора, код посљедње стражарске куле усташе су се опет искрцале и возимо се даље.”[12] ”У логору Јасеновац је један усташа зауставио једна кола која су била испред мене. Три дјечака су се морала искрцати и усташе су их задржале. Будући да су у колима била само већа дјеца, коју није пратила сестра, касније нисмо могли установити зашто су дјечаци ухићени.”[13] Дјечаци од 14 година!

Вукић: ”Ондје (у Кошутарици, Млаки и Јабланцу, оп.а.) су дјецу, уз помоћ младих усташких војника који су пазили да које мање дијете не заостане, стављали на кола и превозили до жељезничке станице у Јасеновцу, одакле су влаком путовали за Сисак и даље за Загреб. Слично је било и са прикупљањем дјеце из Старе Градишке…”

Оно што се десило само једном у Млаки, 4. коловоза 1942. године и што Вукић преузима из Дианиног Дневника[14] лаконски ће употријебити као доказ како су усташки војници савјесно и марљиво и сваки пут пружали помоћ Диани, што је ноторна измишљотина. А како су дјеца путовала за Загреб и Сисак описује Диана која је кроз цијело вријеме путовања од Окучана до Загреба 10. српња 1942. године била сама са 62 дјетета ”која су лежала на дрвеном поду, без сламе, у марвинском вагону, без икакве хране и пића. Дјеца су била гладна и жедна… Пут је био ужасан. Цијелу ноћ се чуло стењање и кукање. Влак је често стајао, возио полагано, кадкад се и враћао. Пут до Загреба чинио се бесконачним.”[15]

Слиједила су сљедећа путовања по дјецу: 13. српња у Стару Градишку (650 дјеце), те безуспјешни поновни пут у Стару Градишку (15. српња), односно Окучане, гдје им је речено да дјеце више нема. Уз писмено одобрење њемачког мајора Wилхелма Кнехеа из њемачке Фелдкоммандатуре (које је такођер особно исходила) за преузимање дјеце и трудница из логора, слиједе даљња путовања 29. српња у Млаку и Јабланац (850 дјеце), па поновно 2. коловоза у Млаку (906 дјеце), те 4. коловоза у Млаку и Кошутарицу. (1.200 дјеце). Оно што Вукић не жели прихватити јест чињеница да је једино Диана (по њему волонтерка) била присутна код преузимању дјеце за све транспорте која су долазила из Старе Градишке, Млаке и Јабланца. Лијечници и медицинско особље као и добровољне сестре Црвеног крижа се измјењују, али она иде сваки пут, судјелује при пописивању дјеце, прати их кроз цијело вријеме њиховог путовања. Од лијечника се посебно својим залагањем истиче др. Никола Вадков.

У Загреб је 17. коловоза 1942., на колосијек „Сењак“ стигао транспорт с 1.080 дјеце из Старе Градишке које су ненајављено довеле усташе. Како је изгледао тај транспорт описују Бреслер: „Овај пут дјеца на око нешто живахнија, али већим дијелом мала дјеца испод 5 година и много дојенчади, коју је крвничка рука отргла са материних грудију и побацала у марвинске вагоне. Што ћемо учинити?… Куда с толиком малом дјецом?… кад смо поскидали из вагона ону дјецу, која су могла ходати, одмах су чучнула ради нужде – видјели смо опћенити прољев.“ Након утврђивања које је које дијете према попису који су донијеле усташе увидјели су да „Преостаје још неких 250 имена. Обредамо вагоне, кад оно у тамним угловима вагона све једно дојенче до другога. Како су већ 24 сата на путу, има их која су већ помодрила и заценула се од плача. Одмах почесмо да их на носилима 4-5 наједном износимо. Све је нечисто, јер није било путем рубља, а нити пелена, да их се превије… Набројали смо у том једном транспорту око 250 дојенчади испод једне године, којима нијесмо знали имена, односно имали смо у руци попис дјеце, али нијесмо знали којем дјетету припада које од расположивих имена.“[16]

Вукић: ”Много ратне сирочади у тим ратним околностима заразило се различитим болестима. Умор и исцрпљеност од слабе прехране придонијели су већем броју смртних случајева. Било је случајева када су хрватски војници проналазили на Козари скупине од неколико десетака дјеце какао напуштена од свих лутају шумама. Војници су их превозили потом све до Загреба…”

Не објашњава, наравно од чега су били уморни и исцрпљени и зашто су били слабо храњени. Вјеројатно су их њихови родитељи тјерали на дуго путовање од мјеста рођења до сабирних логора, држали их у нечистоћи и без могућности прања и одбијали их хранити. А када су родитељи ”добровољно” депортирани на присилни рад у Њемачку држава се одлучила бринути о њима, али за неке је већ било касно. Усташе – хрватски војници, како их назива Вукић проналазили су дјецу која су једина преживјела покољ или заробљавање чланова својих обитељи и бијег у шуму био је за њих једини спас. Нису ту дјецу напустили њихови родитељи како алудира у своме тексту Вукић. Користи при томе вјеројатно „Извјештај Велике жупе Ливац-Запоље-Нова Градишка од 19. коловоза 1942. године о здравственој ситуацији у срезовима Прњавор, Босанска Градишка и Босанска Дубица у којем се између осталога наводи „ пронађено је у селима испод Козаре доста гладне дјеце и обољеле на дизентерији и то група Флекснер (врста бактерије која изазива дизентрију, оп.а.) која је умирућа одведена Црвеном крижу у Загребу а потом у болницу за заразне болести у Загребу гдје су и умрла.“

Проблем смјештаја

Говорећи о смјештају тако великог броја дјеце која су готово свакодневно пристизала транспортима у Загреб, Вукић наводи да је Бреслер предложио да се дјецу смјести у обитељи. Како је текло удомљавање, односно колонизација дјеце и на који начин је добивена дозвала за колонизацију најбоље објашњавају главни актери тих збивања. Наиме, већ од 10. коловоза 1942. године Диана и Камило размишљају о колонизацији (удомљавању у обитељи) као једином могућем рјешењу за спас тако великог броја дјеце „али усташе то не дозвољавају“.[17] Дана 13. коловоза Диана је забиљежила у Дневнику: „Послијеподне одлазим с др. Видаковићем мајору Кнехеу (Wилхелм Кнехе, часник из њемачке Фелдкоммандатуре, оп.а.) Сусрећемо тамо и капетана вон Котзиана. Молим да се исходи дозвола за колонизацију дјеце, особито оне у Јастребарском. С једне стране постоји опасност да усташе дјецу опет одведу у логор. С друге стране, код тако великог броја дјеце свака појава заразне болести доводи до побољевања готово све дјеце.“[18] Након доласка 1.080 дјеце у Загреб 17. коловоза 1942. године готово сви капацитети за смјештај дјеце били су попуњени. Бреслер је стога поново предложио да се дјецу смјести у обитељи. Диана је гђи. Бојанић, једној од активних сурадница Акције пренијела ову идеју коју је ова даље проширила међу знанцима ”тако да је већи број најмањих још исту вечер добило нови дом”.[19]

О томе пише и Бреслер: ”Било нам је јасно, да се дјецу из логора може спасити само ако их се чим прије растури и преда у приватне руке… пријављивало се на  стотине породица да преузму ту дјецу. Иако то привидно није била никаква организирана ствар, сваки човјек који је преузео једно такво дијете нашао је десет других да учине то исто. Тамо гдје су се појављивала дјеца из логора, на влаковима, на станицама, за вријеме транспорта, на колодворима гдје су била преузимана или утоваривана, пред зградама гдје се дјецу смјештавало итд. окупљало се и јављало на стотине људи с тражењем да преузму дјецу… Ми смо предавали дјецу народу илегално као и легално… Пуштање дјеце из логора Стара Градишка, Млака, Јабланац и др. дошло је нагло, транспорти су долазили у врло кратким размацима један за другим. У року од мјесец дана транспортирано је и преузето око 10.000 дјеце и о у већини тешко болесне дјеце. Док се вршило транспортирање и смјештавање дјеце могло се готово без опасности растурити прилично велики број дјеце. Исто тако усташе су нагло и престали ‘пуштати’ дјецу из тих логора… а колонизација дјеце била је од усташке надзорне службе забрањена и појачан њихов надзор над Јаском, Сиском и прихватилиштем у Заводу за глухонијему дјецу у Загребу. У то вријеме био сам и суспендиран.”[20] ”Управо кад је колонизација најбоље кренула, те се већ видјело, да ћемо тим начином спасити највећи дио дјеце, стигне нас ударац од страна усташке надзорне службе, која нам забрани свако даљње колонизирање дјеце. Тим се наша прихватилишта аутоматски претворише у конц-логоре за дјецу.

Настаде тешка и очајна борба са свим одлучујућим факторима да нам оставе слободне руке… но узалуд… а дјеца су даномице у све већем броју умирала… бадава сам ресорном министру пред свједоцима добацио у лице, да од мене, социјалног радника за заштиту дјеце не може тражити, да овим начином постанем уништаватељем дјеце, нека то онда преузму на своју савјест за то квалифицирани органи. Када све није помогло, тада сам пошао највишем црквеном достојанственику и у име човјечности замолио, да се својим ауторитетом заложи за спас наше несретне дјеце. Изгледа, да је то коначно покренуло точку с мјеста.“[21]

„Након дуготрајних настојања и честих разговора с министром, проф. Бреслеру је коначно успјело добити дозволу за колонизацију дјецу – тако што је дјецу преузету из логора декларирао као избјегличку дјецу. Дозвола вриједи за све дјечје домове. Али, Министарство не смије преузети колонизацију, тако да припреме мора провести нетко други. Проф Бреслер пита могу ли то преузети моји сурадници. Треба путовати у различите опћине и на лицу мјеста све договорити са сељацима, јер се колонизација великих размјера може провести само по селима, али не у граду. Кажем да то моји сурадници неће моћи учинити, јер већ најважније неће моћи постићи, а то је добивање дозвола за путовање, будући да су моји сурадници највећим дијелом православци…Но, будући да је надбискуп своједобно обећао да се све његове организације бити на располагању дјеци, а до сада још ништа с те стране није учињено, предлажем да тамо потражимо помоћ.

Коначно, свака опћина има свећеника који има контакт са становницима опћине, па би се кроз постојећу црквену организацију колонизација најбрже могла провести…“[22]  На састанку у њеном дому директор Каритаса надбискупије Загребачке Стјепан Думић и Јесих, монс. Павао, духовник Католичке акције изразили су „потпуну спремност прихватити се посла.“[23]

Министар удружбе др. Ловро Сушић 23. коловоза 1942. године упутио је Одјелу за друштвовно осигурање, заштиту и скрб наведеног министарства одредбу ”у складу са смјерницама одређеним по Жупанству при Поглавнику, а према споразуму с Уредом ИИИ. Усташке надзорне службе“ којом је одредио да Одјел ”журно подузме све потребне мјере за размјештај избјегличке дјеце, коју је Министарство по налогу Поглавника преузело из сабирних логора у дјечја прихватилишта.” Дјеца су се према одредби могла предати ”1. Родитељима, у колико не постоје политички разлози против ове предаје. 2. Хрватским и католичким, сељачким и грађанским обитељима”, те ”Државним и посебничким дјечјим домовима и одгојним заводима…”. Надаље, Одјел ће у своме раду сурађивати с хрватским и католичким, срквеним и добротворним установама, те особито с ”Цхаритасом” и Хрватским Црвеним крижем. Бреслер, као одсјечни савјетник и надстојник Одјела бриге за обитељи и дјецу овлаштен је да ”подписује све журне дописе у савезу с горњом одредбом”. Требало је водити што точнији очевидник с потребним подацима о дјеци која се сматрају ”питомцима Државне дјечје заштите Министарства удружбе”.[24]

Дојенчад и мала дјеца, за коју не постоје потребни подаци овом су се одредбом прогласили находима и с њима се имало поступати према постојећим законима. Одредба је донијела спас великом броју дјеце, али у својој суштини она је била изразито дискриминирајућа према српском православном становништву. Највећи број дјеце био је православне вјере чијим припадницима је ова одредба онемогућавала удомљавање дјеце. Истовремено враћање дјеце родитељима било је увјетовано непостојањем икаквих политичких разлога. А била су то већином дјеца из партизанских крајева чији очеви, па и мајке били, наравно не сви, активни учесници или сурадници НОП-а.

Диана је била изузетно поносна на успјешну реализацију идеје о удомљавању дјеце путем црквених организација. „Био је то почетак нове активности Каритаса. Само из Загреба је на тај начин колонизирано око 5.000 православне дјеце… Тисуће дјеце и одраслих је дошло на село и рад посредством надбискупског Каритаса и чини ми извјесно задовољство да сам том широком збрињавању људи који су остали без свог дома положила камен темељац.“[25]

У годишњаку ”Каритаса” надбискупије Загребачке за 1942. годину објављен је текст о колонизацији дјеце.[26] ”Одредбом Преузвишенога Господина Надбискупа Дра Алојзија Степинца, хрватског Метрополите, у споразуму са Министарством удружбе преузела је Каритас Надбискупије Загребачке смјештавање по селима и градовима дјеце, која су услиед садашњих ратних прилика већим диелом остала без родитеља и без домова. Да се та велика и племенита акција може извршити, упутио је Преузвишени Господин надбискуп загребачки Посланицу свим жупним уредима и замолио их да помогну Каритас Надбискупије Загребачке у овоме раду.” Из истог извора сазнајемо да је до краја 1942. године на овај начин било размјештено 5.124 дјеце.[27]

Дозвола УНС-а

Вукић: ”Диана Будисављевић водила је картотеку с именима удомљене дјеце. На крају рата картотека је имала 12.000 имена.”

Неточно, Диана није водила картотеку удомљене дјеце већ све дјеце која су у великим транспортима стизала у Загреб или прошла кроз Загреб према неком другом одредишту. Тискала је посебне картице вел. 12 x 9 цм на којима су она и њени сурадници биљежили све познате податке о сваком поједином дјетету, а између осталога и податак о удомљавању уколико је дијете било удомљено. Рад на „Картотеци“ дјеце започео је иза 14. коловоза 1942. године на замолбу Бреслера. До тада је (као уосталом и надаље) свака установа у којој су била смјештена дјеца водила своју засебан попис дјеце, а постојале су и транспортне листе на којима су дјеца била пописана по редним бројевима (с којима су била и означена). Требало је све те пописе из разних установа објединит, ускладити с транспортним бројевима, исправити евентуалне неточне податке и надописати нове уколико их је било. Осим ове главне картотеке израђен је попис дјеце млађе од шест година, дјеце с посебним ознакама, попис дјеце коју су тражили њихови родитељи.

Точне су чињенице, које наводи Вукић, да су сурадници „Акције“ тијеком рата одговорили „на 3-4.000 упита из Њемачке“ те да је „Црвени криж Хрватске“ тражио од Диане и њене „Акције“ „информације за од прилике 1.500“ дјеце, [28] али се при томе на пита гдје су ту државне установе, зар то не би требао бити њихов посао? Зашто се сви ти људи обраћају Диани као приватној особи не везеној нити за једну установу НДХ (укључујући ту и Црвени криж) или невладину удругу (Каритас, Католичка акција…)?

Добротвори и хранитељи

Вукић: „Послије рата, нове су комунистичке власти одмах смијениле Камила Бреслера с руководећег положаја, а на његово мјесто долази партизанка Татјана Маринић. Она је у вријеме највеће избјегличке кризе радила у дому у Јастребарском. Тамо ју је послао управо Бреслер као водитељицу дјевојачке школе за његоватељице у Рудама код Самобора, да са својим штићеницама помогне збрињавању пристиглих избјеглица. Но, 1943. она напушта своје штићенице и дјецу повјерену на скрб и одлази у партизане.“

Татјана Маринић, предратна комунистичка активистица доиста је дошла у Јастребарско на потицај Бреслера заједно са ученицама Мале школе у Рудама (школа за одгајатељице у вртићима) коју је тамо организирала и водила. Њихова помоћ у скрби око дјеце била је од непроцјењиве важности. Тек мало старије од својих штићеника, успјеле су им њежношћу и мајчинском бригом вратити осмјех на лица. Татјана је пак чинила све што је било у њеној могућности да дјеци осигура прикладан смјештај и одговарајућу прехрану. И прије рата била је због своје је комунистичке дјелатности више пута хапшена. У љето 1943. године због своје је дјелатности на помоћи дјеци у Јастребарском (и непрестаним свађама са часним сестрама које су се такођер бринуле о дјеци) поново завршила у затвору. По изласку из затвора заједно са већином својих ученица одлази у партизане. Придружила им се и часна сестра др. Кристина.[29] У партизанима, користи стечено знање и дугогодишње искуство у раду с дјецом, ради на организирању дјечјих домова на подручју Баније, Кордуна и Лике. Татјана Маринић још је 15. листопада 1944. године поднијела пријаву Земаљској комисији Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача против управитељице Дјечјег дома у Јастребарском часне сестре Пулхерије Барта и економа истог дома часне сестре Гауденције. Као злочин приписала им је убојства и злостављања, те лишавање живота неустановљеног броја партизанске и српске дјеце.[30] Часна сестра Пулхерија Барта, рођакиња Миле Будака, усташког министра богоштовља и наставе била је једина часна која је прије завршетка рата побјегла из Хрватске у Аустрију. Али, захтјев за њену екстрадицију никад није био постављен, нити је била проглашена ратним злочинцем. Сестра Гауденција остала је и након завршетка рата у Дјечјем дому, да би нешто касније отишла у Љубљану. Нити она никад није била проглашена ратним злочинцем. Но, изјава Татјане Маринић, главне тужитељице часних сестара (тада је била референт социјалне заштите и скрби одјела социјалне политике ЗАВНОХ-а) дана Земаљској комисији за утврђивање злочина окупатора и његових помагача постала је основа за свако даљње неоправдано промишљање о негативној улози часних сестара у спашавању дјеце у Јастребарском.[31]

Одузимање картотеке

Вукић: „По налогу Татјане Маринић Акцији Диане Будисављевић одузета је картотека с именима, подацима и фотографијама дјеце.“

Да ли је то био Татјанин налог (она га је доиста потписала) или извршење налога неког одозгора неће се никад моћи са сигурношћу утврдити. Њеном надређеном, тадашњем министру социјалне политике Јурици Драушнику, Дианина је „Акција“ спасила двоје дјецу из логора Стара Градишка.

Вукић: „Касније је са супругом Јулијем емигрирала натраг у родну Аустрију“

Када јој је у свибњу 1945. године одузета Картотека и други документи није могла сакрити тугу, бол и огорчење. У вељачи 1947. године предала је извјештај о раду „Акције“ Уличном одбору АФЖ-а, уредно је поспремила све преостале документе у велики дрвени сандук и закључала га. О „Акцији“ није никад више није проговорила. Увијек склона помоћи људима и послије рата наставила је с хуманитарним радом. Када је 1953. године у околици Иннсбруцка, града у којем се родила, основано прво С.О.С. дјечје село Диана га је, иако није посједовала већа новчана средства, сваке године материјално подупирала. 1972. године заједно са супругом вратила се (а не емигрирала) у свој родни Иннсбруцк, гдје је и умрла  1978. године.

Хумани потхват

Вукић: „Суставно се прешућивало да су за помоћ избјеглицама и интернирцима српско-православне вјере, Диана Будисављевић и њени сурадници имали одобрење државног сустава, односно Усташке надзорне службе, већ од листопада 1941. године. Касније ту подршку и одобрење потврђују и министри у Влади НДХ попут Ловре Сушића, Саве Бесаровића, Андрије Артуковића па све до поглавника Анте Павелића.“

Суставно се, нажалост прешућивала цијела ”Акција Диане Будисављевић”, као уосталом и њен особни ангажман у помоћи заточеним српским женама с дјецом у логорима Лобор-Град и Горња Ријека и њезина стварна улога у преузимању дјеце из усташких логора. Али, њена „Акција” за чије је дјеловање преузела одговорност и која се уосталом и водила под њеним именом није имала одобрење државног сустава, тек писмену потврду Вилка Кüхнела, предстојника Равнатељства усташког редарства – Жидовски одсјек. Др. Саво Бесаровић (од 1942. године на позив Павелића постаје представник Срба у Хрватском државном сабору и нешто касније саборски биљежник), јој је обећавао исхођење дозволе за њезин рад ”али никад није обећања испунио”[32] Исходио јој је аудијенцију код Андрије Артуковића (од травња 1941. до листопада 1942. министра унутрашњих послова НДХ). Артуковић јој је на њену замолбу за добивањем дозволе  одговорио ”да није компетентан за оно што“ њој треба, јер дозволу може издати само равнатељ за сигурност Кватерник.“[33] На моје питање је ли мој рад за интерниране уопће дозвољен, изјавио је да јест” и да јој ”у томе ни једна инстанца неће правити било какве потешкоће. На тој усменој дозволи сам у будућности градила своју Акцију. Била је то моја једина, била сам свјесна, наравно, врло илузорна заштита од усташа.”[34]

Иако је цијели тједан свакодневно телефонирала Артуковићу у вези обећаног пријема код Кватерника никад јој се више није јавио нити примио на разговор. Коначно 26. вељаче 1942. одлази и „у Жидовски одсјек Усташке полиције покушати добити дозволу за свој рад. Предстојник ме примио љубазно, али сматрајући да није надлежан, не жели ми дати писмено одобрење… Коначно је на моју опетовану изјаву да од Равнатељства за сигурност не могу добити ништа написмено, др. Кüхмел био спреман издати писмену дозволу. ”[35]  При томе ју је упозорио да јој његова дозвола ”у одређеним приликама неће ништа значити”. То што је Управа усташке војне полиције у којој је био и Јеврејски одсјек представљао Уред И Усташке контролне службе Вукић тумачи да је Усташка контролна служба дала Диани дозволу за њезин рад. Дозволу је уосталом потписао на своју руку, Kühnel, а не усташки контролни службеник, односно Еуген Дидо Кватерник. О каквој Павелићевој дозволи говори Вукић, нисам успјела утврдити.

Вукић: ”Он (Павелић) је на примјер 1944. године одликовао Јулију Шепић, извиђачу Женске лозе усташког покрета из Сиска „за лични пожртвован рад око помоћи напуштеној дјеце с Козаре.“

Прелистала сам многе документе о логору у Сиску, али нигдје нисам пронашла њезино име ни било какав податак о њеном ”пожртвовном раду”. Државно ”Прихватилиште за дјецу избјеглица” у Сиску, започело је радом 3. августа 1942. године када у њега стиже први транспорт дјеце из Млаке. Дјеца су била смјештена на више локација у граду. Осим дјеце преузете из усташких логора ту су била смјештена и дјеца одузета женама из усташко-њемачког сабирног логора које си такођер налазио у Сиску. Жене су слане на присилни рад у Њемачку, а дјеца остављене на „бризи“ хрватској држави. Поткрај септембра 1942. године у „Прихватилишту“ се налазило 4.720 дјеце. У октобру 1942. године Јана Коцх, добровољна сестра Црвеног крста посјетила је логор у Сиску поводом позива управе „сабирног логора“ средишњици Црвеног крста у Загребу да преузме руковођење амбулантом логора за жене, записавши при томе: „…Солана, гола голцата зграда, сва од бетона, неугодно хладна. На поду ни крпе, ни сламе. Зидови, годинама засићени сољу, испарују тешку влагу, која гризе очи и пече у грлу. У тој хладноћи апатично сједе четири постарије заточенице.

Премда је већ давно прошло три сата послије подне, дјеца тог дана још ништа нису јела. Била су пуна гнојних рана и краста, а сваком је дјетету цурио из уха гној, по којем су милили црви. Јадна су дјеца неописиво заударала. Њихове очи биле су упаљене и густо сузиле. Плач дјеце језиво је одјекивао у тим хладним зидинама.“[36] Због врло лоших здравствених, хигијенских и смјештајних увјета који су узроковали велику смртност дјеце, током септембра, октобра и новембра пребачена су у Загреб, свеукупно 2.358 дјеце.

Логор у Сиску је у дословном смислу био концентрациони логор за дјецу, можда једини у читавој окупираној Европи о чему свједочи и број умрле дјеце. Смртност дјеце у појединим прихватилиштима и болницама у која су била смјештена била је различита и овисила је о здравственом стању појединих дјечјих група (транспорта), савјесности и пожртвовности лијечника, медицинских сестара… Највећа је смртност дјеце била управо у државним дјечјим прихватилиштима у Сиску и Горњој Ријеци, а најмања у Државном дјечјем дому у Јастребарском и Доњој Реци.  „Тако је н пр. године 1942. у прихватилишту у Сиску прихваћено 2.272 дјеце од којих је умрло 1.700, тј. 74%. У прихватилиште Јастребарско примљено је године 1942. 2.997 дјетета од којих је умрло само 499, т.ј. 17% иако су овамо упућивана најтеже болесна дјеца.“[37]

Вукић: ”У необјављеном мемоарском тексту који је након осуде на издржавање казне написао Динко Шакић, један од службеника у староградишком и јасеновачком логору, тврди да је поруку о потреби збрињавања већег броја дјеце која су стигла у Стару Градишку и код Јасеновца, надбискупу Степинцу међу првима послао Вјекослав Лубурић у то вријеме управник за логоре УНС-а.” те „је доставио и одређен новчани износ за помоћ дјеце коју је преузео Каритас.“

Диана о Лубурићу пише без имало симпатија: „Пријеподне је био дошао и Лубурић. Био је бијесан што мора предати дјецу. Рекао је да има довољно католичке дјеце у Загребу која расту у биједи. Нека се за њих бринемо… Онда нам је опет пријетио да само о његовој доброј вољи овиси хоће ли нас пустити из логора. Има могућности сакрити нас тако да нас нитко неће наћи…“ Прегледом пак годишњака Каритаса за 1942., 1943. и 1944. годину у којима су пописани сви добровољни дариваоци новчаних средстава за помоћ дјеци нисам наишла на име Вјекослава Макса Лубурића, осим ако није уплатио средства као анонимна особа.

Павелић, а не Партија

Вукић: „Из записа Диане Будисављевић и других судионика и докумената види се да у логорима након тога више нема толиког броја дјеце. А није га било ни прије ‘козарачког збјега’. Стога се отвара питање откуд на попису Спомен подручја Јасеновац, који се финанцира из хрватског прорачуна, имена више од 20.000 дјеце наводно убијених у том логору.“

Бреслер: ”Према службеном извјештају усташког изасланика од 9. коловоза 1942. године налазило се дана 25. српња 1942. године у логорима ”Млака и Јабланац 9.176 жена и дјеце, у Новској 2.592 жена и дјеце, у Приједору 4.090 жена и дјеце те у Уштици 8.000 жена и дјеце ”свега 23.858 жена и дјеце и 717 мушкараца. У свему је успјело спасити из ових логора око 12.000 дјеце. Гдје је остатак…?”[38]

И за крај текста Вукић наглашава: „Након Другога свјетскога рата режим је потенцирао причу да је „спашавање дјеце из усташких логора“ организирала Комунистичка партија. Иако је међу судионицима помагања, а особито онима из високог друштва, био тек понеки партијски симпатизер. Насупрот томе, а много ближе истини, могло би се рећи: козарачку, партизанску дјецу, спашавао је Павелић, а не Парија.“

При томе главни му је адут, очигледно, Бреслер, службеник Министрства удружбе. Бреслер: ”Према томе сви послови на том подручју које је легално водило усташко министарство удружбе били су ми познати и у већини пролазили кроз моје руке. Непосредно претпостављени био ми је Салих Куловић који је испрва слутио, а касније и знао све што сам радио у корист дјеце али је све шутке потписивао… Осим тога могло се исто тако под називом ”дјеца избјеглиза испред НОВ” преузети и смјештавати дјецу жртава фашистичког терора… Тако сам читаво вријеме радио у том ”министарству”, повезан с групом активиста НОП-а у самој установи, Црвеном Крижу и другим активистима у граду и земљи. Судјеловао сам у свим илегалним акцијама које су се под покрићем Црвеног Крижа и ”министарства удружбе” проводиле у корист НОБ-а.”[39]

Бреслер је био службом везан уз усташку власт, али све што је радио овисило је од њега самог, његове храбрости, одговорности, пожртвовности и сналажљивости. Није добивао налоге за оно што је радио већ је био присиљен сналазити се сам, молити надлежне за помоћ, коју су му несебично пружали многи грађани Загреба и Сиска, сељаци околних села, радници и намјештеници, лијечници и лијечнице, медицинско особље, добровољне сестре Црвеног крижа и то не само они окупљени око Акције Диане Будисављевић. Иако као повјесничарка не волим таква питања, ипак овдје се морам запитати: Што би било с дјецом да је умјесто Бреслера одјел водио неки други службеник? Што би било с дјецом да није било Диане Будисављевић?

Ни Партија, ни Павелић нису организатори спашавања дјеце из усташких логора. Али је међу онима који су активно помагали у бризи око дјеце било чланова комунистичке партије и симпатизера НОП-а. Од оних које у своме тексту спомиње Вукић то су засигурно били и др. Бранко Драгишић и др. Бранко Давила и Татјана Маринић и Камило Бреслер. Којој скупини је припадала Диана Будисављевић? Оном великом броју грађана Загреба, међу којима је било и радника и намјештеника службом везаних уз државни апарат НДХ-а и његове установе, али нису били присталице усташке власти нити припадници усташког покрета, који нису припадали организираном Народно-ослободилачком покрету Загреба нити били чланови антифашистичких организација, али су пружали, на свој начин и у складу са својим моралним начелима, активан отпор усташкој власти и усташком режиму.

И за крај. Једини ”Дјечји дом” који је основан прије почетка велике акције преузимања дјеце из усташких логора и који је доиста био под управом Усташке надзорне службе Вукић с разлогом не спомиње. Крајем липња 1942. године, у Горњој Ријеци недалеко Крижеваца основан је „Дјечји дом за избјегличку дјецу”. Према свједочанству Љубе Милоша једном од заповједника радне службе у логору Јасеновац, овај је ”дјечји дом” основан на иницијативу Еугена Диде Кватерника са циљем „да се мала српска дјеца која су остала без родитеља, одгоје у усташком духу.“[40] И доиста, 24. липња 100, 2. српња 100 и 4. српња 1942. године 200 дјеце транспортирано је преко Загреба из Старе Градишке у Горњу Ријеку.[41] Заповједник логора био је студент технике Милован Павлић (усташки часник), а о дјеци су се бринуле чланице Женске лозе усташке младежи и 10-ак загребачких студентица на обавезној пракси ”државне частне службе”.

Диана је 13. коловоза 1942. у Министарству удружбе тражила да се оде и по ту дјецу.[42] Но, иако је Министарство удружбе водило преговоре с УНС-ом да се и тај логор стави под његову управу, усташе су тако нешто одбијале. А онда је средином коловоза стигао алармантни позив из Горње Ријеке: ”Преузмите смјеста дјецу јер се здравствено стање погоршава. Преузмите безувјетно дјецу јер заповједништво напушта логор”.[43] Бреслер је на брзину успио осигурати жељезнички композицију са седам теретних вагона, два камиона и кола Црвеног крижа за пријевоз болесне дјеце, те је 14. коловоза с групом од 15 сестара Црвеног крижа међу којима је била је и сестра Драгица Хабазин, отишао у Горњу Ријеку. Диана није могла ићи због болести. О стању у Горњој Ријеци Бреслер свједочи: „Мукла шутња прекривала је цијелу зграду. У дворишту су тињали остаци купова спаљене сламе, а неколико студентица главињало је по дворишту. Било је јасно: пјегавац.“[44] У смјештају дјеце која су сва сједила вани у дворишту, у камионе помагали су сељаци из оближњих села који су донијели и нешто хране и млијека за потпуно изгладњелу дјецу. И кад су камиони већ стигли до 40 км удаљене жељезничке станице у Златар Бистрици кад је нетко напоменуо Бреслеру да су заборавили на дјецу у болници. Бреслер није оклијевао већ се вратио у Горњу Ријеку с неколико сестара. „Сад нас је дочекао заповједник, јер је слутио да сам можда открио тајну „преодгоја“ у „дјечјем дому“ усташке младежи. Без ријечи уђемо равно у зграду… коначно нађемо болеснике.

У двије собе величине 3 x 4 м, на тим трокатним уским полицама, на голим даскама, збијени једни уз друге, лежали су болесници – голи, покривени неким дроњцима. Потпуно сама дјеца у свим стадијима пјегаваца и агоније. На вратима иза нас стајали су „заповједник“ и његов „замјеник“: Смијешећи се рекли су ми: „Па ваљда не ћете то вући са собом. Само ви то оставите нама, до на вечер ми ћемо „то уредити“. Тражили су од Бреслера да потпише да је дјецу преузео у реду, а након што је то учинио рекли су му да су дјеца већ у камиону. „Погледам у камион. Скоро сам се срушио. Два су камиона била до руба пуна дјечјих костура, која се више нису могла ни мицати, набацана су на кола као цјепанице. Умрла су сва до једнога у Заразној болници у Загребу.“[45] Сва су дјеца пребачена у Загреб. „Отворисмо вагоне и почесмо износити голу дјецу. Настаде стрка на колодвору (композиција се забуном зауставила на Главном колодвору, умјесто на Сењаку удаљеном од очију јавности, оп.а.). Тко зна до чега би дошло да се није ту створио један познати усташки лијечник (др. Еуген Пусић?, оп.а.) који је смјеста дао поставити оружани кордон да спријечи и потисне свјетину и нареди да најбржим могућим начином изнесемо дјецу. Студентице које су заједно с дјецом стигле из Горње Ријеке такођер су биле заражене тако да су морале бити превежене у болницу.[46] Најтеже болесна дјеца су била пребачена у Заразну болницу, а већина у Јастребарско гдје је за њих у дијелу фрањевачког самостана основана посебна карантена.[47] ”Дјечји дом” Усташке надзорне службе престао је с радом.

(Ауторица је професорица повијести, музејска савјетница, предсједница Управног вијећа Спомен-подручја Јасеновац и кандидаткиња докторског студија Свеучилишта у Загребу)

[1]Драгоје Лукић, Дјеца Босанске Крајине, стр. 123.

[2]Према Извјештају Михајла Комуницког, дјелатника Минстарства удружбе 25. српња 1942. године у усташким сабирним логорима Млака, Јабланац, Новска, Приједор и Уштица налазило се 23.858 жена с дјецом уз опаску, “да је тај преглед тек приближно точан.” ХР ХДА, АФЖ-лог.-23/32.

[3]Дневник, стр. 60.

[4]Исто, стр. 68.

[5]Хрватски Црвени криж, господину Камилу Бреслеру, допис од 3. травња 1943. године. Хрватски школски музеј, А 3735 Бреслер

[6]Исто. Због претјеране активности на спашавању дјеце био је накратко суспендиран и у рујну 1942. године.

[7]ХР-ХДА-1753 Особни архивски фонд Иван Очак.

[8]Дневник, стр. 76.

[9]Исто, стр. 71-72.

[10]Исто, стр. 73.

[11]Исто, стр. 76-77 и 87.

[12]Исто, стр. 81.

[13]Исто, стр. 86.

[14]Исто, стр. 88/89.

[15]Исто, стр. 74.

[16]Камило Бреслер, Спашавање козарачке дјеце године 1942., стр. 15-16. ХШМ,

[17] Дневник, стр. 92.

[18] Исто, стр. 93.

[19] ист, стр. 95.

[20] ХР ХДА-1753 Особни архивски фонд Иван Очак

[21] Камило Бреслер, Спашавање козарачке дјеце године 1942., стр, 15/16,  Хрватски школски музеј, А 3735 Бреслер

[22] Дневник, стр. 98-99.

[23] Исто, стр. 99.

[24]Жене Хрватске у НОБ-и, Књига друга, Загреб, 1955., стр. 377.

[25] Дневник, стр. 99.

[26] Каритас надбискупије Загребачке, 1942., стр. 5

[27] Исто, стр. 6.

[28]„Приказ рада Акције Диане Будисављевић за доба окупације од октобра 1941. дојуна 1945.“ написан 1947. године по захтјеву рајонског одбора АФЖ-а, стр. 2.

[29] Татјана Чернозубов (у. Вајагић) у опису фотографије из Јастребарског, ХПМ/МРНХ-Ф-10500.

[30]ХДА, АФЖ-лог 23/48

[31]ХДА, АФЖ-лог 23/47

[32] Дневник, стр. 26.

[33] Дневник, стр. 21-22.

[34]Дневник, стр. 21-22.

[35] Исто.

[36]Жене Хрватске у НОБ-и, Књига II, стр. 380. Извод из записника Јане Коцх, књижевнице и активне судионице у спашавању дјеце. тајница Црвеног крижа Хрватске, илегална активистица НОП-а.

[37]Камило Бреслер, Спашавање козарачке дјеце године 1942., стр. 14. ХШМ

[38] Исто, стр. 14/15.

[39] ХР-ХДА-1753 Особни архивски фонд Иван Очак.

[40]Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, Књига ИИ., стр. 1.084. Извод из саслушања Љубе Милоша

[41] ХР ХДА АФЖ-лог.-23/45. Попис ратом пострадале дјеце

[42] Дневник, стр. 93.

[43] ХР ХАД АФЖ-лог. 23/28. Изјава Камила Бреслера.

[44] Исто.

[45] ХР ХДА АФЖ-лог 23/28. Изјава Камила Бреслера

[46]ХР ХДА АФЖ-лог 23/28. Изјава Камила Бреслера

[47] Према необјављеним истарживања докорице повијесних знаности Нарцисе Ленгел Кризман у Горњој Ријеци било је смјештено 325 дјетета између 5 и 14 година од којих 97 дјевојчица. У Загреб је пребачено њих 249, од којих је 52 одмах било пребачено у Заразну болницу, а њих 147 у Јастребарско. У болници је умрло њих 20, а у логору прије доласка Бреслера њих 59. Судбина остале дјеце остала јој је непозната.

Аутор: Наташа Матушић

Извор: Forum tm

Везане вијести:

Ревизионистички памфлети Игора Вукића о козарачкој дјеци (2)