Ревизионистички памфлет Игора Вукића о козарачкој дјеци (2)

Игор Вукић, секретар ”Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац” реаговао је на текст „Ревизионистички памфлет Игора Вукића о козарачкој дјеци“ предсједнице Управног вијећа Јавне установе спомен подручја Јасеновац Наташе Матаушић, објављен на порталу Форум.тм 1. јула.

Реаговање које је написао бивши новинар „Новог листа“ Игор Вукић, а који се већ дуже времена аматерски бави овим тешким раздобљем наше историје пропагирајући ревизионистичке ставове, преносимо у цијелости, али с њим – ваља напоменути – не дијелимо нити заједнички зарез, камоли изнесене ставове.

Др. Младен Петрас, начелник Одјела за здравство Министарства здравства Независне Државе Хрватске, позвао је 16. јула 1942. у своју канцеларију неколико лијечника. Међу њима и Николу Вадкова (1903.-1970.).
„Пред вама је важан задатак и сви морају судјеловати. Нема изговора за изостанак“, нагласио је Петрас. Никола Вадков опорављао се од операције, али важан државни задатак није трпио чак ни такав разлог за поштеду.
Задатак је гласио – идете у село Млаку код Јасеновца помагати великом броју избјеглица с Козаре и Поткозарја.
Заповијед др. Петраса из Министарства здравства једна је од потврда да је збрињавање избјеглица с подручја ратних операција на Козари организирала тадашња хрватска државна власт. Извјештај Николе Вадкова о његову раду у Млаки може се прочитати у фонду 1561, документацији Службе државне сигурности СР Хрватске, у Хрватском државном архиву.[1]

Примјере судјеловања државних институција у збрињавању избјеглица и великог броја дјеце након битке на Козари, изнио сам на знанственом скупу одржаном Загребу од 23. до 28. августа 2016. године. Скуп је организирало Хрватско културно вијеће, а поводом ”Европског дана сјећања на страдалнике тоталитарних и ауторитарних режима”.

Назив скупа био је ”Дјечји дом за ратну сирочад у Јастребарском, 1941.-1947.”, а наслов предавања „Удомљавање ратне сирочади у породицама“. Цијели текст предавање може се прочитати на страници Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац.[2]

Знанствени скуп на којем су судјеловали истраживачи историје из Хрватске и Словеније изазвао је на реакцију и понеког критичара. Међу њима је и Наташа Матаушић из Хрватског историјског музеја и предсједница Управног вијећа Јавне установе спомен подручја Јасеновац.

На интернетском порталу Форум.тм објављен је 1. јула 2017., њезин чланак под насловом „Ревизионистички памфлет Игора Вукића о козарачкој дјеци“[3]

У њему читатеље скромно обавјештава да се моје излагање односи на тему њезина доктората па то излагање „заслужује, нажалост, мало више пажње“. Како се даде разабрати из чланка, Наташа Матаушић полемизира с мојим тврдњом да су збрињавање дјеце православне вјере (дјеце православних родитеља) након битке на Козари водиле институције Независне Државе Хрватске на челу са шефом државе поглавником Антом Павелићем.

Из њезина чланка није јасно што она мисли тко је организирао и водио ту акцију. На једном мјесту потврђује да су налоге за збрињавање дјеце дали државни органи, па се осврће на једну Павелићеву наредбу таквог садржај, али истиче је побуда за то дошла „одоздо“, од грађанских активиста и њемачких официра које иначе назива „окупаторима“. Па тако пише: „Налог Поглавника није дошао због његове велике бриге о судбини дјеце у логорима, већ због залагања Диане Будисављевић и капетана њемачке војске Густава вон Коцзиана.“

Упозоравамо је одмах да је ту на склиском терену и у опасности да је Савез антифашистичких бораца оптужи да са симпатијама пише о „окупатору“, односно, једном сатнику Вермахта.

Будући да није јасно коју тезу заправо заступа доктореса Матаушић, покушат ћу одговорити на дијелове њезина чланка како су редом наведени.

На почетку она говори да ја „организирану антифашистичку борбу против окупатора и колаборациониста усташа, домобрана и четника у једној од најпознатијих битака Другога свјетскога рата на подручју цијеле Југославије“, називам „партизанском оружаном побуном“.

А како би се друкчије могла назвати? Можда, „четничком оружаном побуном“?

Ако нетко узме оружје у руке против било које владе и због било којег разлога, његова акција не може се назвати друкчије него „оружаном побуном“. Ма колико умислио да му је акција племенита.

Али и Наташа Матаушић је очито свјесна посљедица побуне јер пише: „Тко се оружјем буни против легитимне власти заслужује казну: протјеривање, заробљавање, стријељање, упућивање у логоре и на присилни рад“.

Оружана побуна и заузимање простора на територију државе која претендира да контролира тај простор, не може изазвати миротворни одговор.

Иако су им, упркос свему, хрватске власти нудиле мирно рјешење:

Ево што је о томе писао још у вријеме социјализма Душан Самарџија у књизи Босанскодубичко подручје у НОР-у из 1984. године.[4]

„Да би постигле успјех у проналажењу и хватању комуниста и тако спријечиле побуну, усташке власти се обраћају себи приврженим сеоским повјереницима, разним трговцима, бившим политичким трабантима и сличним елементима, нудећи Србима чак и службу у жандармерији и милицији, отворено их позивајући на сарадњу и борбу против комунизма“, пише Самарџија.[5]

Какав је био одговор државних власти и њезиних савезника на оружану-побуну која ипак услиједила?

Углавном у складу с ратним правилима тога времена. Битка на Козари била је војно-полицијски потхват у којој се настојало уклонити жариште побуне. У њој су судјеловале њемачке трупе, домобранске јединице (у једној од најбољих својих војних операција током рата), усташке и четничке јединице те ријечни бродови (монитори) мађарске ратне морнарице. Њихово патролирање и испаљивање артиљеријских граната према Козари Наташа Матаушић не спомиње. Можда мисли да то није важно, али јест, посебно кад се узме у обзир историја логора у Јасеновцу. О логору ћемо нешто касније.

Наташа Матаушић може сама себе из емотивних или других разлога увјеравати да за поступање државе према козарачкој републици њезини оснивачи не сносе ама баш никакву одговорност, али доктореса Матаушић би у својој дисертацији требала узети више реалних елемената.

Ратна правила тога времена укључивала су кратки поступак и смртну казну за особе затечене с оружјем у руци, а смртна казна очекивала је и истакнуте вође побуне. „Слободни стријелци“, „побуњеници“ и „одметници“ нису могли рачунати за заштиту конвенција као припадници војски зараћених држава. При томе је држава морала упозорити побуњенике и понудити им предају и слободу ако прије битке положе оружје. Хрватске власти то су и чиниле бацајући из авијона над козарачким подручјем летке с позивом на предају.

Друга је ствар што партизанско водство није попуштало. Партизански су официри и комесари оштро кажњавали свакога кога би осумњичили за дефетизам,

Ипак, кад је ситуација постала неиздржива, почело је предавање хрватским и њемачки снагама. Партизански борци скривали су пушке и помијешани са женама и дјецом прилазили према противничким борбеним положајима. Доктореси Матаушић могу осигурати разговор с члановима моје породице који су вјеродостојни свједоци тих догађаја. Да не буде забуне, били су међу онима који су се предавали хрватским војницима – домобранима и усташама.

Неки прикривени истакнутији партизани откривани су у том процесу и предавани ратним судовима заједно с онима који су затечени с оружјем у руци. Ратни судови, које су организирали и водили њемачки војни представници (а којима је припадао и докторесин миљеник вон Коцзиан) осудили су и стријељали најмање 300 водећих партизана.[6]

Ако ништта друго, према заробљеним партизанским групама и јединицама није се поступало на начин совјетске Црвене армије или Титове војске која је масовно и неселективно стријељала заробљенике и противнике (и то од почетка рата, а не само од 1945. године).

Након прихвата цивила и осталих који су се предали, у сабирне центре одведено је око 9000 мушкараца и 23.000 жена и дјеце. Око 2400 мушкараца послано је у земунски логор, а 5000 изравно на рад у Трећи Рајх. Транспорти за Рајх иду возом из Сиска, или се групе шаљу бродовима Савом до Земуна а одатле Дунавом према Њемачкој па све до Норвешке. Дјеца су упућена у дјечје домове, а око 15.000 жена и дјеце послано је на смјештај у села у Славонији и Сријему.

На интернетској страници удружења Јасеновац Мемориал из Београда могу се наћи видео-изјаве многих људи из Поткозарја који су одведени у Славонију. Ријеч је углавном о људима који су сада у касним седамдесетим годинама, а тада су били дјеца. Присјећају се својих доживљаја у славонским селима Торњу, Бадљевини, Бановој Јарузи, Рајићу, Боровцу, Перенцу код Подравске Слатине…

Има занимљивих случајева: Душан Алексић из села Горњи Јеловац код Приједора испричао је како је након заробљавања на Козари и кратког времена проведена у Јасеновцу, његова породица стигла у село Рајић између Новске и Окучана. Смјештени су код православне породице Љиљак. Ту су радили и помагали у пољу. Све је било подношљиво, једино се најмлађи члан породице, једногодишњи Сретко Алексић, заразио неком болешћу и умро. Исто тако је ту у Рајићу умро и Маријан Алексић, стричев трогодишњи син.

Оба ова дјетета наведена су у појединачном попису жртава логора Јасеновац. У попису је тачна њихова година смрти, 1942., уз опис: убијени у логору, од усташа.

Доктореса Матаушић, као предсједница Управног вијећа ЈУСП Јасеновац, не реагира на овакве лако провјерљиве податке. На попису наводних жртава Јасеновца и даље стоје имена Сретка и Маријана Алексића.

И док су им родитељи транспортирани на рад у Њемачку, многа дјеца до 14 година из козарачког збјега морала су остати “на бригу хрватској држави”. Поновимо, та су дјеца можда највеће жртве ових догађаја. Због слабе хране и умора често су се у сабиралиштима заразила неком од болести, што је изазвало многе смртне случајеве.

Но хладни знанствени приступ докторског кандидата мора би узети у обзир да у то вријеме здравствена помоћ није била на данашњој разини. Па и сада, уз арсенал антибиотика и других софистицираних лијекова, у избјегличким насељима долази до зараза, поболијевања и смрти.

Архивски извори показују да су власти Независне Државе Хрватске брзо постале свјесне могуће хуманитарне катастрофе. У допису упућеном секретаријату Министарства унутарашњих послова, службеник с терена (потпис је нечитак) јавља 13. јула 1942. да се “питање прихвата и евакуације становништва с Козаре развија на нашу срамоту. На сва моја упозорења телефоном, до сада у Дубицу није стигло ништа осим три млада доктора, без средстава. Потребна је најажурнија међуминистарска организација. Нијемци приговарају и траже одговоре тко је крив за то“.[7]

Из таквих је брзојава јасно да хрватским властима, а и њемачким савезницима, није свеједно што ће бити с цивилима након битке. Војни дио је одрађен, побуна је сломљена, а сада треба нормализирати стање на терену и пружити помоћ. Зато се и шаљу медински тимови, а с њима и добровољци као што су припадници скупине око Диане Будисављевић.

Доктореса Матаушић као и ја спомиње да су на Козари проналажене групе напуштене дјеце, коју су хрватски војници одвозили на лијечење у загребачке болнице. Но погледајмо овај пасус у којем она настоји са становитом иронијом контрирати мојем писању о дјеци напуштеној у шуми:

„Вукић не објашњава, наравно од чега су била уморна и исцрпљена и зашто су била слабо храњена. Вјеројатно су их њихови родитељи тјерали на дуго путовање од мјеста рођења до сабирних логора, држали их у нечистоћи и без могућности прања и одбијали их хранити. А када су родитељи ”добровољно” депортирани на присилни рад у Њемачку држава се одлучила бринути о њима, али за неке је већ било касно. Усташе – хрватски војници, како их назива Вукић проналазили су дјецу која су једина преживјела покољ или заробљавање чланова својих породица и бијег у шуму био је за њих једини спас. Нису ту дјецу напустили њихови родитељи како алудира у своме тексту Вукић. Користи при томе вјеројатно „Извјештај Велике жупе Ливац-Запоље-Нова Градишка од 19. августа 1942. године о здравственој ситуацији у срезовима Прњавор, Босанска Градишка и Босанска Дубица у којем се између осталога наводи „ пронађено је у селима испод Козаре доста гладне дјеце и обољеле на дизентерији и то група Флекснер (врста бактерије која изазива дизентерију, оп.а.) која је умирућа одведена Црвеном крсту у Загребу а потом у болницу за заразне болести у Загребу гдје су и умрла.“

Што нам то заправо говори Наташа Матаушић?

Прво, да се након одласка родитеља на присилни рад у Њемачку, држава одлучила бринути о дјеци, али за неку је већ било касно.

Затим, да су у селима испод Козаре пронађена дјеца која су одведена Црвеном крсту у Загреб па у болницу за заразне болести у Загребу…

Још једном истакнимо: држава се одлучила бринути о њима, а неке је мале болеснике водила у Загреб у настојању да им спаси живот.

Доктореса Матаушић могла је додати и случај у којем је један авијон (из документа није јасно да ли хрватски или њемачки) бацио бомбу на цивиле код Босанске Дубице, који су пошли према хрватској војци у накани да се предају. Било је доста повређених. Хрватски војници су их ставили на кола, потом на камионе и превезли у болницу на загребачком Ребру. Ондје су излијечени и пуштени кућама. У документима су њихова имена – све карактеристична српска и православна имена – што показује да тој групи помагано без икакве дискриминације.

О збрињавању дјеце с партизанског подручја у Босни писао је и у својој књизи Владимир Дежелић (син)[8]. Описује што је видио у околици Санског Моста гдје су хрватски војници, домобрани, запосјели партизанско подручје. Очекивало се да тамо неће наћи никога, али у селима које су партизани напустили, остављени су стари људи и дјеца, сви већ поприлично изнемогли и болесни. „Дјеца су била прљава, онеснажена, ушљива и крастава, у кошуљама блатњавим као земља. Сестре Црвеног крста одредиле су да војници помузу краве, како би приредиле обилнији оброк хране. Домобрани су у млијеко дробили и свој кисели комисни крух“, пише Дежелић.

Додаје како се одмах у котловима загријавала вода па су прали дјецу, а сестре су послале домобране да нађу каква кола, подложе покошену траву па да дјецу журно одведу у Сански Мост у нека импровизирана склоништа гдје ће их боље опрати, омазати мелемом, заогрнути и моћи лијечити.[9]

Наташа Матаушић ипак коректно на неколико мјеста спомиње документе који показују да је држава била ангажована у збрињавању избјеглица. Примјерице, допис Министарства удружења (социјалне скрби) Управи Хрватских државних жељезница од 29. јула 1942. године у којем се наводи да ”у сабирним логорима у Јабланцу, Млаки и Уштици има још око 2.500 дјеце која се по налогу Поглавника имају преузети у држав. дјечју заштиту Министарства удружења, као и дјеца из сабирног логора у Ст. Градишки која су већ преузета.”

Избјеглице су послане у Славонију и због разлога да не буду помагачи, јатаци, партизанским групама које су се извукле из обруча на Козари. Међутим, недуго након тих догађаја у љету 1942. године, први избјеглице већ се враћају у своје домове у поткозарска села. Међу њма су и неки чланови моје породице. У новембру 1942. године враћају се у село Срефлије код Босанске Дубице.

Дакле, грађани НДХ православне вјере, избјеглице с Козаре, након што су провели неколико мјесеци у избјеглиштву (лијепо примљени у католичким и православним породицама у околици Пожеге), враћају се у своје село, у нормализирану ситуацију након ратних дјеловања, а и даље контролом власти НДХ.

Наташа Матаушић нашироко у својем чланку описује како је Диана Будисављевић путовала у Стару Градишку, Јасеновац и сусједна села Млаку и Јабланац. Ту потврђује и наше писање како се цијело вријеме рата одвијао промет цестом која је водила кроз сами јасеновачки логор и спајала Јасеновац и село Кошутарицу с источне стране.

Врло коректно, цитирала је и дио из дневника Диане Будисављевић у којем она описује како су „млади усташки војници помагали при утовару дјеце на кола, пазећи да које мање дијете не заостане, те их превозили до жељезничке станице у Јасеновцу, одакле су возом путовали за Сисак и даље за Загреб“.

Опет се надамо да због спомињања младих усташких војника по добром, у реченицама пренесеним из дневника Диане Будисављевић, Наташа Матаушић неће имати проблема на својем послу и у кругу својих пријатеља.

Познато је да су нека дјеца из збјега остала у логору у Јасеновцу. Тако Илија Ивановић ондје остаје у логорској обртничкој школи и учи за бријача.[10] Остоја Мијић учи за аутомеханичара. Мијић је умро 2016. године, а био је један од првих и бољих загребачких мајстора за поправак аутомобила, с радњом у загребачкој четврти Савици.

Остала дјеца превозе се у прихватилишта и дјечје домове у Сиску, Јастребарском и Загребу. Наташа Матаушић с доста мрзовоље описује њихов пријем и смјештај иако провјерљиви подаци показују да им је свуда пружана, за то вријеме, најбоља могућа помоћ.

Подаци из различитих извора показују да је након прихвата у кућама код дјеце у релативно кратком року опадала смртност и учесталост поболијевања. Доктореса Матаушић склона је  онима с којима се не слаже предбацити „недостатак емпатије“. Истодобно сама не показује нимало суосјећања с часним сестрама и другом особљу које је прихваћало козарачку дјецу. У неким дијеловима текста чак их оптужује за неке нечасне намјере, иако је свакоме објективном читатељу докумената и изјава из тог времена, јасно да су и грађани и дјелатници Црвеног крста и службеници државних тијела према дјеци поступали што су хуманије могли.

Наташа Матаушић, напримјер, у својем чланку прешућује судбину часне сестре Терезије Лукреције Млакар, која је умрла у Јастребарском од заразне болести коју је добила несебично помажући својим малим штићеницима пристиглима у дом након козарачке епопеје. Гроб часне сестре Млакар налази се на гробљу у Јастребарском, недалеко од гробова и споменика њезиним пацијентима којима се неуморно помагала.

У близини су и гробови свећеника Антона Здешара, Штефана Бастича и часне сестре Анке Франкић (Љерке Рицхтер). Они су погинули у партизанском ваздушном бомбардовању дјечјег дома који се догодио у априлу 1945. године. Споменимо и како је било случајева да су се болестима заразили и чланови породица удомитеља у приватним кућама. Неки од њих су и умрли.

И у другом дијелу свог чланка Наташа Матаушић изнова потврђује да су државне власти НДХ водиле поступак збрињавања козарачке дјеце. Пише како је министар удружења др. Ловро Сушић 23. августа 1942. године упутио одредбу Одјелу за друштвовно осигурање, заштиту и помоћ министарства, ”у складу са смјерницама одређеним по Жупанству при Поглавнику, а према споразуму с Уредом III. Усташке надзорне службе“. Одредбом је прописао да Одјел ”журно подузме све потребне мјере за размјештај избјегличке дјеце, коју је Министарство по налогу Поглавника преузело из сабирних логора у дјечја прихватилишта.“

Дакле, хајдемо још једном: ријеч је о размјештају избјегличке дјеце коју је Министарство удружења по налогу Поглавника преузело из сабирних логора у дјечја прихватилишта.

У чему је, по њезину мишљењу, ту неки проблем?

То што су се према Сушићевој одредби дјеца могла предати ”1. Родитељима, уколико не постоје политички разлози против ове предаје. 2. Хрватским и католичким, сељачким и грађанским породицама”, те ”Државним и посебничким дјечјим домовима и одгојним заводима…”. Надаље, Одјел ће у своме раду сурађивати с хрватским и католичким, црквеним и добротворним установама, те посебно с ”Каритасом” и Хрватским Црвеним крстом.

На темељу тога Наташа Матаушић закључује да је одредба била „изразито дискриминирајућа према српском православном становништву. Највећи број дјеце био је православне вјере чијим припадницима је ова одредба онемогућавала удомљавање дјеце“.

Е па сад, ово стварно, узимајући у обзир тадашње околности, изгледа као цепање длаке на двоје.

Није више довољно и важно што су дјеца прихваћена, лијечена, обучена, нахрањена, него, замислите, неког су малог православца повели са собом у католичку цркву на мису, а другом су, саклони Боже, ставили усташку или домобранску капу на главу.

У стварности, дјецу су примали сви: и католици и православци, и хрватске и њемачке обитељи, и симпатизери Тита и поклоници Павелића и домобрански и усташки официри и пуковници… Па затим Усташка младеж, уз њих и капиталисти и њихова подузећа (породица Предовић оснивачи Месне индустрије Врбовец, компанија Стандард Вацуум Оил, Астра, Бата, Бизјак, Кремзир и друге). Нека од те дјеце прошла су са својим усвојитељима повлачење преко Блајбурга, сналажење у прихватним логорима у Италији и Аустрији те доживјела дубоку старост у емиграцији у Аргентини (случај супруге усташког пуковника Вјекослава Серватзyја и њезина усвојеног козарачког дјетета).

Да је мало боље претраживала  архивско градиво доктореса би уочила би да су дјеца у Хрватској била смјештена и у претежно католичким и у претежно православним селима, напримјер у селима поред Бјеловара и то у Гудовцу, Старим и Новим Пављанима, Кокинцу, Клокочевцу, Старој Плавници, Коренову, Станчићу, Брези, Бостану, Галовцу, Брезовцу, Малом Коренову и Туку.

Та су дјеца била углавном из сјеверозападне Босне, али и других дијелова НДХ: Међувође, Босанска Дубица, Добрљин, Драксенић, Кнежипоље, Јоховац, Шеварлије, Јеловац, Костајница, Петриња, Мала Дапчевица, Бастаји, Крњеуша, Имотски.[11]

Умјесто да такви поступци власти НДХ и њезиних становника послуже као позитиван примјер солидарности и међусобног помагања људи различите етничке припадности на хрватском тлу – у тим сложеним временима – Наташа Матаушић истиче мање важне детаље као да жели потакнути међуетничке и политичке напетости и сукобе.

Сличан закључак може произаћи и из дијела Матаушићкина текста у којем спомиње Татјану Маринић, предратну комунистичку активистицу. Ријеч је о особи која је направила један од најнечаснијих поступака у догађајима везаним уз козарачку дјецу.

Татјана Маринић била је водитељица дјевојачке школе за његоватељице у Рудама код Самобора, одакле је заједно са својим штићеницама, према одлуци државних тијела, послана у Јастребарско да помогне часним сестрама у збрињавању пристиглих избјеглица.

Њихов рад у Јастребарском – вјероватно због комунистичког педигреа и каснијег одласка у партизане – код Наташе Матаушић изазива само позитивне осјећаје: „Тек мало старије од својих штићеника, успјеле су им њежношћу и мајчинском бригом вратити осмијех на лица.“

А Татјана је „чинила све што је било у њеној могућности да дјеци осигура прикладан смјештај и одговарајућу прехрану“.

У ствари, Татјана Маринић није за то имала особитих могућности – храну је набављао и добивао дом, а управитељица и часна сестра-економ су је расподјељивале. Једно вријеме су часне сестре биле увјерене да Татјана Маринић дио хране који јој шаљу оставља са стране и просљеђује шаље партизанима.

Татјана Маринић је недуго затим отишла у партизане, напуштајући своје штићенике којима је помоћ и даље била потребна.

Најгора ствар слиједи 1944. и 1945. Након изласка из шуме, Татјана Маринић даје подао клеветнички изјаву против часних сестара у Јастребарском, посебно против управитељице дома у сестре Пулхерије те сестре Гауденције, која је била главни економ. Оптужбе је изнијела Земаљској комисији за утврђивање злочина окупатора (у ствари, ОЗН-и)

Међу осталим, оптужила их је да су спречавале да се дјеци подијели довољно хране и осталих потрепштина и тако смањи смртност. Тврдила је да часне сестре нису хтјеле дати коње и кола да се оде по неопходно млијеко па би се оно на врућини покварило и није могло бити извор спаса. “Хране су и финанција за набаву имале у изобиљу, за пет оброка дневно, али сестре Пулхерија и Гауденција давале су само за два дневна оброка”, изјавила је Комисији Татјана Маринић. Било је ту и оптужби за друге облике злостављања, пљускање неких штићеница, притисака на вјерску опредијељеност, навода о псовању партизана и оних који штите партизанску дјецу, итд.

Наташа Матаушић спомиње да им је Татјана Маринић „као злочин приписала и убиства и злостављања те лишавање живота неустановљеног броја партизанске и српске дјеце“.

Морам признати да нисам нашао да би Татјана Маринић износила и такве оптужбе. Наиме, за њих су се побринули послијератни комунистички новинари и пропагандисти, од који су неки и данас активни у главним хрватским медијима.

Вјеројатно је то Наташа Матаушић мало побркала, али нема везе. У сваком случају, изјаве Татјане Маринић у том су времену могле имати фаталне посљедице за часне сестре. Срећом, њезине наводе – сигурно уз велику дозу храбрости – пред комисијом су негирали Камило Бреслер, човјек који је у име Министарства удружења и Хрватског Црвеног крста био централни службеник у збрињавању дјеце, као и лијечници из дома у Јастребарском Бранко Драгишић и Бранко Давила (обојица отприје повезани с комунистичким покретом и партизанима). Бранко Драгишић је неко вријеме 1941 и 1942. провео у интернацији у Старој Градишки и сигурно није био склон усташама. Маринићкине оптужбе оповргнуо је и доктор Karlo Weissmann , Јевреј из Осијека, којем су часне сестре пружиле уточиште у дому у Јастребарском. Weissmann је у Јастребарско стигао у августу 1942., избјегавши да с неколико хиљада људи из осјечког гета/логора у Тењу буде одпремљен у Аушвиц.

Важно је додати да је надстојница дома сестра Пулхерија Анка Барта била свастика усташког министра Миле Будака па је Татјана Маринић вјеројатно рачунала на скалп који би јој користио у даљњој каријери у тоталитарном комунистичком систему (коју је и остварила). Послије 1990. у Загребу је промијењено име њезине улице, али се и даље по њој зове један дјечји вртић.

Наташа Матаушић спомиње да је часна сестра Пулхерија Барта била „једина часна која је прије завршетка рата побјегла из Хрватске у Аустрију. Али, захтјев за њену екстрадицију никад није био постављен, нити је била проглашена ратним злочинцем“. Матаушић додаје да је сестра Гауденција остала и након завршетка рата у Дјечјем дому, да би нешто касније отишла у Љубљану. Нити она никад није била проглашена ратним злочинцем“.

Из ових реченица као да извире жал што органи ОЗН-е нису добро обавили свој посао – ем им је Будакова својта збрисала у иноземство, ем се нису баш потрудили њу и главну логистичарку дома оптужити за ратне злочине! Каква емпатија наше докторесе… Умјесто да Будакову свастику сврста, због Јевреја Weissmana, у ред Праведника међу народима.

Наташа Матаушић дио о Татјани Марушић завршава сљедећим, еуфемистичким реченицама:

„Но, изјава Татјане Маринић, главне тужитељице часних сестара (тада је била референт социјалне заштите и помоћи одјела социјалне политике ЗАВНОХ-а) дана Земаљској комисији за утврђивање злочина окупатора и његових помагача постала је основа за свако даљње неоправдано размишљање о негативној улози часних сестара у спашавању дјеце у Јастребарском.“

Ето, рекла је – „неоправдано размишљање о негативној улози часних сестара“ – и спасила душу своју.

Надајмо се да су аутори документарно-играног филма „Дианина листа“, који се већ неколико година полако ствара у Загребу, имали бољи увид у документе и да ће имати више проницљивости и одговорности па те догађаје приказати реалније него докторска кандидаткиња.

Наравно, све то не значи да у њезином чланку нема позитивних елемената. Неке од њих сам већ набројао. За похвалу је и сама жеља и становит труд уложен у писање одговора на мој прошлогодишњи чланак. У њезину чланку нема уобичајених грубих стереотипних квалификација. Ипак, радове оних с чијим се ставовима не слаже, не би требала називати „ревизионистичким памфлетима“. То не служи на част некоме тко се представља знанственим титулама.

Нашој доктореси можемо упутити општу поруку да би при писању доктората мало више пажње требало посветити аутентичним документима које је лако пронаћи у хрватским архивима. Само, да би се до њих дошло, треба ондје провести нешто више времена. Није довољно ослонити се на два-три дневничко-мемоарска записа, као што показују извори наведени на крају њезина текста.

Примјерице, др. Никола Вадков у њезину је чланку споменут само једном и то само по имену. Нема цитата из његове велике изјаве о помагању српским избјеглицама у Јабланцу и Млаки 1942. године, гдје га је послао управник из Министарства здравства НД Хрватске. Из те изјаве је дио с почетка овога текста.[12]

Но о томе ће свој суд рећи комисија која буде оцјењивала њезину дисертацију.

Диана Будисављевић заслужује многе похвале и темељито истраживање. Несебично волонтирање и помагање особама у невољи увијек треба потицати и убрајати у боље обичаје грађанскога живота. Но не треба ни преувеличавати допринос и утицај таквих грађанских активности и приписивати им неке џемсбондовске особине. И у НДХ, као и сада, групе добровољаца могу помагати избјеглицама у оквиру својих могућности, али главни терет организације највећим дијелом пада на државна тијела. Поготово је немогуће нешто битно учинити против воље државе и њезиних институција.

Делегирање појединих функција групи око Диане Будисављевић (вођење картотеке, одговарање на питања родитеља који се налазе у Њемачкој) разумљиво је кад се зна да су дјечји домови прије доласка великог вала с Козаре већ били препуни дјеце избјегле пред четницима и партизанима из југоисточног дијела тадашње Хрватске. Наташа Матаушић то може прочитати у послијератној изјави Камила Бреслера.[13] Кад му се Диана обратила, око 4000 дјеце у том тренутку у Хрватској било је по разним домовима и прихватилиштима и за нову готово да није било слободног кревета.

Велимир Дежелић износи податак да је 1942. у НДХ било 252.650 избјеглица. „Била је то превелика невоља за младу Независну Државу Хрватску и превелики терет за њену социјалну политику, јер је избјеглице ваљало хитно некуд смјестити, хранити, обући, а давати им и неку новчану помоћ.“[14]

При томе треба узети у обзир да је избјеглички вал долазио из окружења непријатељски расположенога против нове државе и њезина већинског народа. Зато се могу разумјети понеке погрдне опаске на рачуна активиста. У неким сегментима свога рада они су отприлике били у ситуацији као активисти који су од 1992. до 1994. спречавали нелегалне (а у неким случајевима и легалне) деложације из станова бивше ЈНА у Загребу и другим градовима. Каткад је било врло неугодно, али ипак то није било (пре)велико херојство.

На крају, чак се и кроз чланак Наташе Матаушић назире једна друкчија историја Независне Државе Хрватске, у коју се добива увид и кад се реално прикаже историја дјелатности Диане Будисављевић.

Прву дозволу за помоћ интернирцима Диана Будисављевић добила већ у јесен 1941. године. Помагање, уз знање и надзор сигурносних органа државе, траје континуирано у 1942. и даље. Државна тијела организују и на разне начине судјелују у збрињавању избјеглица. Дјелују и друге невладине организације (Каритас, Црвени крст) као и грађани-удомитељи. Све је то пуно друкчије од уобичајених поједностављених оцјена какве се и сада у јавности чују о тадашњој хрватској држави.

Реална историјска збрињавања козарачке дјеце отвара и друга питања.

Ако су дјеца из сабирних центара и логора збрињавана по домовима, како то да на јасеновачком попису стоје имена наводне 20.101 дјечје жртве. Осим дјеце која су с Козаре прошла, углавном, поред логора у Јасеновцу и отишла на друга мјеста у НДХ, у логору није било ни издалека тако велике групе дјеце.

Не би ли предсједница Управног одбора ЈУСП Јасеновца могла покренути истраживање те мистерије?

Из досадашњег искуства знамо да не може понудити озбиљан одговор на ово питање: ако хипотетички прихватимо да је толико дјеце било у логору и да су убијена – гдје су покопана? Посебно кад знамо да послијератне обухватне ексхумације и сондирања терена нису пронашла њихове посмртне остатке. А нити оних осталих 60.000 људи с јасеновачке листе наводних жртава. Можда „као историчарка“ не воли таква хипотетска питања?

Можда би било боље да се само посвети додатном истраживању за своју дисертацију, које ће очито, бити потребно.

[1] Никола Вадков, изјава из 1945. године пред истражитељима УДБ-е, Хрватки државни архив, фонд СДС 1561, 015.7.11, стр. РЗ0070725.

[2] https://drustvojasenovac.wordpress.com/page/2/

[3] http://www.forum.tm/vijesti/revizionisticki-pamflet-igora-vukica-o-kozar…

[4] Душан Д. Самарџија, Босанскодубичко подручје у НОР-у, Босанска Дубица 1984.

[5] Исто, стр. 65.

[6] У извјештају што га након битке, 23. српња 1942., њемачком Министарству вањских послова из Загреба шаље Хериберт вон Тролл-Обергфелл, замјеник посланика Сиегфриеда Касцхеа, пише да је од 5000 партизанских бораца на Козари погинуло око 3500, а 300 је након заробљавања стријељано према одлукама пријеких судова. Види: КРИЗМАН, Богдан. НДХ између Хитлера и Муссолинија. Загреб, 1983., стр. 449

[7] Хрватски државни архив, Министарство оружаних снага, микрофилм Д-2178

[8] Владимир Дежелић, Какви смо били, књига ИИ, Браће хрватског змаја, Загреб, 2011.

[9] Исто, стр. 1328.

[10] Илија Ивановић, Свједок јасеновачког пакла, Национални парк Козара, 1988.

[11] ХДА, фонд 1012 Диана Будисављевић, кутија 3, Попис дјеце коју је колонизирало Министарство удружбе

[12] Више о одласку др. Николе Вадкова у Млаку и Јабланац на повезници: https://drustvojasenovac.wordpress.com/2016/12/11/ministarstvo-zdravstva…

[13] Петешић, Ћирил, Дјечји дом Јастребарско, документи, Загреб, 1990., стр. 112.

[14] Дежелић, н. дј., стр. 1310.

Аутор: Наташа Матушић

Извор: Forum tm

Везане вијести:

Ревизионистички памфлети Игора Вукића о козарачкој дјеци (1)