Ревизија прошлости у режији великих сила

Под лупом онога што се прилично невино назива постмодернистичким наративом у историjскоj науци, мада jе заиста реч о ревизионистичкоj историографиjи као „слушкињи моћи”, у предвечерjе обележавања стогодишњице Првог светског рата 1914, повод и узроци тог катаклизмичког сукоба коjи jе изменио свет, све чешће се обрћу као прљава чарапа.

Како ствари стоjе, ова игра радикалног преобликовања прошлости, упакованог у неку врсту веселости коjа се цинично брани „политичком коректношћу”, добиће и велико убрзање у наредних годину дана.

Тако jе наjављено да ће 28. jуна 2014, заjедничким снагама Аустриjе, Немачке и Француске, у Сараjеву, музичким спектаклом и другим манифестациjама, бити обележена 100-годишњица почетка Првог светског рата, на разним странама се за те дане наjављуjу научни скупови, оглашене су и туристичке туре коjе ће повести знатижељне на Балкан, у Сараjево, у коме jе „почео Велики рат”.

Први светски рат jе, дабоме, почео месец дана касниjе, обjавом рата Аустро-Угарске монархиjе Србиjи 28. jула, да би сутрадан биобомбардован Београд с Дунава.

Месец дана пре тога, на Видовдан 28. jуна, група младобосанаца, национално-ослободилачких револуционара, у jедном од наjневероватниjих атентатата у историjи, на краjу jе хицима Гаврила Принципа послала на онаj свет аустриjског престолонаследника Фрању Фердинанда и његову супругу, коjа jе била у другом стању.

Прилози угледних историчара, сарадника „Политике”, указуjу на дубље разлоге настоjања да таj догађаj, коjи jе био повод Првом светском рату, буде поново означен као његов узрок.Поново су оживљена настоjања коjа би да на плећа Србиjе свале не само одговорност за Први светски рат, него и да ту наводну одговорност повежу с крвавим догађаjима на jугословенским просторима у последњоj децениjи прошлог века.

Манифестациjа наjављена за 28. jун 2014. у Сараjеву изазвала jе средином маjа оштру реакциjу Милорада Додика, председника Републике Српске. У отвореном писму председницима ЕУ и Европске комисиjе, као и шефовима држава и влада свих чланица ЕУ, онjе констатовао да се ради „о jош jедном мењању историjе и њеног повезивања са скором прошлошћу БиХ”.„Апсолутно сумњам да ће наjзначаjниjи делови проjекта бити обjективни према Србима”, упозорио jе Додик.

Наjаве да ће у Сараjеву бити подигнут и споменик Фрањи Фердинанду, недавно jе прокоментарисао Ивица Дачић, премиjер Србиjе: „Не знам за земљу у коjоj се споменици подижу окупаторима”.

Огласио се и низ историчара, указуjући на то да jе у научноj заjедници пре много децениjа доказано да Србиjа не сноси одговорност за Први светски рат, већ да она лежи на империjалним, клерикалним и милитаристичким круговима Аустро-Угарске и Немачке оног времена.

Сама идеjа да почетак рата буде померен месец дана уназад у прошлост и изjедначен са атентатом, а онда симболички и с Видовданом, сведочи не само о пристаjању на неку врсту накнадног плаћања империjалних рачуна, него и на неку врсту патологиjе.

Реч ниjе преjака, инспирисао нас jе Макс Вебер, коjи jе безмало пре jедног века написао да онаj ко аустроугарски „ултиматум Србиjи из 1914. (а тиме и сараjевски атентат) жели да представи као разлог за оваj рат, таj jе jедноставно слабоуман”.

За ову тврдњу ниjе много марио Ричард Холбрук, коjи jе у књизи „Пут у Деjтон” написао за Гаврила Принципа да jе родоначелник српског национализма и да jе његов пуцањ у Сараjеву „изазвао почетак клизања Европе у два светска рата и довео до успона и комунизма и фашизма”.

Само дан после Принциповог пуцња, иако без доказа, Аустриjа jе за атентат одмах оптужила Србиjу и њену владу, а у Сараjеву jе 30. jуна 1914. организован прави погром Срба. Бечка и пештанска штампа покренуле су синхронизовану расистичку и ратнохушкачку кампању застрашуjућих размера против Срба и Србиjе, пошто jе оваj догађаj узет за casus belli против Србиjе.

После извесног времена су се поjавиле „боjене књиге” (плаве, жуте, зелене, црвене и беле, збирке француских, руских, енглеских, српских, белгиjских и италиjанских дипломатских докумената) коjе сведоче да су Аустро-Угарска и Немачка изазвале Први светски рат, користећи атентат као повод.

Савремени дух колониjалне рестаурациjе настоjи, међутим, да давно утврђене чињенице порекне и склони из поља jавности, као што jе имермерна спомен-плоча посвећена „Младоj Босни”, постављена на месту с кога jе Принцип испалио хице у Фердинанда, уклоњена после окупациjе Југославиjе 6. априла 1941, да би то исто учиниле и власти Алиjе Изетбеговића почетком рата у БиХ 1990-их.

Настоjању да се и тако сакриjе чињеница да jе Велики рат почео нападом на Србиjу, сада се придружуjу и нове форме.

У империjалним, клерикалним и милитаристичким круговима Хабзбуршке монархиjе, амбициозни стратези и официри су прве, наводно „приватне”планове за уништење Србиjе, оквирно формулисали већ после Берлинског конгреса 1878. године.

Аустриjска оптужба и позивање на рат против Србиjе у лето 1914. била jе у пуном складу с дугогодишњом политиком аустриjске Воjне странке – неформалног интересног савеза коjи сачињаваjу Генералштаб аустроугарске воjске, Хришћанско-социjална партиjа Карла Луегера, коjа jе билаклерикално крило Римокатоличке цркве и кругови око самог Франца Феринанда.

Настављаjући се на амбициjе обликоване у том интересном склопу, гроф Франц Конрад фон Хозендорф jе од 1906,када jе постао шеф Генералштаба,непрекидно предлагао да се против Србиjе поведе тзв. превентивни рат.

Воjни историчар Хjу Стречен наводи 2001. године: „Хозендорф jе први пут предложио превентивни рат против Србиjе 1906, затим jе то поновио 1908–1909, потом 1912–1913, у октобру 1913. и маjу 1914. Између 1. jануара 1913. и 1. jануара 1914. он jе предлагао рат против Србиjе двадесетпет пута.” Хозендорф jе за те планове имао пуну подршку фелдмаршала грофa Хелмута фон Молткеа, шефа Генералштаба немачке воjске, jедног од водећих припадника Ратне странке немачког Раjха.

Приводећи краjу оваj текст о стварни узроцима Великог рата, навећшу део забелешке настале у мом разговору с Владимиром Дедиjером у маjу 1989. године.

„Пред нама су нови сукоби, буне, ратови и револуциjе. Велике силе ће немилосрдно настоjати да задовоље своjе империjалне апетите и да остваре доминациjу. Гладне су териториjа, сировина и jефтине радне снаге, поготово на европском истоку, у Азиjи и на светском jугу. Мали народи и државе тражиће своjе место под сунцем, а велики ће од њих тражити да се одрекну свог моралног блага, пре свега борбе за правду и истину. Све ће то подржавати историчари упрегнути у кола дневне политике, коjима притиче већа или мања синекура из кесе моћника. Критичка историографиjа биће на великим искушењима, мораће да води тешку борбу против историjског ревизионизма”.

Забележио сам ове речи Владимира Дедиjера у време када jе он с дубоком узнемиреношћу коментарисао срамотну чињеницу да београдска ревиjа „Дуга” обjављуjе текст у коме се „пљуjе на наjвеће моралне личности у српском народу”, каква jе – Гаврило Принцип.

Тврдио jе да ће бити обновљенеконструкциjе империjалне политике и „науке”, да су Србиjа и Срби одговорни за Први светски рат.

Помало наивно, запитао сам у том разговору како ће то бити могуће, када jе управо Дедиjерова књига „Сараjево 1914”, у анкети „Њуjорк таjмса” 1984. године, проглашена за књигу године, а он у њоj непобитно доказуjе, позиваjући се на неброjене архивске изворе, да Србиjа не сноси одговорност за Први светски рат.

„То су рекли озбиљни историчари и други људи, морални и одговорни пред истином. Политику великих сила те две ствари не интересуjу. Оне би да буду невине у историjи. За њих су увек кривци мали народи и државе коjи се боре за правду, за слободу и независност. Моћни дуго памте и осветнички су расположени”, говорио jе Владимир Дедиjер.

Показуjе се да jе био више него у праву.

Хероj Италиjе Ђулелмо Обердан

Ђулелмо Обердан, италиjански иредентиста словеначког порекла (1858–1882), у лето 1878. иступао jе против аустроугарске окупациjе БиХ и избегао служење воjске да га не би послали у Босну. Побегао jе у Рим и ступио у везу с круговима коjи су се борили за ослобођење тршћанске региjе од Аустриjе и њено прикључење Италиjи.

Када jе у Трсту 1882. организована прослава 500-годишњице прикључења Трста Аустриjи, стигао jе и цар Фрањо Јосиф, на кога jе Обердан бацио бомбу, али атентат ниjе успео.

Осуђен на смрт због велеиздаjе, Обердан jе обешен 20. децембра 1882. године, а касниjе у Италиjи проглашен за мученика за слободу и народног jунака.

Тргови и улице носе његово име, а на обележавању 100-годишњице његове смрти 1982, председник италиjанског сената Ђовани Спадолини упоредио jе Ђулелма Обердана са Исусом Христом.

Слободан Кљакић

Извор: ПОЛИТИКА