Редитељ Дарко Бајић: Моји отац и мајка су се заљубили у логору на Бањици

Редитељ Дарко Бајић поводом римејка изложбе, после педесет година, Сликара милоша бајића – „маутхаузен 106621“, у Дому војске у Београду. Мама Даница страшно мучена, тата успеода преживи голготу логора у Аустрији

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 19. новембра 2017. године.

Немачки војници звали су га „дробилица за кости“ због окрутности која је владала иза жица: око 7.000 Срба, поред осталих затвореника из 40 земаља, изгубило је током Другог светског рата живот у концентрационом логору Маутхаузен, близу Линца, у Аустрији. У Првом светском рату, само у овом логору који је тада припадао Аустроугарској, страдало је око 8.500 Срба.

– Сликар Милош Бајић један је од оних који су преживели тај, један од најозлоглашенијих логора. Његова импресивна платна, која симболизују отпор мрачним данима, празним порцијама и логорашким бројевима, посетиоци могу да погледају до 27. новембра на изложби „Маутхаузен 106621“, у Дому Војске, у Београду. Филмским језиком речено, у питању је римејк истоимене изложбе од пре 50 година – каже његов син, редитељ Дарко Бајић.

У дневницима, који су такође изложени, Милош Бајић, иначе први апстрактни сликар у бившој Југославији, описује логорску свакодневицу. Једном приликом, каже, есесовци су довели на „апел плац“ два бледа исцрпљена затвореника, у робијашкој пругастој одећи, који су претходно покушали да побегну. Због исцрпљености нису далеко одмакли. У траг су им ушли хундфухрери (вође паса). Око 15.000 логораша окупило се на звиждук пиштаљке на „апел плацу“.

ОЗНА

По повратку у Београд, Озна је преживеле из Маутхаузена привела на разговор, интересујући се како су преживели. Љубомир Зечевић је у сведочењу за Дарков документарни филм „Маутхаузен 106621“, чија је монтажа у току, сведочио да су се према њима опходили као према ухапшеним есесовцима.

„Ухваћени бегунци стајали су испред њих и мирно глеледали у правцу планинског масива, полузатворених очију и отворених уста. Везани вучјаци отимали су се и пропињали. А онда су их одвезали. Први налет паса, други, трећи… Крв је избијала са чела, образа, рамена, падали су комадићи растргнуте одеће, а бегунци су још неко време стајали усправно, без гласа, пре него што су сасвим пали на земљу“, сећа се сликар.

Пре него што ће проћи кроз голготу аустријског логора, Милош је пре рата био левичар, али не и члан КПЈ. У Ваљевски партизански одред отишао је као антифашиста. Четници су га заробили с једним бројем сабораца 1943, у планинском селу близу Мионице.

– Били су затворени у некој школи, када је дошао сељак из краја, симпатизер четника, и тражио двојицу Мионичана да му помогну на имању. Јавио се човек ког је мој отац звао Марић, из Мионице. Милош се премишљао да ли и он да се јави, и на крају је искорачио. Био је то само један, али судбоносан корак који му је спасао живот – каже Дарко Бајић.

И Марић и газда Мионичанин прећутали су да Милош није из тог краја. После неколико дана, остале ухапшене другове четници су стрељали. Пошто је сељак требало да их врати по окончању радова, Милош је једне ноћи побегао. Два дана је, скривајући се, пешице ишао до Београда.

Још пре рата имао је проблема са туберкулозом и једним плућним крилом, што је у ратним условима ескалирало. По доласку у Београд завршио је у болници, где се повезао са илегалном организацијом. Скривали су га и после лекарске интервенције, али његова страст за сликањем коштала га је слободе. Пријавио се на конкурс на Ликовној академији, захваљујући чему га је открила Специјална полиција и ухапсила. После полицијске тортуре, пребачен је у Бањички логор. И управо ту је живот победио смрт – случајни сусрет – десила се невероватна љубавна прича.

ПРВИ ДОКУМЕНТАРАЦ СА 17

Занимљиво је да је Дарко Бајић свој први аматерски документарни филм урадио са 17 година, управо када је сазнао детаље из очевог логорашког живота. Ових дана завршава свој други, овога пута дугометражни филм, на исту тему. – Милош је штитио децу и своје студенте, па о Маутхаузену дуго није причао. Многи су били изненађени изложбом 1967. Неки јер су тек тада сазнали да је био у логору, а критика зато што је кренуо у ликовну авантуру и окренуо се фигуративном експресионизму. Био је то његов протест против злочина, не само оног који је преживео. Ова, по свему изузетна сликарска дела, и данас плене модерним изразом, али и упозоравају на „зло које се поново враћа и опомиње“ – каже Бајић.

– Моја мајка Даница, по речима њених другарица, страшно је мучена. Специјална полиција ухапсила ју је као седамнаестогодишњу илегалку. Толико су је злостављали да је неколико пута падала у несвест, а затим и у кому. Мислили су да је мртва и бацили је у каду полицијског купатила док не дође доктор да констатује смрт – прича Дарко.

Лекар се већ окренуо да изађе, када је крајичком ока видео да Даница помера мали прст. Само то је успела, али и то је било довољно да је лекар пребаци у стационар на Бањици. Ту су се и упознали – Милош, који је ту привремено боравио као плућни болесник, и Даница. Испоставило се да ће то бити љубав за цео живот, иако су им се путеви врло брзо разишли. Она је пребачена у ћелију смрти, а он у ћелију из које ће, уз ознаку „повратак непожељан“, отићи у Маутхаузен.

– Мајка је причала да су Немци улазили у ћелију увече да прочитају имена оних које ће ујутро бити стрељане. Били су то њени најтежи тренуци у животу. Ноћ је проводила са другарицама које су чекале зору и одлазак пред стрељачки строј. Даница до краја није проговорила, па су је оставили живу ваљда мислећи да још свашта има да исприча – каже Дарко.

А Милош је у Маутхаузену преживео захваљујући цртежима. Нацртао их је више од 150 (велик део изложен је у Дому Војске). Када су сазнали за његов дар, логораши који су радили у амбуланти и на евиденцијама живих и мртвих, у командантури, прошверцовали су му папир и пресовани угаљ, а затим и оловке у боји. Помогли су му лекар из логорске амбуланте Драгомир Барта, касније један од најпознатијих историчара у Чехословачкој, и Хрвоје Мацановић, познати спортски коментатор.

У Маутхаузену је убијено 126.000-250.000 људи (логорске власти су део документације уништиле, а многи су ликвидирани по кратком поступку). Логораши су радили у каменолому и на копању подземних тунела, у које су смештани прави производни погони више од 120 немачких фирми, а затим и на тим машинама. Умирали су од глади, исцрпљености и болести. Преживели би само они који су били у стању да раде и само дотле док могу да раде. Остали би скончали у гасној комори, крематоријуму или од инјекције бензина убризганог у срце. Сваки пут кад би стигао транспорт свеже радне снаге, стари логораши били би ликвидирани.

„У самом крематоријуму налазила се мртвачница у којој је било мртвих готово до врха. Из тога транспорта је један човек, човек-број, изашао из крематоријума и го отишао у бараку. Чули смо да се спасао и остао жив. Не знам ни који је број, ни које је народности, али подвиг је учињен. Донет до ужарене пећи, освестио се и кренуо у неку од оближњих барака. Све се одвијало као нека надреална сцена, али то је била стварност, несхватљива у тој тако прецизно контролисаној машинерији“, писао је Милош Бајић.

УЗ пријатеља Љубомира Зечевића (касније директора ТВ Београд), успео је да сачека ослободиоце, у мају 1945. Њих двојица су током логоровања ископали ров и ту, у противпожарном апарату, крили цртеже. Да су их открили, били би стрељани.

– Уметност продужава живот не само онима који се тиме баве, већ и онима који су у безизлазној ситуацији и траже разлог зашто да живе. Мом оцу је та линија његових цртежа под претњом смрћу дала енергију да остане жив и сачува сведочења о најмонструознијим злочинима – каже Дарко.

А онда је једног дана Милош на улицама ослобођеног Београда угледао Даницу. И тако је живот опет победио, и поново их спојио…

Аутор: В. Црњански Спасојевић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Бaјићев „Маутхаузен“: Да се зло никад не заборави | Јадовно …