fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Рецензије

Рецензија, Василије Каран: Геноцид у континуитету

Обиман захват, како у далеку историјску, тако и у недавну прошлост са акцентом на Други свјетски рат, љекар Милан Басташић се одважио и својом снагом и неком необичном вољом одлучио се да из свог угла посматра претешка историјска збивања која није лако данашњем читаоцу предочити, на одређен начин протумачити и тако приближити. Његов поглед, у односу на збивања, нема нарочит критичарски однос према збивањима, већ пишчева намјера је да сваки детаљ потцрта, да уђе и у најситније детаље унутар Славоније (билогорски крај), да све то истакне на онај и онакав начин који остаје у равни и сразмјери стварних и истинитих догађања. Он полази (када је у питању Хрватска) од Анте Старчевића, то јест, од правашког покрета унутар ове земље и тиме објашњава жељу Хрвата да како-тако створе своју државу, таква жеља је тињала и у доба Аустроугарске монархије. Такав Старчевићев политички став био је прихваћен и кроз вријеме оствариван, а најбоље се потврдио и манифестовао доласком на власт Анте Павелића. Из рукописа се види да Хрвати данас имају и величају четири оца своје домовине, а то су Анте Старчевић, Стјепан Радић, Анте Павелић и Фрањо Туђман. Ова „четири оца домовине“ за хрватски народ представљају круну и печат којим је овјерен и остварен хиљадугодишњи сан свих Хрвата. Али, Милан Басташић се не задовољава причом која се манифестовала деценијама, већ он иде даље. Доласком на власт Анте Павелића, тад је у овој земљи прихваћен фашистички план и програм (чиста раса), па је тим почела права и тотална чистка унутар Независне Државе Хрватске. На нишану су били Срби, Јевреји и Роми, али и сви други људи који су се придржавали антифашистичких идеја.

Оваква жестока „национална свијест“ Хрвата не би била у супротностима са цивилизацијским дометима унутар Европе, да овакву чистку нису рјешавали ножевима. Силни масакри унутар Хрватске (и у Босни) нагнали су овог славонског љекара Милана Басташића да и као свједок проговори и упре прстом у крваве дане и детаље каквих је било у сваком славонском локалитету. Земља од крви, од јаука и садизма, од фашизма, не само њемачког, већ и хрватског и сваког зла потјерала је људску памет, хришћанске законе и ред, па и сваку дотад стечену културу, јер ништа у доба Анте Павелића није било јефтиније, ништа од људског живота.

Депортације Срба, Јевреја и Рома спроводиле су се унутар Хрватске, логори су се пунили, сав овај неразумни људски „изум“ био је у складу са фашистичким логорима унутар Њемачке, али и цијеле Европе, оне која се приклањала фашистичком табору. Невоља човјека на овим просторима је била и у томе што су Павелићеве усташе далеко надмашивале своје учитеље из Берлина. Надмашивали су своје учитеље по жестини злочина, по мржњи и сваком другом злу. Пунили су се логори унутар Хрватске: Јасеновац, Стара Градишка, Сисак, Јастребарско и тако уздуж и попријеко Павелићеве државе. Многи људи нису ни стизали до логора. Убијани су на праговима њихових кућа, на путу, на сваком кораку. Отуда овај Басташићев рукопис и јесте увјерљив, а то потврђују живи свједоци. Њима је аутор овог рукописа уступио највећи простор, а проблем је само у томе што писац не прихвата фикцију, већ стварност, голу истину изречену устима живих свједока. Он биљежи, иде од детаља до детаља, од имена до имена, од локалитета до локалитета, све то на свој начин увезује и гура „у план и програм“ Павелићевог ратовања. Њему и није намјера да својим реченицама створи умјетничко дјело, већ њему је у циљу да словом, бројем, пуним именима и презименима увјери данашњег читаоца у једно претешко стање, у вријеме када су главе врцале са рамена, нељуди су убијали људе, а да за све те своје свирепе поступке ником никада нису одговарали. Многи ће Нијемци стати, након рата, пред Раселов суд, али такав „малер“ се неће догодити и злочинцима унутар Хрватске. Крик човјека у доба Анте Павелића није имао ко да чује. Ова књига није роман, није приповјетка, није ни хроника, а ни мемоарска исповијест, она је заправо све помало. Тек да се свједочењем крвавим данима иде у сусрет, да се покаже ко је био ко, шта се чинило, у име каквих истина и закона.

Истини за вољу, овакав Басташићев рукопис послужиће у будућности можда и оним људима од пера који могу, али и хоће да од оваквих превеликих истина и злокобног времена, да од свега тога створе неко ново дјело. Филм, роман, драму. Исповијест живих свједока је увјерљив и мучан трен, то је невољно памћење које је данас и дубоко и колективно, бар што се тиче српског, јеврејског и ромског народа. Масакре унутар Хрватске никада ниједан народ неће моћи да избрише из свог памћења, а то и јесте ваљан и оправдан разлог који нас увјерава да Милан Басташић није погријешио што је све ово, на свој начин, отео од заборава, па отуда као рецезент и препоручујем књигу и желим да се објави као јак и потресан доживљај.

 

Рецензија, проф. др Вељко Ђурић Мишина

Готово да сваки народ жели да колико-толико познаје своју прошлост па отуда потреба да се она проучава. Вредна је помена стара мудрост по којој се оном народу који није добро схватио своју прошлост она понавља у трагичном облику.

Срби су у 20. веку прошли различите државе, окупације, затирања, избеглиштва, прогонства, концентрационе логоре, дали безбројне жртве, поред свега водили и братоубилачки рат и тако даље. Нису се сналазили у појединим историјским збивањима па су за промашаје плаћали високу цену.

Срби су прихватили југословенску утопију и у њој се љуљали две деценије – од 1918. до 1939. године. Односно од проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до стварања Бановине Хрватске. За то време, хрватски народ је слушао своју Римокатоличку цркву и политичку странку и дао им велико поверење. А они су припремали услове за независну државу. И добили су је 10. априла 1941. године од Немаца и Италијана!

Према усташкој идеологији, у тој држави није било места за српски народ. Зато је створен и јавно обзнањен план: „Једну трећину Срба ћемо протјерати, једну трећину побити а једну прекрстити, а оно што остане биће само зло сјећање на њих“.

У том плану посебно место су имали логори и јаме.

О систему логора Јасеновац има обимна литература, различитих квантитета и квалитета. Хрватска усташка страна настоји да умањи злочин који су учинили минимизирањем броја страдалника, именовањем концентрационог радним логором и тако даље.

Српска страна није до данашњег дана утврдила најважније чињенице о броју, пореклу и времену страдања заточеника. И то се никада неће ни учинити из више разлога, између осталог, и што време више пролази све је мање прилика.

Тешко је казати до када ће у будућности Јасеновац бити тема интересовања. Можда само док постоје страдалници и њихови директни потомци? А првих је мало, да се наброје на прсте обе руке! А потомци? Многи од њих су доживели рат 1991–1995. и протеривање у Србију.

Један од заточеника концентрационог логора Јасеновца је Милан Басташић, рођен 1931. године у Грубишном Пољу, Западна Славонија. Вероватно оптерећен трагедијом српког народа Западне Славоније 1941–1945–1991–1995. године, схватио је да треба да остави нешто својим потомцима и историјској науци, па је написао сећања на најтрагичнији део живота.

Сећања спадају у изворе другог реда. Обично су писани много година, понекад и деценија, после догађаја који је средиште текста.

У Басташићевом рукопису има, што је и разумљиво, помало пристрасности, понешто и заборава. Без обзира на то, пун је личности и догађаја, тако да се, читајући текст, осећамо као да присуствујемо тим догађајима и да смо добро познавали те људе, готово да смо све то проживели.

Долазак усташа са стране и јављање домаћих, злочини по селима, пљачкање имовине, протеривање преко сабирног логора, логорске страхоте, слобода… само су мали детаљи рукописа.

Рецензија је лично мишљење о нечијем рукопису и она није обавезујућа. Рецезент може да хвали и да оспорава делове или цео рукопис. Аутор и издавач не морају да послушају рецезента јер је то њихово право.

У овом рукопису постоји део који га издваја од много тога до данас објављеног када је реч о Независној Држави Хрватској. Аутор је 1941. године имао тек 10 година, запамтио је већ 10. априла од некадашњих сусједа да је „Хрватска изашла из рата“, потоњих дана је чуо да они своје чизме убудуће неће мазати кремом за кожу већ српском крвљу, разбијање врата и кундачење, ликовање суседа и тако даље.

Рукопис добија посебну вредност када аутор почиње да пише о хапшењу и одвођењу у логор Јасеновац, сусрет са комшијом који је сада у усташкој униформи… и вест да ће ићи кући. Усташе му при обећаној слободи дају два папира који ће му омогућити да путује безбрижно, и прете повратком у Јасеновац ако се дрзне да прозбори коју реч о ономе шта је чуо и видео.

Од тог момента почиње психолошка драма. Све оно што је проживљено у каснијим данима није написано до овог рукописа јер је тешко да људски ум тако нешто може да претпостави. А то је прошао једанаестогодишњи дечак.

Тај део представља најупечатљивији део рукописа и то га, по мом мишљењу, препоручује за објављивање. Не ради се само о драми дечака већ ту има „посла“ више за психологе и психијатре а мање за историчаре, којима је довољно неколико простих чињеница, на пример, о месту и времену злочина, извршиоцима и жртвама како би се заокружила прича. Има ту и посла за економисте јер би они могли да кажу о економском уништењу српског народа у Западној Славонији спроведеном кроз отимачину, паљевину и друге видове пљачке.

Посебна вредност рукописа јесу чињенице о свакодневици на селу у Западној Славонији. То је нека врста хронологије живота српског народа преосталог после затирања и који је и даље окружен страхом и неизвесношћу које доносе Хрвати, домоборани и усташе, немачки војници и партизани са Билогоре.

Рукопис представља доживљени Други светски рат описан кроз судбину једног дечака (11-15 година) који је једно време био у паклу Независне Државе Хрватске и по томе је јединствен у истраживању прошлости српског (али и хрватског) народа. Објављивањем рукописа наука ће бити богатија за још један извор са обиљем података за истраживаче разних струка.

Без обзира на ситне замерке које ће лектор и редактор уклонити, препоручујем рукопис за објављивање.

 

< Поговор                                                                    Садржај                                                                           Библиографија >

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: