Ратовање на правој страни, с изразитим антифашистичким карактером

За човјека који жели знати истину ништа око 27. српња 1941. није спорно. Све је темељито истражено и сваком је истинољубивом човјеку истина доступна. Устанак у Србу нису организирали нити водили четници, иако су неки њихови присташе у њему маргинално судјеловали

Држим да и овом приликом вриједи подсјетити на познату Гоеббелсову максиму како сто пута поновљена лаж постаје истином. То се управо дешава у дијелу хрватске јавности, која прихваћа обезвређивање хрватског антифашизма, умјесто да њиме буде поносна као својим вриједним доприносом темељима данашње цивилизиране Еуропе. Најновија фаза те харанге започела је писмом које је 4. студенога 2009. с потписом „Жељко Томашевић, дипл. иур.“ било упућено Влади Републике Хрватске, а 8. сијечња 2010. објављено у тједнику „Хрватско слово“.
Аутор писма тврди да велики народни устанак у Србу 27. српња 1941. није био антифашистички, већ се радило о „четничком злочину геноцидних размјера започетом од четничке руље… организираном од припадника четничког покрета Драже Михаиловића… смјерајући истребљењу хрватског народа у цјелини“. Овим лажима придружило се више од четири стотине особа из Хрватске и дијаспоре које су својим супотписима подржале писмо Жељка Томашевића. Неке од њих особно познајем и сигуран сам да су знали како потписују неистине, али заслијепљеност идеологијом готово увијек подразумијева и сљепило пред истином. Након тако бучно понављаних лажи, нажалост, све је више и трезнијих људи који су посумњали да ту „можда има и неке истине“, па устанак од 27. српња 1941. престају називати „антифашистичким“, већ га компромисно описују „контроверзним“. По „Хрватском енциклопедијском рјечнику“ контроверзан значи „споран“, а за човјека који жели знати истину ништа око 27. српња 1941. није спорно. Све је темељито истражено, много пута описано и сваком је истинољубивом човјеку истина доступна.

Осјећа се напетост
Пишући прије пет-шест година књигу „1941. – Година која се враћа“, истражио сам релевантну документацију и сажето у књизи описао тај Дан устанка у Србу, па обзиром на новостворене „контроверзе“ осјећам својом дужношћу да подсјетим на утврђене чињенице.
Почетна је лаж Томашевићевог текста, на којој почива сва даљња аргументација, да прије устанка, дакле прије „злосретног 27. српња“, у Лици није било „угроженог српског (православног) пука од било којих наоружаних војних или редарствених постројби Независне Државе Хрватске“. Нажалост, чињенице су управо супротне. Православци (Срби) у Хрватској и Босни и Херцеговини били су законски дискриминирани и егзистенцијално угрожени већ од првих дана по успостављању усташке НДХ. Личким је Србима њихов земљак Миле Будак јавно поручивао „Или се поклони или се уклони!“ и још директније „Бјеж’те псине преко Дрине!“, а из сусједне Босанске крајине циник Виктор Гутић пјеснички им је дочаравао будућност: „Пожељет ће друмови Србаља, ал’ Србаља нигдје бити неће!“

Већ око Ђурђевдана (6. свибња) заредала су хапшења и убијања локалних српских политичара, интелектуалаца, свећеника, одвјетника, а у котару Доњи Лапац и многих сељака који су били осумњичени да одбијају предати оружје донесено из пропале југославенске војске. У Србу и у другим опћинама котара Доњи Лапац успостављене су мале усташке посаде, са сједиштем и најјачом посадом у Боричевцу, у којој су претежно усташе из Госпића и других личких крајева, али има и домаћих људи. Тијеком свибња и липња усташе одводе истакнутије српске сељаке из њихових кућа, отпремају их у Јадовно одакле се нитко не јавља, а неке ухићенике убијају већ над јамом Безданком крај Боричевца и бацају их у јаму. Хрватско становништво Боричевца, опкољено српским селима, живи у страху од освете и тихо негодује. Има их који поручују српским знанцима из сусједних села нека не долазе у Боричевац, „јер усташе никоме не мисле добро“. Мушкарци из српских села котара Доњи Лапац из опреза више не ноће у својим кућама, већ по оближњим шумарцима. Скупљају се по мањим групама, распоређују за стражарења, а неки имају и оружје које нису предали усташким властима. Оружаних сукоба нигдје још нема, тек понеки осамљени хитац, вјеројатно као упозорење усташкој опходњи да не улази дубље у шуму. Народ је посвуда узнемирен, у цијеломе крају осјећа се напетост. О томе зорно извјештавају локалне оружничке постаје, извори најобјективнијих информација, које упозоравају да усташки поступци према Србима пријете експлозијом.
Лубурићеве „акције чишћења“
Посљедњих дана мјесеца липња у Бихаћу, Доњем Лапцу и Боричевцу појављује се опуномоћеник из Загреба, Вјекослав Макс Лубурић. Према његовом свједочењу, у једној расправи пред Усташким стеговним и казненим судом 5. студеног 1941. (досје ХДА, УСИКС, 337/41), он је био упућен „с посебном мисијом да проведе акцију чишћења“ и у том смислу имао је са собом „опћи налог да на територију Велике Жупе Крбаве и Псат све власти, па тако и војничке, имају се ставити на располагање и подредити мени тако дуго, док није завршена акција чишћења која је замишљена“. Лубурићево „чишћење“ започело је 29. липња у рано јутро, кад су јаке усташке снаге из Бихаћа натјерале око 1.200 српских сељака из опћине Плитвичка језера да напусте своје куће, своја поља, стоку и господарске зграде, па с торбама преко рамена крену у присилно избјеглиштво, на пут према Србији.
Три дана касније, 1. српња, с неколико камиона натоварених усташама и домобранима из Бихаћа, Лубурић се зауставио у селу Суваја, недалеко Срба. Наводно се ту неки дан пуцало из шуме према неком службеном аутомобилу у пролазу. Наравно, Лубурић није затекао мушкарце код њихових кућа, па су тога дана први пут у Лици масовно страдале жене и дјеца. У року од два сата готово је цијело село било спаљено и, према једном поименичном попису, убијене су 173 људске душе. Наредна два дана слично је Лубурићево „чишћење“ обављено у селима Осредак и Бубањ. Према једном оружничком извјештају, „поводом овог догађаја у селу Бубањ погинуло је 152 лица“, а према накнадно састављеном поименичном попису жртава у сва три села – Суваја, Осредак и Бубањ – тијеком та три дана почетком српња било је 279 убијених, претежно жена, дјеце и стараца, и једва десетак мушкараца у доби способних за војску.
Том Лубурићевом „акцијом чишћења“ и препадима који су слиједили у селу Небљуси и другдје, пут према опћем устанку у опћини Срб и у котару Доњи Лапац био је неповратно трасиран. Узалудна су била настојања неких разумнијих опћинских начелника и усташких повјереника (нпр. Јуре Павичића у Доњем Лапцу) да неким добронамјерним гестама умире српско становништво (материјална помоћ пострадалим српским селима, ослобађање неких ухићеника). Усташким властима више нитко није вјеровао, с јаким разлозима. Било је већ цијелих села која су живјела по збјеговима и само се врло опрезно из шумарака силазило својим кућама. Бјегунци су се налазили по шумама, договарали се, осјећали потребу да се организирају, а организацију су им понудили – комунисти.

Командант Гојко Половина
Послије њемачког напада на СССР 22. липња 1941., Марко Орешковић, члан Централних комитета КПЈ и КПХ, пренио је личким комунистима партијску директиву да покрену побуну против усташких и окупаторских власти. У то вријеме у Лици је било 240 евидентираних чланова КП и вјеројатно двоструко више активних сурадника и чланова СКОЈ-а. У котару Доњи Лапац чланова КП и активних сурадника није било више од тридесетак, али опће расположење за отпор и побуну, обзиром на описане околности, у том је крају било најзрелије. Малобројни комунисти брзо су придобивали бројне присташе и активне сљедбенике с којима су формирали борбене одреде по селима и збјеговима. По упутствима Марка Орешковића, заснованима на његову искуству из Интербригада у Шпањолском грађанском рату, у четама и одредима одмах је успостављена институција политичког комесара. Командири су били људи с каквим-таквим војничким искуством, а њима равноправни политички комесари били су искључиво комунисти или њихови поуздани сљедбеници. Уочи устанка одреди су већ бројали око 300 наоружаних и још више ненаоружаних бораца, а вишеструко су нарасли већ у току прва два-три устаничка дана. У почетку, одреди су се називали „герилски“, а тек на интервенцију ЦК у рујну су преименовани у „партизанске“.
Командант здруженог Штаба герилских одреда за Доњи Лапац и околину био је Гојко Половина, одвјетнички приправник из Грачаца, врло истакнути локални комунист, одличан организатор, предратни секретар Котарског комитета КПХ за котар Грачац. Чланови штаба у Доњем Лапцу и у Србу били су чланови КП Никола Видаковић, Душан Милеуснић, Ђоко Јованић и Милан Шијан, те бивши југославенски официр Стојан Матић који је такођер убрзо постао комунист. У савјесно писаном хисториографском раду о почецима устанка Ђоко Јованић констатира да је Гојко Половина био „стварни руководилац устанка, командант, комесар и представник власти“. Марко Орешковић већ је у фази припрема повезао герилске штабове у Србу и Доњем Лапцу с партијским и војничким водством у Босанској крајини, па је организација припреманог устанка и сам устанак с обје стране Уне био координиран. Такођер по иницијативи Марка Орешковића, Половина је уочи устанка понудио истакнуто мјесто у Штабу герилских одреда мајору југославенске војске Бошку Рашети (да буде начелник штаба или можда командант, а Половина политички комесар), али Рашета је само прихватио да буде стручни савјетник. Изговарајући се болешћу, Рашета није наступио ни на тај посао, да би два-три мјесеца касније приступио четницима.
Локални политичари великосрпске и четничке оријентације у Србу и котару Доњи Лапац нису судјеловали у припреми устанка, јер су због опасности од усташких прогона већ у свибњу и липњу побјегли под талијанску власт у Далмацију (Стево Рађеновић, Милош Торбица, Јово Кеча, Пајо Омчикус и други). Након првих устаничких успјеха вратили су се кућама у Срб и у друга мјеста која су већ држали устаници.

Осуда осветничког насиља
Устанак у Србу почео је 27. српња 1941. према претходном плану, координирано с истовременим устанком у Дрвару и у Босанској крајини. Пред око 150 устаника у Србу разбјежала се малобројна оружничка посада и устаници су одмах запосјели опћинску зграду и друге државне објекте. Већ истога дана устанак се проширио по селима Нетека, Суваја, Доброселу према сјеверу и Горњи Срб, Осредак, Куновац и Завлака према југу. У селу Нетека око поднева дошло је до прве борбе. Устаници из Дугопоља и Завлаке растјерали су оружнике и срушили жељезничку пругу у Калдрми. Тога дана погинуло је свега неколико оружника и усташа и само један устаник. Другога дана из Грачаца и Кулен Вакуфа домобранске и усташке постројбе већ су кретале у „пацификацију“ устаничког подручја, али их устаници дочекују у вјешто постављеним засједама, сузбијају их и наносе им осјетљиве губитке. У тим окршајима, другога дана, погинуло је свега два устаника. Трећега дана устанак се попут бујице већ проширио по цијелом котару Доњи Лапац. Посада из Доњега Лапца повукла се увечер 29. српња у Боричевац и котарско средиште наредног је јутра већ у устаничким рукама. У 3 сата ујутро 31. српња усташка посада повлачи се и из Боричевца и готово сви житељи тог мјеста, заједно с хрватским избјеглицама из других села, укупно њих око 2.000, повлачи се с војском у Кулен Вакуф.
На босанској страни Уне устанак је захватио још знатно шире подручје. Већ првога дана, 27. српња послије подне, ослобођен је Дрвар, а затим и Крајина према западу до Уне и према истоку до пред Босански Петровац. Усред НДХ компактно подручје с укупно више од 3.000 квадратних километара с обје стране ријеке Уне било је већ трећи или четврти дан у рукама побуњеника. Док је у осталим крајевима Хрватске и Босне антифашистички отпор против усташке власти почимао постепено, од малих логора и борбених група, па помало до све бројнијих чета и одреда, у дрварском крају Босне и у хрватском котару Доњи Лапац устанак је био попут стихије, нагао и масован, опћенародни. У таквој стихији чак и најбоља организација уступа пред ексцесима и самовољом. Пуна контрола над поступцима војске напросто је немогућа.
На босанској страни најмасовније осветничко убијање хрватских и муслиманских сељака и грађана догодило се у рујну, приликом напада на Кулен Вакуф, а неколико мањих осветничких испада и масовних пљачки десило се већ на самоме почетку устанка (што Жељко Томашевић у цитираном писму погрешно и с много претјеривања приписује устаницима на хрватској страни). Међутим, ни устанак у Србу није био имун на осветништво. Неки устаници из Суваје, којима су Лубурићеви усташе поубијали цијеле обитељи, осветнички су у селу Бротња поубијали 36 припадника из неколико обитељи Ивезић. Још гори осветнички бијес сручио се на Боричевац. Кад су устаници 2. коловоза ушли у то напуштено мјесто, затекли су петнаестак старих људи који се нису хтјели придружити својим сумјештанима на бијегу у Кулен Вакуф и остали су у својим домовима. Сви су до једнога поубијани, а цијело село је спаљено.
Гојко Половина у својим мемоарима увјерљиво описује како је у Боричевцу као командант узалуд покушао спријечити осветништво. Наредног дана на митингу у ослобођеном Доњем Лапцу, Половина је јавно осудио осветничко насиље, па таквих испада у јединицама под његовом командом више није било.

Већина за партизане
Првих дана устанка међу устаницима у Србу и Доњем Лапцу било је прилично много огорчених који су отворено заговарали осветништво: „За сваку нашу спаљену кућу горит ће барем једна њихова, за сваку нашу палу главу паст ће барем једна њихова (хрватска) глава.“
Комунистичко водство антифашистичког устанка сузбијало је такве тенденције, првих ратних година чак и врло успјешно. Политички се настојало за антифашизам придобити што више Хрвата, па се неселективно осветништво осуђивало не само као морално недопустиво, већ и као политички контрапродуктивно. Партизанима српске националности, који су у првој ратној години сачињавали више од три четвртине партизанске војске у Хрватској, указивало се на примјере хрватских комуниста – у Лици на Марка Орешковића, Срећка Манолу, Иву Рукавину, Шиму Балена, на Кордуну на Вецу Хољевца, Иву Маринковића, Мићу Златића, а највише на далматинске, приморско-горанске и загребачке партизане, који су већ од јесени 1941. све бројније стизали у Лику, на Кордун и Банију, у обрану српских села од усташких зулума. Братство и јединство као парола можда је већ од њеног настанка звучала усиљено фразерски, али у прве двије-три почетне ратне године она је међу партизанима у Хрватској била стварност.

Локални српски политичари прочетничке оријентације, који су се почетком коловоза 1941. из далматинског избјеглиштва вратили у ослобођени Срб и Доњи Лапац, покушали су се уклопити и у политичка збивања на том подручју. Гојко Половина и његови ближи сурадници, по упутама Марка Орешковића, испочетка их нису спречавали, напротив: покушавали су их придобити за широки фронт народно-ослободилачке борбе против усташких геноцидних власти. Стево Рађеновић покренуо је акцију да са симпатизерима његове политике у Србу оснује четнички пук „Краљ Петар II“, али је одазив био слаб и план је пропао. Убрзо се показало да је сурадња немогућа, јер се радило о два сасвим супротна стратешко-политичка става: док је комунистичко водство устанка заговарало офензивну борбу против усташког режима и његових талијанских падрона, прочетнички политичари су тврдили да је за Србе у Хрватској најупутније да се ставе под заштиту талијанских окупатора, умјесто да губе главу у борбама с прејаким противником. Сукоб двију страна постао је неминован. Већ од самога почетка прочетнички политичари одржавали су контакте с талијанским окупаторским властима у Книну, а кад су талијанске трупе у листопаду напале ослобођени партизански териториј око Срба, наступио је дефинитивни раскол: партизани под водством комуниста ратовали су против Талијана, а четници су се сврставали на талијанску страну и постали сурадници окупатора. Била је велика срећа за Лику и цијелу Хрватску што се већина локалног српског становништва опредијелила за партизане, а не за четнике. У противном, хрватско би становништво већ у току рата било изложено знатно ширим размјерима осветништва које су заговарали велики дијелови четничког покрета. А да не нагађамо о могућим још далекосежнијим послијератним посљедицама катастрофичног карактера.
Непроцјењиве заслуге
Покушајмо резимирати: устанак у Србу 27. српња 1941. нису организирали нити водили четници, иако су неки њихови присташе у устанку маргинално судјеловали. У суштини, устанак је био успјешна симбиоза животне угрожености српског становништва од усташког геноцида и енергичне револуционарности организираних комуниста и њихових сљедбеника. Проматрано у глобалу Другог свјетског рата, устанак у Србу био је дјелић ратовања на правој страни, с изразитим антифашистичким карактером.
Антифашизам у већем дијелу Другог свјетског рата, од 22. липња 1941. до свибња 1945., био је привремени савез капиталистичке демокрације и комунизма предвођеног Совјетским Савезом, у борби против заједничке им животне опасности којој је носилац био фашизам. Као вјерни политички сљедбеници Совјетског Савеза, комунисти у тадашњој Југославији крајње су се борбено и успјешно сврстали у тај глобални антифашистички блок. Међутим, кад се по завршетку рата тај побједнички савез убрзо распао, комунисти у Југославији наставили су слиједити Стаљинов СССР и земљом су завладали на суров стаљинистички начин. То је, додуше, у ригидном облику трајало само до 1950. године, али хисторија тих пет послијератних стаљинистичких година југославенским комунистима не може опростити. Знали су одлично водити рат против највећег повијесног зла, али нису знали бити мудри побједници и успјешни градитељи мирнодопске власти. Међутим, све то не значи да им се могу оспорити непроцјењиве заслуге у антифашистичком рату, најизразитије освједочене у Хрватској устанком у Србу 27. српња 1941. године.

Пише: Славко Голдштајн

Извор: СНВ НОВОСТИ