Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Одбачена је лондонска понуда, која је Србији пружала велике територијалне концесије као једној од побједница у Првом свјетском рату… Регент Александар платио је животом југословенство – убили су га усташе и италијански фашисти
Краљ Александар Први Карађорђевић, рођен 17. децембра 1888. године на Цетињу, био је храбар војсковођа, али ће остати упамћен као стваралац Југославије, мада су Србији, као ратном побједнику, нуђене велике територијалне концесије.
ПРВА ЖРТВА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ИДЕЈЕ
Прва српска армија под његовом командом извојевала је кључне побједе у Првом балканском рату над Турцима у Кумановској и Битољској бици у октобру и новембру 1912. године.
Био је на челу Врховне команде српске војске у побједносним ратовима од 1912. до 1918, у којима је испољио изузетну личну храброст. За владара Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца крунисан је 6. новембра 1921. године.
Школовао се у Швајцарској, Русији и на Војној академији „Сен-Сир“ у Француској. Био је веома образован и течно је говорио француски и руски језик.
Приликом посјете Француској убијен је у Марсеју 9. октобра 1934, у атентату који су организовале хрватске усташе уз помоћ италијанских фашиста и постао прва жртва фашизма, као симбол будућег разбијања Југославије на почетку Другог свјетског рата.
ЂОРЂЕВ КАРАКТЕР ОДРЕДИО МУ СУДБИНУ
Александар је рођен на Цетињу 16. децембра 1888. године. Његов дјед по мајци био је црногорски краљ Никола Први Петровић, а баба краљица Милена. Кум на крштењу био му је, посредством изасланика, руски цар Николај Други Александрович.
Године 1909. његов старији брат принц Ђорђе одрекао се права насљедства престола Србије. Ђорђа су многи у Србији сматрали неподесним да постане краљ Србије, а међу њима су били политичари као што је Никола Пашић и високи официри попут Драгутина Димитријевића Аписа и Петра Живковића.
Ђорђе је био починилац трагичног инцидента из 1909. године, када је шутнуо свог слугу у стомак, узрокујући његову смрт неколико дана касније. Овај инцидент је био посљедња кап, због којег је избио велики скандал у српској јавности.
У Првом свјетском рату Александар био је врховни заповједник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно поразила војску Аустроугарске. Поново нападнута 1915. од Њемачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби и са многим губицима повукла се преко Албаније на острво Крф, гдје је реорганизована.
Послије опоравка и попуне, српска војска је однијела велику побједу на Солунском фронту, на Кајмакчалану. Завршне операције пробоја Солунског фронта у јесен 1918. године извршила је српска војска под врховном командом регента Александра, са одличним командним кадром, који су чинили и војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић.
Упркос незадовољству дијела официра тада побједничке Српске војске 1918. године и неких политичара, Александар се одлучује за стварање јужнословенске државе.
УМЈЕСТО ПОНУЂЕНЕ „ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ“ – ОДАБРАО ЈУГОСЛАВИЈУ
Три силе Антанте – Велика Британија, Француска и Русија састале су се у Лондону са Италијом да би се договориле о условима за ступање Италије у рат на страни Антанте. Двадесет шестог априла 1915. године потписан је уговор, којим су дефинисани територијални интереси Италије и Србије и Црне Горе.
Србији је, заједно са дијелом обале који је већ припадао Црној Гори, била намијењена обала од ријеке Крке до ријеке Дрим, укључујући Сплит и Дубровник, као и острва Брач, Велики и Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Јакљан и Колочеп.
Осим тога, Србији су додијељене БиХ, Срем, Бачка и Славонија. Начелно је одлучено, али не и прецизније дефинисано, да дијелове Албаније добију Србија, Црна Гора и Грчка.
Сјеверна Далмација, од Крке до Привлаке, требало је да припадну Италији, док су приморје, од Привлаке до Истре, као и острва Крк и Раб, остали Аустроугарској. Сва остала острва, Истру и добар део данашње Словеније требало је да добије Италија.
Међутим, регент Александар и Београд одлучили су 1918. године да прихвате стварање Југославије, односно Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.
Један од најзначајнијих српских мислилаца тога доба проф. др Лаза Костић прокоментарисао је то сљедећим речима:
„Такав пример великодушности и, истовремено, лудости није познат у историји. Србија се одриче у корист својих највећих непријатеља, Хрвата, добитка, који се само једном у историји додељује“.
ДАЛМАТИНЦИ МОЛИЛИ ДА ИХ ПРИМЕ У КРАЉЕВИНУ
Свјесно тешке ситуације, Народно вијеће у Загребу је 24. новембра 1918. године прогласило уједињење.
Тој одлуци о уједињењу претходио је ултиматум Далматинске владе од 16. новембра 1918, према којем је из Сплита требало да буде проглашено непосредно уједињење са Србијом ако се у року од пет дана то не учини из Загреба.
Делагација Народног вијећа, од тридесет чланова, свјесна да ће и Далмација и остале територија које су биле под Аустроугарском бити изгубљене за било какву хрватску идеју, стигла је у Београд 28. новембра 1918. године.
Регент Александар је изразио задовољство одлуком загребачког Народног вијећа од 24. новембра и прогласио уједињење. Александар је одбио да за првог предсједника Владе постави Николу Пашића, већ је на то мјесто указом поставио Стојана Протића.
На листи министра прве Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца било је девет Срба, пет Хрвата, три Словенца и један муслиман, а Влада под Протићевим предсједништвом носила је југословенско обиљежје.
Крајем децембра, Влада је огласила стварање нове Краљевине, а до средине 1919. године услиједила су међународна признања.
ОД ЗАХВАЛНОСТИ ДО „ТАМНИЦЕ НАРОДА“
Послије смрти краља Петра Првог – 16. августа 1921, регент Александар је постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца.
Године 1922. године оженио се са принцезом Маријом од Румуније. У том браку рођена су три сина – Петар, Томислав и Андреј.
За многе критичаре стварања Југославије Александар Први Карађорђевић начинио је велику историјску грешку, која је довела до ратних ужаса од 1941. до 1945. године и погрома Срба на територији усташке Независне Државе Хрватске.
Заговорници Југославије, нарочито они послије Другог свјетског рата у комунистичком режиму, називали су Александрову Југославију „тамницом народа“, док је у данашњој Хрватској, Словенији и Федерацији БиХ тај дио историје – прећутан.
Србија је током Првог свјетског рата имала 1.100.000 жртава, а српска војска ослободила је 1918, осим Србије, и данашњу БиХ, Хрватску, Словенију и Македонију.
Извор: 
Везане вијести:
Прва заједничка држава Јужних Словена проглашена прије 97 година
Драгомир Анђелковић: Темељи модерне српске трагедије
Антоније Ђурић: Подсећање на стогодишњицу српских отаџбинских ратова
One Response
A da on nije ipak žrtva ideje da se približi Rusiji? Inače je sada u modi da se devalvirava jugoslavenska ideja objedinjavanja južnih slavjana pod jedan državni okvir