Ратна прича Јованке и Анте

Мјешовитом брачном пару Зелић-Гаврановић након „Олује“ догодило се све најгоре осим смрти: Јованка је силована, а Анте прозван четником јер је у ратно доба остао у Обровцу. Обоје су добили отказе. Злостављање је прошло без казне и судског праворијека
За Јованку Јоку Зелић-Гаврановић све је кренуло по злу почетком рата 1991. године. Она Српкиња из Жегара, супруг Анте Гаврановић Хрват из Приједора: лоша комбинација у средини попут обровачке. Анте је био подворник у средњој школи, а Јованка референтица у опћини. У пријеломним догађајима 1991, овај мјешовити брачни пар одлучује остати у Обровцу, мјесту у којем су имали и стан и посао.
Ратни дани у Крајини за Јованку и Анту нису били нимало лаки, али дочекали су „Олују“ и Хрватску војску у Обровцу. Точније, Јованка је била у Жегару заједно с родитељима, који се нису хтјели прикључити збјегу, а супруг је остао у Обровцу. Анту прозивају зато што је као Хрват рат провео с „четницима“, што је био неопростиви гријех и одводе га у сабирни центар у Задар. Јованка 6. аугуста у Жегару доживљава трауму о којој ријетко и нерадо прича.

Силована у Жегару
– Усред дана у двориште је упао наоружани хрватски војник из сусједног села Медвјеђе. Мајка ми је била у кући. Имао је пушку. Дошао је до мене и запријетио да ће убити мене и мајку… Силовао ме. Вјеројатно се похвалио, јер се убрзо прочуло по околици. Нитко ништа није подузео. Познајем тог човјека и данас га срећем – први пут за медије говори Јованка о својој трагедији, коју је у извјештају забиљежио и Хрватски хелсиншки одбор.
Међутим, силовање никад није доказано. Полиција је само формално извршила истрагу, без икаквих конкретних резултата. Два мјесеца послије, Јованка је отишла на преглед лијечнику у Обровац, али потврду да је силована није успјела добити.
Ту није био крај мукама брачног пара Зелић-Гаврановић. Како је успостављена нова хрватска власт, тако су Јованка и Анте изгубили посао и стан.
– Остали смо у Обровцу и 1991. и 1995. Мислили смо, нисмо никоме ништа криви и нема нас тко за што теретити. Вјеровали смо хрватској држави, а од ње смо изгубили све што смо могли изгубити. На своја радна мјеста нисмо се могли вратити. Рекли су нам да смо четници и још су се чудили како уопће можемо тражити посао. Чак су и Анти рекли да за њега нема више мјеста. Као бивши носиоци станарског права затражили смо откуп стана, али нам је одговорено да стан припада МУП-у, а потом су нас избацили на улицу. Чак су нам и ствари остале у стану. Ми за нову хрватску власт више нисмо постојали – прича Јованка.
Судским је путем покушала остварити право на рад: након 15 година, судски поступак још траје, а Јованка никад више није успјела наћи посао у Хрватској.
– У првоступањској пресуди закључује се да је радни однос престао мојом вољом, јер наводно није постојао континуитет рада у опћинској управи од 1991. до 1995. Међутим, цијело сам то вријеме била на свом радном мјесту, али очито на кривој страни. Још објашњавају да сам се морала јавити повјеренику Опћине Обровац којег је именовала Влада Хрватске, а знају да сам била на подручју изван досега хрватских власти – објашњава Јованка пресуду на коју је уложила жалбу.
Двије године након губитка посла и стана Јованка и Анте живјели су у Жегару код Јованкиних родитеља, без икаквих извора прихода. Потом су кренули у Загреб.
– Обишли смо све могуће институције, од пучке кухиње па надаље. Добили смо социјалну скрб од 500 куна. Нисмо у Загреб дошли до будемо просјаци. Навикнути на рад, радили смо све што смо могли пронаћи; нарадили смо се као животиње – каже.

Тешке посљедице
Сви ови догађаји оставили су трага на Јованкину здрављу. Сломљена, први је пут завршила на психијатрији 1998. Од тада је у више наврата хоспитализирана. Томе је придонио и судски поступак против силовања који је у њено име 2000. повео Хрватски правни центар. Након три године, процес је негативно окончан: у образложењу пресуде стоји да нема конкретних доказа који би теретили оптуженога. Како кажу, жртва није потпуно сигурна у његов идентитет, јер се није загледала у починитеља и није имала наочале које носи од своје 16 године. Суд оспорава препознавање на основи фотографије, наводећи да то „није ваљан доказ у поступку“. Даље објашњава да је причу о могућем силоватељу потребно тумачити и као могућу болесну фиксацију на особу могућег починитеља, пошто је „жртви још 1997. године била установљена психоза-параноидна шизофренија којој је инкриминирани догађај био један од провоцирајућих фактора настанка“. С друге стране, суд је прихватио свједочење одбране да је оптуженик у инкриминирано вријеме имао војну дужност на положајима који су географски удаљени од Жегара.
– Оживљена прошлост за суђења само ми је погоршала здравствено стање. Те трауме и провокације не бих више могла издржати. Свјесна сам да суд није могао потврдити да је једна Српкиња силована у „Олуји“, јер онда би признали злочин који се догодио. То што ми се догодило не схваћам толико лично, кажем: био је рат и неки су људи морали платили својом жртвом. Међу њима сам била и ја. Нажалост, посљедице свега су јако видљиве: по два мјесеца знам заглавити у психијатријској болници да не знам за себе. Дијагностицирали су ми ПТСП, а од 2005. имам и рјешење о опћој неспособности – прича Јованка, показујући нам дебелу лијечничку документацију.
Након десет година неријешеног стамбеног питања, Јованка и Анте 2006. бесправно се усељавају у 21 квадрат празнога градског простора. Обавијестили су о томе градска тијела, надлежна је комисија направила записник приликом њихова усељења, но никад није издала рјешење за кориштење тог простора.

У двадесет квадрата
– С пуно смо љубави средили тај простор и коначно нашли свој мир и топлину. Покушавали смо добити правоваљано рјешење за кориштење, али безуспјешно. Кажу нам: тко вас је тјерао да се бесправно уселите у стан – прича Јованка.
Сада им пријети деложација: до 1. октобра морају се иселити из стана. С друге стране, тек су лани као бивши носитељи станарског права успјели остварити стамбено збрињавању у Обровцу, добивши грађевински материјал. Међутим, уређен је само дио куће, а за остало Јованка и Анте немају новца.
– Свагдје смо неријешени случај. Гдје и с киме живјети? У малој обровачкој средини, гдје градимо кућу, сви знају за моје силовање. У Загребу се изгубим у маси људи и не мислим о томе што ми се десило. Кад би ме избацили из ове гарсонијерице, то би ме коначно уништило. Био би то шок који не бих преживјела – говори Јованка Зелић-Гаврановић.

Пише: Паулина Арбутина
Фото: Јовица Дробњак

Извор: СНВ НОВОСТИ