Ратна прича из Македоније љути Бугарску

Филм који прожима тема депортације и уништења јеврејске заједнице у Македонији за суседну Бугарску предмет је контроверзе још пре завршетка продукције.

Напомена: Овај прилог, актуелан и данас, објављен је 31. јануара 2012. године.

Недовршени филм са радним називом Треће полувреме који говори о љубавној причи унутар трагичне судбине македонских Јевреја током Дугог светског рата, подиже тензије између Македоније и Бугарске.

Тројица бугарских народних посланика Евгени Кирилов, Андреи Ковачец и Станимир Иличев виде филм као извор дезинформација и ширења непријатељства према њиховој држави.

Поменути посланици говорили су о филму режисера Дарка Митревског на редовној новинарској конференцији Европске комисије у Бриселу.

„Поново смо сведоци једног од многих случајева у којима Македонија промовише свој идентитет кроз лажну историју“, биле су речи бугарских посланика европском комесару Штефану Филеу.

По њиховом мишљењу овај филм, којег је делом финансирала македонска влада, доводи у питање европске вредности и вређа Бугарску.

„Колико ми је познато овај филм је још у фази припреме. Сачекаћемо да видимо крајњи производ и онда ћемо да одговоримо“, рекао је гласноговорник Европске комисије Петар Стано.

Режисер Митревски одбија оптужбе против филма.

Оцењује да је циљ тројице посланика да порекну кривицу Бугарске за холокауст у Македонији и прикажу своју државу у бољем светлу.

„Њихов једини циљ је негација холокауста употребом стереотипних неологизама помоћу којих би замели трагове говорећи како Македонија ’шири лошу енергију’ као и да смо ’изградили свој идентитет на бази лажне историје’“, рекао је Митревски.

„Нисам сигуран да ли су ови посланици свесни да је негирање холокауста кажњиво у 16 држава чланица ЕУ, а предвиђене су и затворске казне“, додаје Митревски.

Рекао је да жалбе Бугарске неће утицати на завршетак продукције или садржај филма.

Снимање је завршено крајем октобра. Задњи призор био је снимљен у новоотвореном музеју холокауста у центру Скопља.

Бугарски посланици желели су да Македонија повуче државну финансијску подршку филму, као и да се промени сценарио како би се „избегле манипилације историјом и ширење мржње према суседним државама“.

Некадашњи саветник бившег бугарског председника Жеље Желева Михаил Иванов рекао је да је Софиа превише исхитрено реаговала на филм.

„Ово писмо покушава да каже да Бугарска уопште није била одговорна за депортацију Јевреја из Македоније, што није тачно“, рекао је он.

„Бугарски војници су постројили те Јевреје тако да не можемо да негирамо нашу одговорност“, изјавио је за Балкан Инсигхт.

Погледајте филм: „Треће полувријеме“

„Док сам радио као саветник председника Желева увек сам инсистирао на томе да морамо да жалимо за Јеврејима који су били послати у логоре смрти као и да будемо поносни на поступке нашег друштва које је спасило бугарске Јевреје“, присећа се Иванов.

Бугарска је одбила да депортује своје Јевреје и изручи их тадашњој савезници Немачкој.

Али је зато Бугарска депортовала Јевреје из Македоније, коју је окупирала након пада Југославије 1941. године.

У ноћи 10. марта 1943., полиција лојална краљевској влади у Софији заробила је скоро комплетну јеврејску популацију Македоније.

Жртве су ставили у сточне вагоне и превезли их у логор смрти Треблинка у Пољској где су скоро сви убијени.

Само 2 одсто од 7.200 македонских Јевреја успело је да преживи кријући се, или тако што су се придружили партизанима.

Неки историчари говоре о томе да су македонски Јевреји жртвовани како би тај чин скренуо пажњу са чињенице да Бугарска своје Јевреје није изручила Немачкој.

Иванов каже да реакција посланика има за циљ подстицање лажних идеја националног поноса.

„Прави национални интерес двеју земаља је да имају миран суживот и негују добросуседске односе“, рекао је он.

„У тако тешким временима, када је регион на удару економске кризе и када македонско чланство у ЕУ још очекује одобрење, такви непотребни аргументи само подижу тензију на Балкану“, додао је Иванов.

Македонска продукцијска кућа Кино Око такође оптужује бугарске посланике да поричу историју.

„Треће полувреме базирано је на истинитим догађајима. С обзиром на то да поменути посланици нису упознати са тим чињеницама, препоручујемо им да се образују уз помоћ архива Америчке фондације Шоа, музеја Јад Вашим у Израелу, Меморијалног музеја холокауста у Вашингтону и Меморијалног центра холокауста македонских Јевреја у Скопљу“, саопштила је продукцијска кућа.

Филм је био снимљен за 40 дана на локацијама у Македонији, као што су Охрид, Битола, Свети Николе, Штип и околина Скопља. Тим сада ради на постпродукцији у Прагу.

Радња филма преплиће две приче. Прва је љубавна прича Косте и Ребеке, базирана на истинитом догађају. Коста је сиромашни македонски фудбалер у ког се заљубљује млада Јеврејка из богате породице. Љубавници беже и тако Ребека успева да избегне депортацију у Треблинку.

Паралелно се одвија још једна прича базирана на стварним догађајима. Говори о македонској фудбалској репрезентацији чији је тренер Јевреј Иљеш Спиц, који је за време окупације играо у бугарској националној фудбалској лиги.

Екипа непризнате државе је под вођстовм Јеврејина чији су сународњаци у то време били масовно истребљивани од стране нациста, постала шампион фудбалске лиге.

„Овај филм је посвећен људима који су се успротивили идеологији зла уз помоћ својих вештина и страсти према спорту али, пре свега, уз помоћ љубави према домовини“, рекли су продуценти.

Главну женску улогу тумачи најпознатија македонска манекенка Катерина Ивановска којој је ово прва улога.

Њен партнер је македонски глумац Сашко Коцев. У филму глуме и позната имена великог екрана Рихард Замел и Раде Шербеџија.

Кири Џајковски који је радио на филмовима Милча Манчевског који је био номинован за Оскара, написао је музику.

Буџет филма је 2.1 милион евра. Скоро половину је дала македонска влада, док је 500.000 евра дошло из државног филмског фонда.

За разлику од напукнутих веза између Македоније и Грчке услед несугласица око имена Македоније, Бугарска и Македонија имале су релативно пријатељске односе.

Бугарска је била прва земља која је признала Македонију када је прогласила независност од Југославије 1991. Године.  За разлику од Атине, Софија је признала суседну земљу под њеним конститутивним именом „Република Македонија“.

Ипак, Софија не признаје македонски језик, инсистирајући да је истоветан бугарском као што и многи бугарски историчари тврде да су Македонци у ствари Бугари.

Прошле године је Бугарска предложила споразум о пријатељству који је у Скопљу проузроковао турбуленције, јер је виђен као покушај бугарске доминације у билатералним односима.

Ипак, у септембру ове године, потписан је још један документ о пријатељству. Две балканске државе потписале су Евроатлантски меморандум о сарадњи у којем су се сложиле да ће да забораве на протекле несугласице.

Аутор: Анета Ристеска

Извор: Balkan Insight