РАТКО ДМИТРОВИЋ: Унучићи Стеве Крајачића, у „српским“ Новостима

Деценијама код великог броја Срба,  укључујући високобразоване, којима се разумно, зрело национално опредељење не може оспорити, живи симпатија за „момке из сплитског недељника Ферал Трибјун“.

Извор: Интермагазин ;

Аутор: Ратко Дмитровић , 02. мај 2020.

НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

Они су били на страни Срба кад други нису; они су најгласније нападали ХДЗ и Туђмана; они су први јавно и гласно проговорили о злочинима над Србима у Хрватској; они су извргавали руглу сваку обнову усташтва…итд.

Да ли су ове оцене тачне? Да, осим једне; Ферал никада није био на страни Срба.

Знам, ово звучи чудно, чак нелогично, посебно ако потврдим да се слажем с осталим констатацијама.  У објашњењу одлазим корак даље и тврдим;  они који су покренули и уређивали Ферал – Виктор Иванчић, Борис Дежуловић и Предраг Луцић – не само да никада нису били на страни Срба, они све време држе и бране линију антирсбизма, присутну код хрватских комуниста чију колону су давно оформили и предводили, Иван Стево Крајачић и Андрија Хебранг.

Ферал је, још у предратно време, кад се појављивао као хумористички додатак сплитског дневног листа „Слободна Далмација“, своју уређивачку политику заснивао на бруталној, често примитивној критици политичког ангажмана једног дела чланова „Српске академија наука и уметности“ (Ћосић, Бећковић, Исаковић, Крестић, Медаковић, Тадић…)  српских  писаца; Црнчевић, Капор, Ракитић, Драшковић, Комненић… а уставну промену коју је Србија, на челу с Милошевићем, извела како би Космету и Војводини одузела право уцене Београда, снагу вета на све одлуке донете у Скупштини Србије, фераловци су означили као почетак рушења Југославије.

Нападали су и руглу извргавали Српску православну цркву, што је, будимо искрени, за антиклерике нормално, али није било нормално да су истовремено, пар година пре рата, нападали и Југословенску народну армију, оптужујући је да служи интересима Србије, Милошевића, великосрпског концепта…

Колико је такав став био неутемељен, злонамеран свакако, потврдили су каснији догађаји и понашање ЈНА, пре свега њених наутицајнијих генерала, Кадијевића и Аџића, које су у Хрватској доживљавали као Србе а они су то били само пореклом. Додуше Кадијевић ни то; он је био полутан, рођен у Хрватској (Имотски) од оца Србина и мајке Хрватице.

Прву велику сатанизацију Срба и Србије, крајем 80-их, скупа са загребачким недељником „Данас“, извршили су уредници Ферал Трибјуна.

Нема никакве сумње да фералова тројка, Дежуловић, Иванчић и Луцић (овај последњи преминуо је  у јануару 2018. године)  припада тзв. хрватској левици. Они су суверенисти, државотворни Хрвати, титоисти, противници усташтва а тиме и ХДЗ-а, странке која је, освајањем власти у Хрватској, након распада СФРЈ, градила нову хрватску државу на ендехазијским темељима. Фераловци нису имали ништа против самосталне, међународно признате Хрватске, али им се није свиђало да та Хрватска буде усташка.

То је јасно и ту нема никакве дилеме, али…баш ту долазимо до објашњења горе споменуте нелогичности.

Дакле, ако су Иванчић, Дежуловић и Луцић били такви, а јесу, зашто су онда говорили о страдањима Срба у Хрватској? Врло једноставно; зато што им је то био једини начин да се аргументовано боре против ХДЗ-а.

Та нова Хрватска (ХДЗ) темељила је своје постојање, слично као и Павелићева држава, на мржњи према Србима, као „носиоцима југословенства и хегемонизма“, ставила их је у позицију грађана другог реда, одузела им право на ћирилицу, опет као Павелић, отпуштала с посла, палила им куће и локале и на крају, физички ликвидирала, где год је за то постојао смањени ризик, као у случају Мерчепа, Главаша и сличних.

Без спомињања терора над Србима, Ферал није могао да води борбу против ХДЗ-а. Без спектра тих чињеница, они нису имали ни један аргумент против ХДЗ-а. Могли су, и јесу, да им спочитавају мањак демократије и лоповску приватизацију, али кога је то у оно ратно веме интересовало.

И још нешто; све то време, од додатка у „Слободној Далмацији“ до претварања у посебно издање, 1993. године, „Ферал Трибјун“  је све Србе, у Хрватској, политички ангажоване  и страначки органоизоване (СДС, ЈСДС,СПХ-ПЈО), оне који су били против ХДЗ-а, третирао као милитантне елементе, бандите, побуњенике, Милошевићеве марионете, дивљаке, будале…не дозвољавајући право Србима у Хрватској да се политички организују на националној основи. Чак ни онима, као што је несретни Милан Ђукић, који су намеравали да баштине политику Светозара Прибићевића.

Ферал није могао ни да замисли српску политику у Хрватској. Србе је гурао у Рачаново крило, посебно након што је Рачан, у мају 1990. године, српске гласове из првог круга избора однео на сто Фрање Туђмана, уз здравицу за нову хрватску државу. Након рата, све до престанка излажења, Ферал не мења свој однос према Србима у Хрватској; они су ту, не треба их убијати, али треба водити рачуна да не умиру од глади и ваља, иностранства ради, одржавати њихова гробља, бар тамо где су били огромна већина.

Време и околности сахранили су сплитски Ферал Трибјун а споменута тројка писанију наставља по листовима, порталима бивше Југославије, чија се уређивачка политика темељи на поставкама: Србија је изазвала рат; САНУ је злочиначка организација; Српска православна црква је милитантна, великосрпска организација; Србија је извршила агресију на Хрватску и Босну; Срби су у Сребреници извршили геноцид; Србија је и данас јавећи фактор нестабилности на Балкану….Има тога још, све црње од црњег.

Привезујући вазда оседланог коња, за тарабе медија од Ријеке, Сплита и Загреба, преко Сарајева, Београда, до Подгорице и Приштине, Дежуловић и Иванчић моделирају свој антисрбизам  по сликама времена која пролазе. Има ту разних доскочица и спрдњи на рачун хрватских министара, живог усташтва, милоитантног ислама, али негде нема генерализације осим када су Срби у питању; њихова држава Србија, увек је проблематуична, опасна за друге, а њихова црква (СПЦ) само је мантија испод које провирују четници с камом у зубима.

И један и други, Боро и Виктор, оргазмирају ових дана на догађањима у Црној Гори и Србији, неконтролисно, сладострасно ударају у желудац и педаљ испод пупка, свде тражећи речи и асоцијације којима би јасно дали до знања како зло и даље живи у Београду (чују ли се редовно са Хаџихафизбеговићем) настањено под куполама Скупштине Србије и Патријаршије. Ништа ново, скоро да не заслужује пажњу да није једне платформе која разноси тај антисрбизам. А платформа је српска, додуше условно речено, али јесте српска.

У питању је тједник (недељник) „Новости“, гласило Српског народног вијећа, из Загреба. За неупућене, то је медиј Срба из Хрватске, тако га крсте, финансиран од стране Владе Хрватске. Дежуловић и Иванчић у “Новостима“ имају стални ангажман (колумне) а осим њих ту је још неколико бивших новинара Ферала. Уствари, „Новости“ су нека врста реинкарнације сплитског покојника. Колико подмукле, старе, дубоке мржње, неуспешно замотане у тобож критику актуелности око корона вируса, лежи у последњем сочињенију Бориса Дежуловића, осведочите се сами, „КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКОГ ПОСТРЕАЛИЗМА“ , уз напомену да је у тексту Новак Ђоковић добио епитет „докона будала“.

Да ли је овај текст- мој, не Дежуловићев- настао с циљем да се објасни, развеје српска заблуда из прве реченице? Делимично. Све ово је и да би смо се запитали због чега „Новости“, као српско гласило, колико год ово чудно звучало, учествују у дохрани и сталном одржавању антисрбизма?

Из којих побуда? Добијају новац од Владе Хрватске? Тачно, али то, бар мени, није објашњење.

Оваквим текстовима и оваквим Новостима, које никада до сада нису објавиле ни један позитиван текст о Србији, Милорад Пуповац, први човек Срба у Хрватској, доводи себе у тежак положај (Србе да не спомињем) дајући  усташким елементима да му на критику сваке исказане мржње према Србији и Србима, гурну под нос његов, Пуповчев лист, с текстовима Дежуловића, Иванчића и осталих, уз напомену: Па, ви сами пишете све најгоре о Србији и Србима. Ми само разрађујемо ваше оцене и мишљења.

Како год објашњавали став и позицију „Новости“, једно је јасно; да буде што бити не може, да однекуд на овај свет бане, Иван Стево Крајачић, био би поносан на уређивачку политику „Новости“.