РАСПОЛУЋЕНА ДИНАРОМ

Динара по средини мене. Располутила ме. Располућена сам Динаром. Ја са два њена лица. Камен и шума. Румена руја и Сунцем сасушена танка трава. Једно ми лице босанско, друго личко, подвелебитско. Које је лице више моје и чија сам више ја? Ја личка и босанска кћи. Чија сам више?

Пише: Цвијета Радић

Под Динаром се поље пружило. Зеленило жутим класом пресечено огледа се у плаветнилу од лаких крила плавих птица понад Троглава.

А у том пољу моји. Као на стражи вечној под мрамором на обе стране поља. Нема нам кућа да у њима ватра запламти, нема ни овце да заблеји, ни пса да залаје, ни коња да зарже…

Ако!

Али нема ни деде да чибук пусти, ни стрица да косу затравну оштри, ни бабе са плетаћим иглама у старачким, жилавим рукама, ни невесте са ведрим лицем и ведрицом млека, ни брата да коло заигра, ни сеје да песму поведе…

Ни деце! Ни плача новорођеног, ни гугута првих речи, ни смеха чистог, детињег, ни радости безгрешне… Еј, никога ни на једној страни поља. А било их чудо, пљева и мрав. Некад. То је било некад…

Као да почињем причу, неку бајку о давном времену. А била је јава и истина језива и страшна кад је освануо онај дан. Летњи. Јулски. Без црних облака, без муња и громова, а црн као крило гаврана. Црн да црњи не може бити јер црње не постоји. Црнило их све поклопило. Од тада су као мртва стража што мраморком мучи. Чувари наших имања. А наше имање су гробови предака и истина. Истина, како смо били и како више нисмо тамо, сем њих, мртвих стражара ућутканих.

Није остао нико ни да нам пренесе сећања и она не могу ући у пописни лист наших имања. Могу само замишљене слике и маштом исцртана лица и наша чежња и жал и сета и помињање у молитвама.

Како у једном дану толики људи да нестану? Питајте Динару. Она је сведок. Вечни. Њене јаме знају. И њене стазе знају. Оне стазе којима су их водили до јама у које су их гурали. Живе! Знају и ливаде поддинарске. И ту су их бацали. Свуда. У јаме, вртаче, шкрапе, канале, рупе… Само да нестану. Покопај шљунком, зали кречом, потрпај земљом. Тако су постали и остали неми стражари.

Што их, Динаро, ниси сакрила? Они су твоја деца били. У теби су сваки грм знали. Руком ти љеске додиривали, на криве букве се пентрали, росом са твог листа се умивали… Да си их бар закрилила. Или да си се тај дан накашљала, онако ситно, старачки, можда би протресла нељуде да у страху пред тобом од злог наума одустану. Да ниси придремала на топлом дану? Ниси. Крик и лелек и јаук њихов ти није дао.

А можда си и ти од бола занемела? Или је и твоја снага била слаба пред толико злим наумом…? И поље под тобом остало је немо, ни удовица није остала да ожали. Нико да их ожали. Можда само кукавица, ако и она није замукла. Има ли већег зла кад за мртвим нека ко да заплаче и мараму развеже?

Али кад ниси онда, а они су ти ипак остали верни, сада споји мајку са кћерком, оца са сином, бабу са унуком… да не леже сами и расути под твојим стењем. Од јаре их заклони својом дебелом сенком, и напи их водом бистром да их жеђ не мори, и испирај им ране дубоке и крваве и повијај их танком љутом травом на љуту рану што се ставља и приви по њој топли пролетњи лист. Ти једина то можеш оној твојој престрашеној деци од чијег крика су ти се плећа гурила оног давног летњег дана.  

И са оне друге динарске стране има једно моје поље. Под Велебитом. Личко. Медачко. Широко. Вековима му у загрљај утичу и из заграљаја истичу Лика и њена дружбеница Јадова. По њему расплетне косе Лисине, Стражбенице, Риђана и Палежа. Палеж, као да је именом звао да по њему пале. Над тим пољем, у дубини наручја Велебита, Јадовно. Јадова и Јадовно по јаду названи, јад доживели и јаду сведоком били.

И у том пољу, Медачком, има једно моје село без нас. Разишли се. Милом, силом, Божијом вољом… И у нашу личку имовну књигу уписани су истина и крстови над предачким гробовима. У овој књизи има и ред више у коме су уписна сећања и давне приче о старим временима и људима…

И у том пољу, истог оног давног, крвавог лета и тамо су нас клали и у јаме бацали, куће нам палили и нас у кућама и са кућама.

Нас, Србе!

Орио се крик, а спаситељ није чуо. Радост у очима заменио је камени ужас, а није имао ко да види. Лица усахле радости није имао ко да помилује. Цестом од Герихта до Велебита данима су се цедиле дуге колоне Срба-заточеника и мученика са тешком кривицом преузетом на рођењу. Тој кривици нема опроста. Велебит је свему неми сведок. Свака јама његова постала је наша гробница и то је остала до данас.

А није Велебит био заштитник. Није тада раширио гране да скрије мученике и тамом да се баци на нељуде. Својим гранама није сплео ноге крвника, нити им руке везао витким младицама. А они, крвници, као да нису никад престали. Као да су се само притајали док поново нису каме наоштрили и потегли и све поновили ти исти људи-нељуди, а онда нас и „Олујом“ разгонили…

А, опет, није свако наше село данас пусто. Чује се звук мешалице, моторке, косилице, залаје ћено, радост доноси свако раскрчено кућиште и свака обновљена кућа… Велебит све зна и памти и још увек очински грли оне које су му у недра гурали. Као тужни домаћин сада и нас дочекује да свећу запалимо и покој душама њиховим испевамо.

И којој страни Динаре више припадам?

Нема одгонетке. А нема ни загонетке. Обема постављам иста питања. Што их не заштити? Обема иста оправдања тражим, да од злог људског гада заштите нема. Обе ми утиснуле дубок ожиљак, а опет обема долазим и радујем се још издалека што ћу их поново загрлити погледом и сећањем на оне моје у два поља и три села.

У тапију кћери наследнице уписане су две планине стамених стена, два поља зелена, три села без нас, шест гробаља са нама, жал, тужна наша истина, суза неисплакана, четири закоровљена кућишта, четири иконе са четири славске свеће и једна радост што таква, њихова постојим да о њима говорим и пишем.

Не могу се моја душа, ни моја суза, ни моја мисао на претке поделити на двоје. Једна сам ја са два лица Динаре и они, сви моји, са обе њене стране сједињени су ту у крви коју су измешали у мојим жилама.     

Од истог аутора:

УОЧИ ОГЊЕНЕ МАРИЈЕ

Неизмишљена прича о њој

ЦИПЕЛИЦЕ

КОЛОНА

ЉУБА

ЈУЛИ