Раскол

П0МРАЧЕЊЕ УМА 

„…сваки коjи зло чини, мрзи на видjело и не иде к видjелу да не покараjу дjела његовиjех, jер су зла. А ко истину чини, иде к видjелу, да се виде дjела његова, jер су у Богу учињена…”

(Јеванђеље по Јовану)

Док jе четрдесетих година двадесетог виjека захуктала фашистичка машина тутњела низ Европу, све прштећи пред собом и склањаjући као грану с пута jедну по jедну препреку оскудно наоружаних, разjедињених и деморалисаних противничких армиjа, Анте Павелић jе у завjетрини и под тврдом заштитом фашизма задовољно трљао руке и чекао да се и jугословенска државна творевина коначно распадне као кула од карата.

Крвава jутра коjа су другима доносила страх, неизвjесност и безнађе, са коjима jе умjесто свjетлости новог дана многима долазио мрак ропства, Павелићу су била румена праскозорjа пуна наде да jе наjзад куцнуо час за освету Србима и остварење његовог сна о великоj и независноj, етнички чистоj држави Хрватскоj.

А Павелић, као уосталом и сви остали коjи су рачунали на велики шићар у предстоjећоj ратноj катаклизми, сем на савезништво и приjатељство моћних заштитника, Хитлера и Мусолиниjа, наду jе првенствено полагао у међунационалне расколе и мржње коjе вjековима тињаjу на Балкану, коjе су разjедале и слабиле и онако слабашну моћ и jединство Југославиjе.

О каквом jе расколу риjеч, колико су дубоки и докле сежу кориjени зла и мржње, било jе свакоме jасно већ у оних тужних jеданаест априлских дана 1941. године, у вриjеме бесмисленог и самоубилачког крварења jугословенске воjске у очаjничком покушаjу да организуjе какав-такав отпор и не допусти окупатору да се у Југославиjу ушета како се ушетао у остале до тада поробљене европске земље.

Стање jе, наравно, било наjтеже у национално шароликим срединама. Ту су и воjне jединице биле наjвише заражене национализмом и понаjприjе положиле оружjе пред неприjатељем, коjега су jедни дочекивали са притаjеном мржњом, као крвника и окупатора, а други са одушевљењем и цвиjећем, као приjатеља и ослободиоца.

А све оно што се тих срамних априлских дана догађало на фронтовима и положаjима jугословенске воjске била jе само претеча и вjесник стравичних покоља и међунационалних сатирања коjа ће касниjе услиjедити, подjарена борбом за власт, политичким манипулациjама и шовинистичким осветама до истребљења противника, неистомишљеника и националних несродника.

Ни Ливно и ливањски краj у томе ниjесу били изнимка. Све оно што се, посебно током 1941. године, догодило, крваво коло коjе су и у овом поднебесjу заиграле усташе, зачето jе у априлском слому. О томе, као и о многим другим поjединостима и догађаjима коjи су се овдjе одигравали током рата, аутентичне и до сада необjављене записе jе оставио првоборац Милан Радоjа, звани Мрачило, из Челебића.

„Ово jе спунтано написано”, напомиње оваj племенити човjек на првоj страници своjих записа, руком написаних, а послиjе његове смрти (умро jе у осамдесет осмоj години живота) сачуваних понаjвише захваљуjући професору Свету Буловићу из Ливна. З9 аутентичности и занимљивости казивања, због љепоте jезика, записи Милана Радоjа следе без икаквих, стилских, jезичких и других сличних интервенциjа, сем  наjосновниjих правописних и интерпункциjе:

„Априла мjесеца 1941. године, кад се спремо Хитлер да напане Југославиjу, добиjо сам позив од воjног осиjека да се jавим жандармскоj станици на Вагњу на вр Динаре — пут коjи води од Ливна Сињу преко Пролошке драге.

Тамо кад сам дошо било нас jе седам, све стара годишта: Јовић Мирко из Врбице, Вулић Илиjа из Врбице, Миаило Перо из Саjковића, Броћета Никола из Губина, Пешун Стоjић из Чапразлиjа, Пилип Пашалић из Доњи Руjна. Командир станице биjо jе Иван Зелника, наредник.

Распоредио нас шта jе чиjа дужност. Никола Броћета биjо jе телефониста, он jе задужен да буде код телефона. Мене да будем курир. Пашалић Пилипа да буде са њим у канцелариjи. Она четири да дежураjу код jедног астала коjи jе био пред станицом. Таj астал имо jе дванаес броjева ђе jе било написано исток, сjевер, jуг, jугозапат и тако даље. Кад би авиjони полетили, са коjега правца лете, да се одма jави телефоном у коjем правцу лете — Мостар, Сараjево и тако даље.

Кувар jе биjо неки Јерко. Одма нам реко: ви Босанци, куд су вас ђавли вамо донили, да вам jа морам кувати засебно пошто смо ми добивали воjничко следовање, ми пет жандара, они су куповали сами за своj новац и боље се ранили. Добили смо за постељину старе сламарице и у њима слама и по два стара ћебета. Даво нам jедну собу празну. Жандари су имали своjе кревете. Пилип Пашалић спаво jе са командиром, нас шес заjедно у соби.

Реко нам jе наредник да не улазимо у канцелариjу, само кад он коjега зовне. Каже, jа имам пуне руке посла, само ми jе Пилип потребан да ми помогне. Он jе са њим обављо неки посо више него са свим другим жандарима. Били су њи двоjица стално заjедно и пар дана пришо се са њима ранити.

Јерко кувар, кад би нам даво рану, реко би: ви, Босанци, jа вам нећу задуго кувати. Доша jе ђаво по своjе, каже вам Јерко да ћете ви брзо кући…

Ми би само погледали jедан у другог шта говори.

Кроз неколико дана чуjемо на телефон: напала Италиjа и Њемачка Југославиjу.

Исти дан неко jави преко телефона да су наше jугословенске jединице код Шибеника дале jак отпор Талиjанима.

Тога дана навече, нешто око десет сати, ми полегли, долети телефониста Броћета, шапће мени и Перу Миаилу: брзо овамо на телефон!

Прислонисмо главе уз телефон: ало, овде jе Травник, браћо Хрвати, грануло jе наше сунце, рађа се Хрватска независна држава, на челу нашега доба ево жељезнога Анте Павелића! Браћо Хрвати, будите опрезни, одузимаjте воjсци оружjе и примаjте власт у своjе руке…

Тако jавља Сплит, Сињ, Ливно и jош неки градови али нико не jавља ко jе на телефону. Ми се избезумили, шта се ово догоди, а телефони само зуjе. Ми упознаjемо наше стражаре шта се догодило. Наредника не зовемо jер он jе нама реко само кад лично неко њега зове онда да му jавимо.

Ми се узмували. Нешто кашње jедан сат, око jеданаес сати, дође jедна лимузина, луксузни ауто, пред станицу. Ми стражари излетисмо напоље око аута кад воjник гони рањенога пуковника Рашовића. Рањен на три мjеста. Казивамо шта jе телефон говориjо приjе сат времена. Он нама казива шта се њему догодило, да jе на њега извршен атентат, поручник Луjетић коjи jе биjо судиjа његовога 13. пука „Аjдук Вељко”, Приморске дивизиjе, коjа jе добила наређење да крене из Сплита за Сараjево.

Он пита ђе има Србин доктор. Ми казивамо: има доктор Митровић у Ливну.

Он нас савjетуjе: људи, будите опрезни, видите шта се мени догоди од мога доброг приjатеља поручника Луjетића, он jе судиjа мога пука, на вjеру даде ми смртни ударац, можда ћу од ови рана и умриjети…

Отишо jе у Ливно. Кашње неколико дана убиjен у Ливну у болници од стране усташа.

Кашње неколико времена, нешто око пола сата, искупи се око станице доста официра. Натрпа се пуна соба. Телефониста зове Ливно — ништа, зове Сињ — ништа, све телефомске везе прекинуте.

Официри се забринути узвртили. Неки скидаjу палете са рамена, неки и бацаjу под ноге, неки мећу у џепове.

У тоj гужви диго се и командир и она два жандара. Говори ми командир: ти си курир, буди спреман, кад се сване даћу ти jедно писмо, наша jе патрола доље у селима на служби, рећеш поднареднику да провjери шта се догодило, jа ћу му написати.

Даво ми jе командир писмо. Обуко сам jедну стару бунду и стару шаjкачу, натуриjо на уши, пувала jе jака бура и наносила пахуљице сниjега.

Кренуо сам приjеким путем доље низ Динару. Нешто jедан и по километар, jедна велика кућа, мислим да jе била штала за стоку, ђе се случаj догодио. Два воjника загрнута у воjничку ћебад. Идем њима.

Питам: jе ли зима воници?

Углас оба говоре: jесмо се боме и смрзли.

Питаjу одакле идем.

Велим: од жандарске станице.

Одма питаjу: молим те, знадеш ли оће ли нам доћи брзо смена, ево ћемо погинути од леда чуваjући ове.

Ја питам: па ко jе то под шаторским крилом што jи чувате?

Један: па зар не знаш ко jе?

Не знам.

Па, ово jе покоjни поручник Луjетић што jе извршио своj задатак, покоj му души, он jе часно и поштено извршиjо своj задатак за коjи се заклео.

Питам: ко jе оваj други и трећи?

Оваj до њега, то jе његов искрени и добри приjатељ, он jе убиjо тога маjора, он jе биjо командант трећег батаљона…

Ја питам: па ко jе убиjо њи двоjицу?

Онаj исти jопе говори: убиjо jе jедан Црногорац, заставник, jебала га маjка црногорска, дабогда га моjа пушка погодила, ништа му друго не било него метак…

Ја пођем од њи. Онаj исти говори: молим те, реци да нам пошаљу смену, видиш да смо се смрзли…

Идем даље низ планину кад код двиjу мали кућица у jедном дочићу два воjника загрнута у ћебета чуваjу jедан леш покривен шаторским крилом. Идем њима.

Питам: jе ли зима воjници?

Оба у глас: jесмо се и смрзли.

Питам: па ко jе таj мртви што га чувате?

Оба у глас: ми не знамо.

Па ко га jе убиjо?

Оба у глас: ми не знамо само наредиjо нам поручник да га чувамо, молимо те оли рећ да нам пошаљу смену.

Ја им реког: то ћу jа рећи док доље дођем.

Идем даље. Сашо сам низ планину на ону велику пољану што jе зову Трнова пољана. Идем тестом. Покраj тесте, до западне стране, лежи воjник… Под ратном спремом, око ранца замото ћебе и шаторско крило. Ранац ниjе скинуо са леђа. Пушка нешто око 20 центи покраj њега. Под главом локвица крви. Код њега нема нико.

Идем даље. На дну пољане, краj тесте, jедна локвица воде. Један стари поjи дви краве и jедно jуне.

Питам старога: какав jе ово воjник горе мртав?

Стари виче: jа не знам.

Питам старога: jеси ли видиjо жандарску патролу?

Стари вели: jесам, ено jе у тим првим кућама, нонђе jе и моjа кућа…

Идем тамо. Мало ближе, кад они угледали мене…

Поднаредник виче: шта jе, Босанац, мора да има нешто ново.

Ја питам: има ли код вас?

Ми не знамо ништа нарочито. Једино у тим кућама, како чуjемо, да jе штаб Приморске дивизиjе. Рече ми jедан капетан да мора сва дивизиjа да иде за Сараjево и нешто се ту пуно мотљаjу, немам поjма шта jе.

Питам какав jе то горе на тоj ледини мртав воjник?

Поднаредник: е, то знам, реко ми jе таj капетан да jе jедан воjник направиjо самоубиство, чуво да ће на фронт и сам се убиjо…

Онда они мени говоре: мора да има код вас горе док ти нас тражиш.

Ја пружи писмо: прочитаj па ћу ти онда све рећи!

Оба читаjу, три пута прелазе преко редака и погледаjу jедан у другога. Оба у глас: да ли jе ово могуће?

Онда jа наставим па jим све по реду казивам. Наjприм шта jе говорено на телефон, па онда и да се смиjо командир и Пашалић…

Онда поднаредник настави: чуjеш, Мате, па и jа сам брат кршћанин па онда шта криjу све од мене, jебо jедан другоме мати и госпу. Кажи му нека он донесе своjе гаће па проведе истрагу. Него, Босанац, аjде ти понеси то писмо, отиди код они официра да чуjемо шта ће ти рећи, ти си курир, теби они неће ништа…

Ја мало затего да не смиjем.

Њи обадва: мореш слободно. Орабрише ме: ти носи у руци писмо и аjде слободно, и jа се упути.

Носим писмо у плавоj куферти и правац њима док сам дошо близу на 10 матара. Један капетан мени приђе и пита шта има ново.

Ја стадо мирно, поче: господине капетане, jа сам курир са жандарске станице на Вагњу па ме посло командир да нађем патролу и да им дадем ово писмо па они не смиjу доћи вамо па мене упутише…

Он вели: немоj стаjати мирно, буди слободан па ћеш нам рећи све што знаш.

Сви они официри око мене се наредаше. Писмо су слабо и читали, око мене се окружили. Ја онда све по реду што сам чуво на телефон и што сам видиjо и што су ми говорили они што су чували мртве. Они су ме пажљиво слушали и погледали jедан у другога. Онда jедан маjор поче ме наговарати да уђем унутра ђе jе генерал.

Ја кажем: господине маjоре, jа тамо не смиjем унићи.

Маjор упорно: кад ти кажем можеш слободно унићи и тако све рећи што си и нами реко.

Они други потврдише. Маjор дође вратима полако. Куца. Ништа. Он jопет. Ништа. Он отвори врата. Мене они други скоро утурише. Ја стадо мирно. Припо се, зацрвениjо се, стоjим мирно и држим плаву куферту у руци. Генерал jе сjедио окренут леђима према мени. Маjор поче питати што сам ушо унутра, говори: што оћеш?

Ја са почетка ко кроз зубе: господине маjоре, jа сам курир у жандарскоj станици на Вигњу…

И онда сам почо све по реду казивати.

Рече ми маjор: стари, немоj мирно стаjати, буди слободан.

Онда се и генерал окренуо, али ниjе ниjедну риjеч проговориjо. Напослетку маjор ме пита одакле сам и коjе сам вjере. Ја сам реко од Ливна према Босанском Граову и да сам православне, Србин.

Кад сам све реко, мало сам ћуто. Онда маjор пита: имаш ли, стари, jош нешто рећи?

Господине маjоре, немам.

Онда, стари, можеш поћи и ево ти jедну цигарету.

Пред вратима официри чекаjу: шта има?

Ја кажем: ништа, jа сам казо оно што сам и вама казо.

Идем поднареднику. Кажем да сам реко све што и њима.

Он вели: сретан пут, Босанац, немоj казати ономе лопову да сам му псово матер, може ми се осветити.

Ја велим: не брини поднаредниче, и онда приjеким путем у планину.

Кад сам дошо у станицу, jавиjо сам командиру да сам нашо патролу и да сам носиjо писмо у штаб дивизиjе и да нико ништа ниjе, свак се бави о себи. Командир се насмиjо.

Онда jа сам дошо нашим стражарима и казиво им све што сам видиjо. Кад сам ишо горе станици повр села видиjо сам у растовоj шуми пуно воjске ђе су преноћили и примаjу кувану рану. И мени су дали jедну порциjу и пола љеба, пасуља и сланине, биjо jе обилан, добар ручак.

Већ jе почело расуло без команде, свак на своjу страну, у групама воjска пролази, диjели се Динаром исток-запад куда коме одговара — ми пред станицом гледамо.

Излети командир. Говори: саћу отети jедан пушкомитраљез па ћемо бранити станицу.

Онда мало кашње иду он и Пашалић, носе jедан митраљез и смиjу се, казуjу како су га лако отели од воjника.

Мало кашње дође Пашалић: зове те командир.

Ја уђем у канцелариjу, он говори: Радоjа, сада ћеш ти отићи доље.       У Пролошкоj дражи, у оноj гостионици, нонђе jе jедна стража, казаћеш им да одма дођу станици па ћемо чувати станицу, ево имамо и пушкомитраљез…

Ја: господине наредниче, jа вас радо слушам, али ова стара бунда и ова стара шаjкача на мени па нити сам воjник ни цивил, па ме призиру и воjска и официри…

Насмиjа се: тако jе, овде има jедан шиљел, нов, даћу ти. Ово jе моjа патрола заплиjенила од неког Параjчића из Црног Луга, то jе неки шверцер, не знам да ли га jе украо или га jе од некога купиjо. Ево ти и ову нову шаjкачу. Писмено ти не треба, само реци да сам jа наредиjо.

Ја изађо из станице. Идем тестом. Воjска пролази и мени нешто сину у глави да и jа бjежим своjоj кући. Нешто, jедан километар од станице, у jедноме доцу неколико воjника. Једна мазга са воjничким самаром. На њу товаре неки казан и двиjе воjничке пушке, ћебат и шаторска крила. Идем њима.

Један воjник пита: ћато, оћемо ли jош штогоћ товарити?

Идем ћати. Питам би ли ми продо jедну пушку: имам 100 динара, даћу ти…

Он се мало замисли па позва jеднога воjника коjи jе кренуо према истоку. Вели: Анте, даj ти ту твоjу пушку остави.

Воjник: ћато, jа то оћу само даj ти мени потврду да jа не одговарам.

Он извади из џепа блок, написа без штамбиља. Воjник отпаса каиш и фишеклиjе и даде и брзим кораком оде према истоку да стигне своjе. Ја њему сто динара, он мени пушку и фишеклиjе са опасачом и jа узе 2 шаторска крила. Опаса опасач и пушку на се и брзим кораком не би ли стигао воjску коjа иде Динаром на запат. Одма у првом доцу видим тешки митраљези поређати у четири реда, метнути у постоља и нако ћуте и неколико сандука мунициjе и никога код њи нема. То су кашње одниjели сељаци и дали своjоj новоj држави…

Ишо сам брзо. На вр брда воjска jе одмарала. Туде нађем Раду Црногорца и Шуњку Милана. Оба из мога села. Воjници. Говоре да jе наприjет jедан капетан са мапом први. Динаром према западу идемо. Нас три кренули низ планину некако између Лиштана и Горњи Руjана. Сашли првим кућама под страном. Једна жена лети нама.

Говори: воjници, одакле идете?

Ми: из Далмациjе.

Она: госпа вам дала, jесте ли видили усташе у Сињу?

Ми се погледасмо, ћутимо, то нам први пут чути шта jе усташа.

Ми њоj: женска главо, па о чему ти то говориш?

Па наш жупник кад jе за њи купиjо прилог увик нами говориjо: они ће нами донити слободу.

Ми: па коjи жупник?

Жена: па госпа вас помогла, наш жупник Божо Шимлеша. Кажу да су дошли у Сињ.

Онда jа ко од шале: jа сам и видиjо у Сињу.

Она: па, госпа ти дала, кажи ми, кажи ми какви су?

Ја њоj: лиjепо обучени, нова роба на њима, уватили се испод руке и шетаjу по Сињу.

Питамо: воде?

Жена: jа ћу вами дати млика, има метенога, ево мало приjе измела. Дала би вам и шта друго камо ли млика за таj добар глас…

Оде брзим кораком у кућу и носи jедан дрвени округли каблић скоро пун млиjека. Ми уморни и добро се напили. Она однесе каблић и виче: сретан пут, воjници, да здраво дођете своjим кућама кад сте донили тако добар глас, идем сада уватити муштулук своjим комшиjама…

Ми кренусмо низ jедну улицу коjа води из села у поље. Сунце jе било на заласку. Дошли смо у jаругу и чекали док се добро смркне. Знали смо, код Матковића jе жандарска станица, да ће нам тражити пушке. Кад се добро смркло, ишли смо испод њива. Кад смо били испот Матковића, чуjе се нека галама. Нисмо на тесту никако наилазили да нас не би ко видиjо да носимо пушке.

Тако смо дошли до свога села и онда сваки своjоj кући. Од познати нико нас ниjе видиjо…

Људи се искупљаjу своjим кућама. Послим неколика дана дође jедан теретни камион. У њему 7 воjника. Сада то су домобрани, хрвацка заштита, и jедан официр и 3 цивила. Метнуше таблу на општину ђе jе сjедиште било и приjе у кући Нике Вуjановића. Домобране смjестише у школу. На табли пише: указом Независне државе Хрвацке и наредбом поглавника Анте Павелића смењуjе се са дужности Миjо Барош из Саjковића. Поставља се за начелника општине Јаков Пашалић из села Челебића.

Ниже на огласу пише: сваки сељак и грађанин дужан jе да преда оружjе и воjну опрему властима хрвацке независне државе. Ко буде криjо оружjе и воjну опрему па се кашње увати, казниће се на лицу мjеста одма стрељањем па сви грађани будите опрезни и поштуjте оваj оглас…

Општински одбор одма jе распуштен и више се никад ниjе позиво…

Мени дође Пилип Пашалић, донесе писмени налог да предам нови шињел и шаjкачу и сву опрему што сам добиjо у станици. Говори ми: па знаш како си га одниjо.

Ја познаjем њега да ће ми се осветити. Све њему дадем и више никад не знам или га себи узо или продо.

Жандарска станица била jе у Струпнићу, хрвацка заштита у Челебићу, у школи. Почето jе купити оружjе и воjничка одиjела. Домобрани никад нису присиљавали да се даjе оружjе, већ ако би неко сам донио. Жандари су били строжиjи.

Када су домобрани одлазили у патролу радо и jе народ нудиjо jесу ли гладни и били што jели. Када на неком сељаку виде воjничку блузу смиjали би се и викали бjежи ето жандара, отеће ти блузу…

Тако jе траjало десет-петнаест дана. Они одлазе, усташе долазе. Пет усташа, све домаћи из околни села, и после неколико дана дође добровољац, Србин из села Саjковића, Шушановић, коjи jе наниjо велику штету Србима у купљењу оружjа.

Настанили су се ђе jе сjедиште општине. Метнули су слово У на чела и два рамена. Одма кнез и начелник општине почеше њима долазити. Кроз села се одма говори: у име поглавника да jе њима забрањено са Србима разговарати, само службено.

Жандари су били у Струпнићу. Кроз српска села више пута би ишли заjедно, три усташа и два жандара. Када би дотерали неког човека коjи се њима чиниjо да jе сумњив или да има оружjе или воjничке робе, нису га гонили у жамдарску станицу већ у станицу усташку у Челебићу ђе jе сjедиште општине. Наjприм да види шта пише оглас на општини. Онда би га увели унутра и добро изударали кундацима од пушака. Казали му: сада аjде кући и кажи шта jе заслужиjо онаj ко се не покорава нашоj власти.

Народ по селима српским посто jе уплашен. Одма коjи су били страшиви почели су предавати оружjе и воjничку робу, а нарочито из доњи села одаклен jе био звани Шушановић, пошто jе познаво људе. Почели су догонити пушке, а понеки и пушкомитраљез. То оружjе су предавали у Ливно усташком логору.

У усташку станицу долазили су усташки повjереници и давали им податке. Село Челебић имало jе 98 домаћинстава. Одприлике пола а пола. Кнез jе био Крижан Нико. Скоро сваки дан одо jе кроз село. Свраћо jе нарочито у српске куће. Они га частили. Гарантовао да неће никоме ништа бити док jе њега и начелника општине.

Онда се шапутало да jе одређено 13 Срба у црна кола некуд гонити. Ту сам биjо и jа уписан. Свраћали смо и у куће на кафу и питали оће ли се то догодити. Начелник општине и кнез даjу гаранциjу да се то неће догодити само да никуда не идемо од своjи кућа.

У Ливно нисмо смjели ићи пошто jе одма на почетку у Ливну убиjен у болници рањени Црногорац, пуковник Рашовић и jедан учитељ, Србин, и Никола Ђукић из Радановаца и jош неки други. Али то jе било забрањено разговарати, да то ниjе истина већ пропаганда.

Једнога дана дође усташа Марко Билић, родом из села Љубунчића па вели: зове те командир Лиjовић, изгледа да те неко оптужио за нешто (кашње сам установио да jе он — Марко — биjо мени добар приjатељ).

Долазим у станицу. Тамо командир и његов замjеник:

Дошо сам, командире, што ме тражите?

Намргодио се, извадиjо неки блок из џепа: ти имаш пушку и сто метака. Кад си кућу правиjо неђе у кући си направиjо гњездо и ту ти jе. Одма да си jе дониjо jер ће ти бити мекша кожа него памук…

Ја говорим: командире, jа пушку немам нити има гњезда у кући, ако нађете ви ме одма убите. Ја сам робу предо Пилипу Пашалићу, што сам добиjо на Вагњу, а пушке нисам добиjо, то зна наредник Зеленика, командир станице на Вагњу…

Поче ме бранити Марко Билић. Вели, jа га познаjем одавно, он ниjе љубитељ оружjа.

Командир нањга: завежи, животињо, ко те зашто пита. Мени: напоље, и донеси одма пушку, ниjе лаго онаj ко те овде уписо…

Ја одем. Мислим да ми jе неко видиjо пушку па ме одо. Онда jопе поново jе добро сакриjем.

Увече долази jопе Марко Билић по млиjеко и мени говори: jа би теби нешто реко али деце ти твоjе немоj ме одати. Колико су твога млиjека покусали и нако се на те издире, него ти мене послушаj, jа знам коjи су ти људи што њима даjу податке. Јаков Пашалић, начелник, и Нико Крижан, кнез, и његов брат Јако, што но му речу Вржина, и Перо Гело што но му отац из нашега села доселиjо у ваше село и онаj Маић Анте што но му речу Чово. Они када долазе онда мене ишћераjу, уме немаду повjерења. То jе од њи неки, него ти њи моли и извињваj се да немаш пушке и да зна и Пилип Пашалић из Руjана коjи jе с тобом биjо — и он ти jе та нека главешина…

Он ми jе даво добар савjет. Тако сам и урадиjо. Клево се сваком да немам пушку. Онда кашње нису ме више ни позивали. Он jе то погодиjо ко jе таj што њима даjе савjете.

Преко своjи агената тражили има ли комуниста у доњем пољу. Таки ниjе било у доњому пољу, ако jе коjи и биjо, биjо jе врло слаб па нико ниjе ни знаво за њега пошто се ниjе ниђе истица…

У селу Боjмунтима преко своjи сарадника пронашли су Обрада Митровића и Ђуру Давидовића. Оћерали су jи у село Грковце, тамо jе била жандарска станица са 5 жандара и 5 усташа. Тамо су jи испитивали и немилице ударали. Било jи jе коjи су и подлегли од удараца. Једне би пуштали, друге догонили, тога jе било више на коjе су они сумњали.

Једнога дана (док су жандари и усташе ручали) њи шесторица успjели су утећи, кроз прозор искочили. Тога пута ниjе ниjедан погинуо, а два (Митровић и Давидовић) крили су се по шуми све до устанка. Кашње су били одборници народне власти, Обрад Митровић jе погинуо од Њемаца 43. године…“

*   *   *       

             За записе Милана Радоjа, званог Мрачило,  сазнао сам почетком jуна 1990. године, већ првог дана када сам се обрео у Челебићу и започео истраживања и прикупљање података о усташким злочинима у овом диjелу западне Херцеговине. Радоjа, нажалост, у том тренутку више ниjе био међу живима, па ме његов сестрић Душко Шуњка повео код његове супруге Јованке, иначе треће жене Милана Радоjа.

            – А, душо моjа, jа сам ти све те његове списе  ставила у сандук, њему подно ногу кад jе умро – ко велим, то jе његова мука, па нека  иде са њим у гроб! – рекла нам та племенита и простодушна жена, увjерена да jе тако направила богоугодно дjело и учинила по вољи свога мужа.

            Пошто jе већ било прошло двиjе-три године од  Миланове смрти, Душко Шуњка jе био спреман да  одемо на гробље и кришом отворимо његову гробницу, увjерен да записи у сувоти ниjесу пропали. Ниjесам, наравно, допустио.

            Неколико мjесеци касниjе, кад сам се већ био помирио са тим да су сигурно драгоцjени записи Милана Радоjа пропали, у Ливну сам срео и упознао професора  Светозара Буловића, jедног од риjетких живих Срба из села Горњи Руjани – jедног од оних на чиjу сам помоћ с разлогом рачунао. Кад сам му обjаснио шта сам наумио и у какво сам се бреме упртио, да намjеравам да напишем књигу о страдањима Срба у ливањском краjу, он се одjедном пренуо:

            – Па, богати, можда би ти могли бити од користи неки записи  jеднога старца овдашњег коjи се налазе код мене.

            – Да ниjесу Милана Радоjа!? – поскочим jа, а у мени се пробуди нада коjа jе ипак потаjно тињала да jе можда нешто од записа ове племените и умне старине некако негдjе сачувано.

            – Јесу, откуд знаш? – изненади се и професор и онда ми исприча  како му jе старац дао записе мало пред смрт са жељом да их он прочита и види да ли jе то за обjављивање.

            Послиjе jе све било лако. Буловић ми дао двиjе школске свеске Радоjиних записа, исписане старачком, тежачком руком овог мудрог и оjађеног човjека, jедног од риjетких Челебићана коjи jе сасвим  случаjно избjегао усташко злотворство и остао да свjедочи како jе било, о страдању и своjе породице и своjих комшиjа и ливањских Срба уопште.

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци