Raport kaplara Gavrića

Rat je državni posao. Vode ga armije i mase. U njemu nema mesta za pojedinca, za njegove razloge i sudbinu. Sa druge strane, ratovi se pamte i kao pojedinačne tragedije i herojstva.

Sudbina, ratna i životna, osmogodišnjeg dečaka Momčila Gavrića iz sela Trbušnica kod Loznice, objedinila je sve paradokse i apsurde rata. Jedan, za velike državne razloge, nebitan mali život spojio je u svom trajanju bol i nesreću, hrabrost i rešenost da se stigne do časnog kraja.

 Leopold fon Berthold, ministar spoljnih poslova Austrougarske, izdao je nalog da 28. jula 1914. telegram o objavi rata Srbiji bude poslat običnom poštom u Beograd. Kako su sve državne ustanove bile evakuisane, telegrafisti su ga prosledili u Kragujevac, gde se nalazila Vrhovna komanda srpske vojske. Telegrafistkinja Ružica Petrović Crepić, ovako je opisala trenutak kada je u Kragujevcu primila telegram o objavi rata.

“U ono mučno doba za našu zemlju, Kragujevac je bio stan Vrhovne komande odakle se upravljalo odbranom zemlje. Mi telegrafisti iz Kragujevačke p.t. stanice bili smo zaposleni i danju i noću oko davanja i primanja telegrama sa sviju strana.

U trenutku kada je telegrafista iz Beograda objavio kragujevačkom telegrafu ovaj telegram, pitalo se: koji od nas kragujevačkih telegrafista prima najbolje na sluh telegrame pisane latinicom, neka se taj javi da primi telegram koji sadrži objavu rata Srbiji… Svi smo pretrnuli od straha i uzbuđenja. Nastao je tajac, i ja sam sama pošla ka tasteru-i sela za aparat.”

Tako je počeo rat koji je odneo deset miliona života, izbrisao tri imperije, razorio Evropu, zauvek odredio život jednog dečaka koji se toga dana verovatno bezbrižno igrao čuvajući stoku na padinama planine Gučevo.

Već u prvim danima rata, sredinom avgusta 1914. austrougarska vojska je počinila masovna ubistva među civilnim stanovništvom Podrinja. U jednom danu dečaku Momčilu Gavriću su u dvorištu kuće, na padinama Gučeva, pobijeni i zaklani otac Alimpije, majka Jelena i sedmoro braće i sestara. Bežeći od tog prizora naišao je na vojnike Šestog artiljerijskog puka srpske vojske kojim je komandovao potpukovnik Stevan Tucović, rođeni brat Dimitrija Tucovića. Prihvatili su ga. Osmogodišnji Momčilo je postao artiljerac, vojnik, a potom i kaplar. Sa Šestim artiljerijskim pukom učestvovao je u Kolubarskoj bici, prešao Albaniju, dva puta je ranjavan na Solunskom frontu. Vojvoda Živojin Mišić, unapredio ga je u čin podnarednika. Imao je tada jedanaest godina.

Posleratne godine, kao ratno siroče, proveo je u Engleskoj gde je završio osnovnu i grafičku školu. Vratio se u Srbiju i ponovo služio vojsku kao artiljerac. Na početku Drugog svetskog rata bio je mobilisan i pobegao iz nemačkog zarobljeništva. U okupiranom Beogradu hapsio ga je Gestapo, a po oslobođenju, dva puta, i vlasti nove države. Momčio Gavrić je bio nosilac Albanske spomenice i najviših ordena za hrabrost.
Umro je u Beogradu 1993.godine.

Dokumentarni film o životnom putu Momčila Gavrića sniman je na planini Gučevo u selu Trbušnica, pored porodične kuće Gavrića koju, usamljenu i napuštenu polako osvaja korov i šumsko šiblje.

Autor i urednik Božidar Đuran.

Izvor: Intermagazin.rs

(RTS)