Ranko Radelić: U pitanju nisu više lanci, već glave

Na 2. programu RTS-a sinoć (28. jula) se desio medijski događaj na nivou spektakla, prikazivanjem dokumentarnog filma „TežinaLanaca 2″‬ Borisa Malagurskog.

Prvi put posle skoro dve decenije je ova deklarativno u službi naroda informativna kuća, a u osnovi sportska televizija u funkciji projekta „hleba i igara“, emitovala nešto dovoljno ozbiljno da opravda svoje postojanje.

Nisu naravno na RTS-u odlučivali hoće li ili ne prikazati ovaj film, tu se zeleno svetlo tražilo na samom vrhu. A matematika je jasna – onih 5 posto kritike koja ide na račun aktualne vlasti zanemarivo je spram potapanja i zavrtanja vratova svim žutim patkicama aktualne opozicije.

Ima tu svakako još nešto nepoznato javnosti što vrh u svojim nervoznim iskazima poslednjih dana daje naslutiti, a događaju u EU, Hrvatskoj i BiH možda daju pobliže odrediti. Tu se završavaju razlozi za emitovanje filma, a sam film i razlozi za njegovu produkciju tek počinju.

Ne ulazeći ab origine u uzroke zatečenog planetarnog stanja, autor uspeva, oslanjajući se ponajviše na primer ex-Jugoslavije, u kratkim potezima kistom oslikati skoro epsku kompoziciju globalnih događaja, njihove uzroke, pojavne oblike, ciljeve i što je ne manje važno, alternative. Istovremeno, pedantan birokrata bi iz ovog sadržaja mogao izvući i taksativno pobrojati sve aktere ključnih događaja, od Fridmana i ideologa neoliberalnog fašizma do njegovih sinekura u tzv. NVO sektoru Beograda.

Posao oko stvaranja filma zahtevao je dakle, uz opsežno znanje i nesumnjivi talenat, kao i izvesnu dozu hrabrosti da se javno i otvoreno imenuju sve „svete krave“ i besprizorni uhlebljeni po raznim „fondovima“ i centrima za zatiranje onog što je ostalo od ponosa i identiteta zemlje Srbije.

Međutim, nije Malagurski toliko genijalan režiser koliko su sirove i stupidne metode nastupanja zapadnih finansijskih oligarhija i što je danas više nego jasno – odmetništva od civilizacije. Od 4. septembra 1866. kada je predajom Džeronima slomljen poslednji otpor pravih vlasnika severnoameričkog kontinenta, do 11. septembra 2001. kada je najavljen krstaški pohod na sve što još pruža otpor imperiji, dakle 115 godina, promoteri apokalipse koriste istu trokomponentnu metodologiju (LAŽ-SILA-LAŽ) koju perpetuiraju do, što bi otvoreno rekli zapadni Srbi – „do posranja“.

Sporazumi sa Indijancima, biološko oružje Iraka, Račak, Markale, Sporazum o raketama srednjeg dometa, Kumanovski sporazum, Perl Harbur, Dejtonski sporazum i u još milion sličnih primera postaju nemogući bez laži.

Sama laž i metodologija obmane su primitivi i providni, ne treba poseban talenat da se raskrinkaju, ali treba posvećenost i upornost da bi se probio zid ćutanja kontrolisanih medija. I to je ključna spoznaja koja izbija iz svakog frejma ovog filma iako se autor iz razumljivih razloga trudio da je ne izloži eksplicite – KONTROLISANI MEDIJI SU OSNOVNI STUB MOĆI PREDATORSKE ZAPADNE CIVILIZACIJE.

Ja bih samo skromno dodao – još od 1054.

Mogli bismo naravno tražiti i naći slabih mesta u ovom ostvarenju i naći se ustvari u poziciji gurmana, ljubitelja jagnjetine koji posle obilnog punjenja blagoutrobija prigovari tome što baš nije sve servirano i aranžirano po pravilima nekog tamo objekta sa pet zvezdica. Autor se, naime, ne prilagođava konzumentima književnosti, naučne literature pa i klasičnog filma, gde se publika od uvoda polako priprema za završno poentiranje posle kojeg gledalac odlazi spokojno u svoje malograđansko gnezdo povlađujući sebi da je nešto naučio i uspešno okončao dan – bez obaveza da se išta učini, jer iz tog rakursa sve se događa nekom drugom. Malagurski grubo otvara prozor ili bolje rečeno, probija otvor u zidu i kao da kaže – Evo, to vam je što vam je, daću vam na kraju zbog vlastite savesti i neke osnovne savete, ali nemoj da kasnije neko tvrdi da nije znao šta se događa.

Glavni prigovor je u skoro paranoičnom tempu montaže koji ne dozvoljava punu percepciju i doživljaj kadrova. Tako je autor uspeo da u jedan okvir smesti materijal za najmanje tri filma istog trajanja. Da ne bude zabune, nije to tempo subliminalne reklamne montaže koja zaobilazi svesno praćenje, već tempo koji sve teže prate stariji od 30 godina, naprosto zbog fiziologije kojoj autor još nije podlegao.

Ali, možda je Malagurski i tu u pravu. Svetu vreme ističe, a ne menjaju ga oni u četvrtoj deceniji života. Hrist, Aleksandar, Puškin, Gavrilo, Branko Miljković ako hoćete … sve su već rekli šta su imali do tog životnog doba. Po anketi provedenoj ovih dana u Srbiji, 80% građana je protiv priznanja Kosova kao nezavisne države kada bi to bio uslov za ulazak u EU. Po istoj anketi 13,6% građana starijih od 60 godina podržava ulazak u NATO, kod mlađih od 29 godina to podržava 8%, te svega 2% mlađih od 20 godina. Poruka je dakle prvenstveno namenjena ovim posljednjim dvema kategorijama, onima koji će zdrobiti srce zmije. I još ćemo se žaliti što se sve tako sporo odvija, godine nade već se mogu prebrojati prstima jedne ruke.

I nisu u pitanju više lanci, već glave.

Autor: Ranko Radelić