Ранко Раделић: Оно што се не може данас, даће се сутра

Гаково је расељено шездесетих година и изграђен војни полигон са стрелиштем, гдје су на обуку долазили војници из оближњих војних гарнизона – Вировитица, Бјеловар, Дарувар …

Инфраструктуру је чувао вод војника, који су истовремено служили и као гоничи дивљачи када су високи официри долазили у лов и одсједали у за ту сврху направљене три викендице, а четврта је била лично власништво тадашњег команданта V војне области, Мартина Шпегеља.

Почетком рата у Гакову је остао само заставник Недељко Чукарић и два мајстора, цивилна лица на служби у ЈНА, који су уредно, сваког јутра из Велике Дапчевице долазили на посао. Падом вировотичке касарне у руке хрватских снага, у Гакову се нашао и вод војника који се извукао из Милановца, гдје су чували складиште војне опреме и наоружања.

Били су то Срби, Муслимани и Македонци који су служили редовни војни рок, а са њима су била и три официра – поручник Хрват, потпоручници Србин и Муслиман (тада још није било Бошњака). На њихов захтјев и по Правилу службе, упућени су крајем септембра 1991. у Бањалуку у најближу надређену команду ЈНА.

Тако је од читаве V армије ЈНА остао као посљедњи Мохиканац, заставник Недељко Чукарић. 

Он се упутио 26. октобра у Београд да подигне плату коју није примио шест мјесеци и преда је жени и дјеци које за читаво то вријеме није видио.

У Београду су га оптужили за дезертерство, тако да му је штаб ТО Грубишно Поље јануара 1992, тада у Барањи, морао направити уверење, све са печатом, потписом и изјавом по којој он није смио бити кажњен, већ одликован као једини војник који је до краја остао на дужности.

У тренутку напада на српске снаге општине Г. Поље, на Билогори се није налазио ни један војник ЈНА, а у претходном периоду никада није виђен авион, већ само два хеликоптера – један је носио чланове неке европске мировне мисије, а други је припадао ЈНА и дошао по рањеног Елбета.

То је кратка и без детаља испричана, али цијела истина о улози ЈНА у Билогори.

Изнад тога нема ништа.

Оно пак, што је услиједило 31. октобра већ је историја и дио друге приче. На крају дугог дана у којем су се водиле борбе, бранећи села каја су њихови преци „окупирали“ четири вијека раније, територијалци су још држали све положаје одбране.

Штаб ТО, оцјењујући да су високе жртве против најмање 6,5 бројнијег и боље наоружаног непријатеља неприхватљиве, наредио је повлачење. Није дакле било никаквог бјекства, већ се слушала команда. Штаб је прихватио одговорност за ту одлуку, која се мјесецима, а поготово годинама касније, показала као једино исправна.

Хрватским снагама је требало још четири дана да „освоје“ празна села и храбро обрачунају са понеким преосталим ђедом и бабом, напуштеном имовином и православним црквама.

И зачудо, иако ће се Срби и Хрвати у мало тога усагласити, у једном се слажу – нико није издао своје интересе – Хрвати су се борили за успостављање своје државе и традиције нестале 1945, а Срби за очување заједничке, али и своје државе, традиције и вјере.

Међутим, има у свему томе и зачкољица од које виспреније хрватске политичаре и дипломате већ помало боли глава, а српске ће тек забољети.

Наиме, Хрватску су као државу признали Ватикан и Њемачка 25. децембра 1991. као божићни поклон, а међународно је призната 4. јануара идуће године. На дан напада на Билогору, 31. октобра 1941. ТО општине Грубишно Поље је била у саставу Бањалучког корпуса. Дакле, легална војна сила и народ постојеће државе били су нападнути од паравојних снага непризнате државе.

У казненој пријави који је поднијела Hrvatska Udruga građana za ostvarenje i praćenje građanskih prava „Štit“ – Bjelovar (Kaznena prijava, 15. svibnja 2003.), каже се:

“Ivan Plesaj zamjenik zapovjednika druge operativne zone, javno je putem medija isticao: „treba očistiti Bilogoru“, dok je s druge strane dopušteno emitiranje u radio postaji – Bjelovar, totalno neustavne pozive na krvoproliće. Jure Šimić na gradskoj tribini HDZ-a na bjelovarskom paviljonu, u centralnom parku – slao je srpskom življu poruke: „klali smo i klati ćemo!“

Резултат је био цивилизацијски злочин.

Посао који је започет 1941, када је током рата убијено у Билогори 4.424 цивила, од тога 1510 жена и 439 дјеце и протјерано 3.638 српских житеља, све углавном Срба и све углавном од усташа, завршен је 1991, на очиглед свјетске заједнице.

Јасно је да такво стање не може предуго, а понајмање занавијек трајати. „Истина никуда не иде“, како каже Смиља Тишма, и оно што се не може данас, даће се сутра. Оно што нема Хрватска, широке руке и уз дубок наклон ће дати Ватикан и Њемачка. 

А „поштовани“ грађани могу до тада мирно уживати на прољетном сунцу испред бившег мучилишта, грубишнопољског хотела Билогора, када већ нису отишли 15. маја на комеморацију у Блајбург или на мису у Сарајево.

Уосталом, коме и за кога да тамо моле. Бог је високо, а Степинац и дружина су ионако код другог господара.

Од истог аутора:

Ранко Раделић: Однос према Јасеновцу је калибрисан као мјера …

Ранко Раделић: Случајност или случај? | Јадовно 1941.

Ранко Раделић: Извјештај са друга стране пакла – Приказ књиге троје хрватских аутора

Ранко Раделић: Билогорска свадба | Јадовно 1941.

Акција Откос – тријумф усташтва и фашизма! | Јадовно 1941.

Ранко Раделић: У питању нису више ланци, већ главе | Јадовно …

ЗАДУЖБИНА: Изашла је нова књига Ранка Раделића у којој је …

Билогорски презименик 1322 српска и православна презимена …

Најстрашнија књига на свијету | Јадовно 1941.

Моје Јадовно – Окопавање културе сјећања | Јадовно 1941.

Ранко Раделић: Милан је био истовремено и сјећање и …

Одржан 10. јубиларни Сабор Билогораца у Београду | Јадовно …