Рајко Петров Ного: Нек пада снијег Господе

Прође тако још неколико уобичајених дана. Можда баш и не уобичајених, али ипак

Једног дана око подне одједном је почела страшна пуцњава негдје у правцу Диоша

Кроз Сталовицу смо прошли углавном шутећи. На прозорима и плотовима нема никога. Ваљда

Одједном врисну Бара, настави да гласно плаче и оде кући, а коња-ждријебе остави.

Нас тројица смо прескочили канал па идемо према мјесту гдје се обично крмачамо.

Откако сам дошао са Полума, само два пута сам ишао са кравама у

Сутрадан је дошла кума Марица Брицинка. Одмах се договорише о разлогу доласка ако

„Ту ћемо откинути неколико клипова и свезати их у салвету, направити цуло. Од

Покуцам. Чујем Гојков глас и отворим врата. За столом сједи Гојко и моја

„Него, ’ајде да се сада ми договоримо како ћемо с тобом. Знаш, ако

Оде он, а ево Гојка. Некако ми наздрави и сједе на пањ. Однесем

Заспао сам изненада, нисам ништа размишљао. Била је то прва сигурна ноћ, ноћ