Рафал прекинуо детињство

Сећање на 11. март 1995. године кад су хици снајперисте на Грбавици убили две девојчице

Било ми је тек 13 кад сам се суочила са једним од најстрашнијих призора свог детињства.

Потписано примирје, а ми деца с Грбавице једва смо дочекали тих неколико дана, па да „у миру“ изађемо испред зграде, скочимо коју ластиша, аберечке-абертуде, или у неком пролазу ухватимо смешак прве симпатије.

Гледам кроз прозор, а он „баца“ поглед на амбуланту, неких 30 до 50 метара испред мене. Гледам какво је време, шта да обучем и хоћу ли прво по Дајану, Сању или Сташу. Да потрчимо без страха, коначно, без грча да ће игру да нам поквари неки од снајпериста са околних сарајевских хотела и небодера.

Дан је предиван, први пролећни зраци загревају нам душу, срце. А сваки сличан подгрева и наду да ће ускоро рат да стане. Па још и примирје, хеј – па срећи нигде краја. Сигурно ће и родитељи бити мекшег срца, па нас пустити да данас останемо до мрака. Сигурно.

Док обувам патике три броја веће, поклон тетке из Немачке (која је, чини се, више него икада, слала само глупости, у време кад нисмо имали ни поштен доручак) и шушкавац који се преноси с колена на колено, зовем брата у другу собу, урлам из петних жила и говорим: хајде, не пуца се, имамо 48 сати да се изландрамо до бесвести!

Стојим и гледам на улаз амбуланте, и мој ентузијазам да ћу да напустим стан кроз који минут, ништа не може да поремети. Ништа, до сирена амбулантних кола која су неког довезла. Какав несклад! Птице цвркућу, сунце халапљиво пробија кроз облаке и прашину, и звук сирене… Нешто се ту не уклапа.

САХРАЊЕНЕ ЈЕДНА ДО ДРУГЕ

Снајпериста са зграде „Лориса“ на тадашњем Тргу Пере Косорића, а сада Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу Лаловић и деветогодишњу Наташу Учур, које су се играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Наташа и Милица сахрањене су једна до друге на гробљу у Миљевићима, у Источном Новом Сарајеву, само на неколико километара од града у којем су рођене, који су волеле, а из којег им је на њихову љубав одговорено мржњом и рафалом.

Кола су довезла неког, а онда одјурила у правцу из којег су пристигла, из правца Храсног. Домало, ето их опет. Опет сирена, опет јурњава. Птице су престале да цвркућу. А и сунце је почело да се повлачи.

Нико више није мислио на примирје. И опет сирена… Па опет! Четири пута!

Шта се забога дешава – питала се мама, посматрајући с балкона улаз у амбуланту, а и сама је дошла са Враца, где је цео рат радила у војној амбуланти и спасавала животе по првим линијама.

Њену забринутост покушавала сам да прекинем глупим ускочицама, између осталог, покушавајући да је убедим да се ради сигурно о неком баш старом чики, коме је можда отказало срце од старости, па га тако возају више пута горе-доле… Све у нади да ми ипак неће забранити да изађем напоље. Али, није ми баш пошло за руком.

Одгурнула ме је према унутрашњости стана и о нашем изласку више није било говора. Излетела је у папучама напоље, са њом и тата, а онда су се вратили са страшним вестима:

– Погинуле су две девојчице, Милица и Наташа, погодио их снајпер са „Лориса“ – рекла нам је мама.

Мук…

У једном трену, цео свет је стао, моја нада да ћу коначно изаћи напоље, цвркут птица. И сунце се угасило, као и мала разиграна срца девојчица. Милице и Наташе, које су попут мене, сат времена пре него што су последњи пут скочиле за ластишом, стајале крај прозора и размишљале шта обући на овај „празник“, празник звани примирје, и како надокнадити вишемесечно заточеништво…

Аутор: Нина Ш. РАДИЋ

Извор: НОВОСТИ

Ознаке: Милица и Наташа, зграда Лориса, снајпериста, Грбавица

Везане вијести:

Годишњица убиства српских дјевојчица на Грбавици | Јадовно …

Без одговорности за убиство српских дјевојчица на Грбавици …