РАДОШ ЉУШИЋ: Мухамед, Мустафа и Махмуд – три Србина из Стоца

Столац, мало место у Херцеговини, кршевито, на чиjем камену су рођени многи чврсти и поносни људи.

Срба попут поменуте троjице било jе више у Стоцу, и пре и после њих. Њих
троjица су издвоjени као представници jедине велике српске генерациjе,
оне с почетка 20. века, у коjу сврставам и нараштаj младобосански.

Чувено jе српство, по jезику, Али-паше Сточевића-Ризванбеговића,
херцеговачког везира, коjи jе писао владици Његошу ћирилицом, jезиком
српским, чистим и бистрим као херцеговачко небо после кише, из чиjих
писама jе епископ скендериjско-црногорско-брдски могао извлачити корисне
поуке – jезикословне и политичке. Из везировог племена, са његовим
презименом, било jе србофилски ориjентисаних племеника и у времену
Принциповог поjаса.

Нешто се тихо али бунтовно десило у Стоцу с краjа 19. и почетка 20.
столећа, поjава коjу повесници нису запазили. Надалеко познати и вредни
Милан Ђ. Милићевић уверавао нас jе давне 1868. године да места, дакле и
Столац, постоjе од памтивека, да се све у природи мења, па и људи, сем
што „Бошњаци-Турци остаjу Бошњаци-Турци”.

Судбине троjице исламизованих Срба споменутих у наслову, из времена
национализовања муслимана, оповргле су устаљено мишљење коjе jе записао
Милићевић. У овом тексту износим само чињенице о њиховом српском
националном опредељењу.

Од поменуте троjице Срба муслимана, наjмање jе познат Махмуд Алихоџић. У
Стоцу jе имао претходнике, Мехмедбашића и Голубића, у чиjе се
национално опредељење угледао. Алихоџић jе био обућар, а своjе
национално уверење исказао jе и тиме што jе своjоj обућарскоj радњи дао
име – „Српски конзулат”!

Српство наjстариjег од њих, Мухамеда Мехмедбашића (1886–1943), далеко jе
наjизражениjе. Отац Мехмед и маjка Нура, веома конзервативне особе,
натерале су га да учи верску школу у Стоцу – сибjан-мектеб и
мектеби-иптидаиjу – пуних седам и по година. Служио jе као муjезин у
столачкоj џамиjи, неко време, па изучио столарски занат, и у том
занимању провео цео потоњи живот.

Младобосански завереници били су свесне жртве Видовданског атентата
(1914). Међу њима био jе само jедан Србин муслиман, Мехмедбашић, и успео
jе да избегне аустриjско хапшење и суђење у Сараjеву, али ниjе успео да
умакне српском суђењу видовданским атентаторима у Солуну 1917. године.

Има симболике у овоj трагичкоj судскоj епизоди у два тако удаљена града,
али jе Мухамед, с Божjом помоћу, опрезан и постоjан, оба пута извукао
главу. Никада се нико ниjе упитао како jе успео – а мени се чини да jе
био обдарен нечим чиме нису били обдарени православни Срби – опрезношћу –
коjа често да краси људе исламске вероисповести.

Ову недостатну врлину православних Срба поткрепљуjем речима Смаил-бега
Шарића, коjи у тексту о Осману Ђикићу, можда наjистакнутиjем Србину
муслиману, узноси и велича српску жртву: „Србин се рађа у крви, живи и
умире у крви. Дивно jе носити име тог народа!“

Када се зна да jе отац Мухамедов умро у Беjруту при повратку из Меке, с
пута на Ћабу, повесник се мора упитати коjи су разлози и мотиви убедили
младог Мухамеда да постане свестан свог националног порекла.

Кућно и верско васпитање одржали су га у оданости исламскоj вери до
краjа живота. А повратак српскоj нациjи уследио jе чином анексиjе Босне и
Херцеговине, када jе коначно пришао групи Срба националиста. Његов
добар друг, Никола Тришић, изjавио jе на саслушању у Сараjевском процесу
1914. године да не зна како jе Мехмедбашић постао Србином, али зна да
се хвалисао да су његови стари били Срби.

Тришић jе упознао Мехмедбашића са Данилом Илићем, када jе припремао
сараjевску троjку видовданских атентатора, рекавши му да jе добар човек и
„да jе жесток Србин“. После краткотраjног дружења и виђања с њим у
Сараjеву и Мостару, Илић се „уверио да jе скроз наскроз Србин“.

Аписова карактеристика изнета у време Солунског процеса потврђуjе да
Мехмедбашић ниjе мењао национално уверење: „Иако прост столар, из Стоца,
лудо jе надахнут национализмом, за коjи jе у стању све да уради!“ Он jе
за Аписа „српски осветник“ и „бисер, коjи треба чувати и не мешати у
наше унутрашње ствари“.

У овећоj групи босанских добровољаца, „честитих Срба муслимана“, коjе jе
оваj знаменити српски обавештаjац окарактерисао синтагмом „алпско
цвеће“, он се много чиме истицао, посебно верском и националном
постоjаношћу! Међу босанским добровољцима издвоjио jе, уз њега, jош
Мустафу Голубића, три године млађег Сточанина.

И поред страховитог мучења у солунским казаматима Мехмедбашић и Голубић
остали су привржени Апису, упорно су га бранили и нису га одали. У
Солуну jе Мухамед осуђен на 15 година робиjе, док jе Мустафу оваj пут
срећа послужила. После рата jе помилован, али су му усташе дошле главе
1943. године.

Муслиманско српство овог родољуба наjречитиjе jе исказано тиме што jе са
супругом Нуром дао своjоj деци српска имена: Зоран, Нада, Владимир и
Велимир.

Биографиjа Мустафе Голубића jе слоjевитиjа и jош чека на доброг
истраживача. О његовом српству посведочио jе родољубиви Апис постоjано и
темељно. А jа указуjем у овоj причи на сусрет двоjице младобосанских
Срба, православне и муслиманске вере, у Бечу 1924. године: Васе
Чубриловића и Мустафе Голубића Муjке.

Први jе истраживао у бечким архивима, други jе у име Коминтерне издавао
часопис „Федерасион балканик”. Нашавши се случаjно, засели су у кафани и
мало више мераклиjски попили. Муjка jе, у тренутку ретко испољаване
слабости, оплакивао Аписа, псовао регента Александра и Николу Пашића, а
неуспели атентатор Васа слушао одушевљено како му, некад младобосанац а
сада Коминтернин верник, хвали харамбашу Аписа коjег jе идентификовао са
краjишким капетаном Алиjом Боjичићем из Габеле. И, изненада jе запевао
Васи чувену песму краjишку:

Боjичићу, боjиш ли се кога?
Бога мало, а цара нимало,
За везира ни хабера немам,
А за пашу ко за ђогу мога.

Херцеговац и Босанац срели су се jош jедном у животу, у затвору Гестапа,
у лето 1941. године. И Мустафа и Васа ухапшени су због Видовданског
атентата, а први и због рада у Коминтерни.

Испитивали су их иследници специjално послати из Берлина. Муjка jе
стављен под страшне муке, не и Васа, али он се држао као Стари Вуjадин и
ниjе одао ниjедну таjну. Видевши га у затворском дворишту како држи
подигнуте ноге, израњаване од батина, ошинуо jе Васу кратким али оштрим
конспираторским погледом, даjући му знак да се не jавља и да се прави
као да се не знаjу. Убрзо jе потом убиjен и покопан негде у Дворскоj
башти, данашњем Пионирском парку.

Овог пута десило се нешто што jе била права реткост – Србин православни
jе преживео, Србин муслиман ниjе. У овом случаjу опрезност jе била
пожељна али ниjе одлучивала, већ нешто недокучиво и за jедног и за
другог.

Из Првог балканског рата Голубић jе изашао с чином наредника и орденом
за храброст „Обилић“. У Првом светском рату био jе учесник многих
битака, повукао се преко Албаниjе и повео са собом брата Владимира
Гаћиновића Воjислава.

Владимир и Мустафа разишли су се негде 1917. године, баш поводом
Видовданског атентата и суђења србиjанским учесницима. Ко би се усудио
да поверуjе да ће идеолог Видовданског атентата, Гаћиновић, стати на
страну српске владе и регента Александра, а Голубић стамено бранити
Аписа и србиjанске организаторе атентата.

Смислена jе претпоставка да се Голубић осветио Гаћиновићу тровањем у
Фраjбургу (1917). Скоро две децениjе касниjе Воjислав, брат Владимиров,
пошао jе са Драгољубом Јовановићем у Шпаниjу, у време грађанског рата,
да нађе Голубића.

Да му захвали за муке коjе jе претрпео док га jе преко албанских гудура
пребацио на море, или да му се освети за братовљево убиство. У овоj
краткоj приповести о Србима муслиманима и њиховом односу према свом
српском народу, ово се може сматрати ретко трагичним догађаjем.

Ова три Србина муслимана, Мухамед, Мустафа и Махмуд, пркосили су
отуђеним исламизираним житељима из Стоца и Херцеговине своjом jавно и
чврсто испољеном српском националном свешћу.

У време национализовања муслимана у Босни и Херцеговини, они су се
пркосно изjашњавали да су по националности Срби исламске вере. У Стоцу
jе било муслимана коjи су се изjашњавали и као Хрвати jугословенски
опредељени, као и Муслимана муслимански опредељених.

Какво шаренило jедног народа у верама и тих вера у националном неразумевању.
Може се поуздано рећи да су Сточани Мухамед, Мустафа и Махмуд волели
своj српски народ онолико колико су поштовали своjу муслиманску веру.

А то jе био jедан од наjбољих начина решења верско-националног сукоба
jужнословенских народа. Пошли су исправним правцем, без добрих пратилаца
и, што jе битниjе, без подршке оних коjи су били дужни да брину о
Српству!

Пише: Радош Љушић

Извор: Интермагазин

Везане виjести:

КАМЕНА СУЗА

Ура Срби, напред у отаџбину!

Danka Kojadinović: ISTINA I POMIRENJE