Радивоје Керовић: ЗАШТО САМО ЋИРИЛИЦА?

Ћирилично писмо свједочанство је и потврда историјског континуитета и постојања нашег народа, облик испољавања његовог мисаоног, духовног и самосвјесног бића.

Ћирилица је матично и првобитно, изворно српско писмо, велике, иако још недовољно испитане старости, за које су везана најплеменитија осјећања српског човјека и народа дуж цијеле његове повијесне егзистенције.

Утолико она представља битни и препознатљиви симбол српског националног идентитета и самосвијести, националног поноса, достојанства и људског интегритета.

Ћирилица је благословено и освећено писмо, кроз црквену употребу у литургичком животу и пракси Српске православне цркве и њоме су исписане богослужбене књиге и највећи дио српске књижевности.

Ћирилица је уграђена у наш систем искуства, размишљања и доживљавања свијета и људског битисања, те наш општи однос према стварности, па стога у спрези са духовним животом и осјећањем народа потврђује и утврђује његову самобитност, као и самобитност српског језика.

Као писмо, она је не само изворнија и природнија од латинице, већ и савршенија, јер одише дубоким смислом бића и представља израз и слику тога смисла.

Ћирилица као писмо открива склад облика и хармонију духа, уцјеловљеност и усавршеност изгледа њених слова открива и објављује продубљени и природни однос према свијету, те схватање свијета и природе.

Изворнији изглед слова ћирилице указује на изворнији и првобитнији дух који из њих зрачи и постаје видљив, тако да се у видљивим словима овог писма оваплоћује невидљива тајна човјека и свијета.

Ликовна и естетска усавршеност, дотјераност и уобличеност ћириличних слова подсјећа на њихово далеко поријекло из дубина времена и времена у којима је столовало духовно биће умнога човјека у дослуху са Богом.

Србична ћирилична слова нису израз инструменталног односа према свијету и животу, удаљеног од свога искона, већ су прије одсјаји и симболи словљења и језичког бића самих ствари. Она стоје у присном односу и вези са гласовима, ријечима и живим говором човјека као базичним пољем значења, размијевања бића и споразумијевања између људи и са Богом. Тако су ова слова  својеврсни печати и знакови језика уопште, и језика људи.

То што свако слово у овом писму има име и значење, свједочанство је њиховог исконског поријекла и значења, односно првобитне значењске структуре и записа божанске ријечи и мудрости.

Из позадине и облика ћириличних слова не избија воља за моћи и вјештачким овладавањем свиме, као што је то случај са латиничним писмом, које зрачи попредмећујућим, објективишућим, и манипулативним односом према стварности и третманом ствари. тако ћирилична слова нису оружја и средства за овладавањем свијетом и знањем, већ више знакови смисленог саздања свијета и шифре божанске ријечи.

Ћирилично писмо зрачи доживљајем смисленог саздања свијета и праискуственом повезаношћу умног човјека са бићем и Богом.

Свако ћирилично слово представља у ликовном смислу уобличено индивидуално биће, а у значењском, јединственог члана уцјеловљеног поља могућих значења.

Ћирилица је завјетни дуг и насљеђе нас садашњих и отачаства према потомству и будућности народа, који не смију нашом неодговорношћу бити ускраћени надолазећим нараштајима.

Таква каква јесте, ћирилица чува један модел културе који није примарно управљен само на освајање земаљских пространстава, ресурса и владавину свијетом, као што је то случај са западном рационалистичком римокатоличко – протестантском културом и цивилизацијом, већ и на духовно надограђивање и више сврхе људског живота.

Ћирилица је знак правилне животне и моралне оријентације и националне самосвијести и самопоштовања.

Ћирилица је символ и призив будућег једнодушја и јединства србског народа и државе, пројекција бољег и савршенијег живота.

Из књиге „Преумљење и српско становиште“ (2019).

Радивоје Керовић

Филозофски факултет

Универзитет у Бањој Луци

Од истог аутора:

Радивоје Керовић: ПАМЋЕЊЕ И ЗАВЈЕШТАЊЕ

Радивоје Керовић: Самобитност и достојанство