Радивоје Керовић: ПАМЋЕЊЕ И ЗАВЈЕШТАЊЕ

Заборављање је, осим уобичајеног неопходног заборављања небитног, исто што и кварење, занемаривање, искорјењивање, пропадање, сиромашење, изневјеравање, издаја, расипање и непоштовање у свим пољима људске свијести и живљења.

Сажетак:

Бавећи се актуелним и важним проблемом културе памћења, аутор у раду промишља природу памћења и сјећања и њихову улогу у људском животу. Стојећи на становишту да памћење и сјећање имају дубоке онтоантрополошке коријене као чиниоци људског ума и духа, он заступа и тезу да савремени технички свијет слаби а не јача истинско памћење. А ово, мишљење је аутора, стоји у тијесној спрези са логиком ума и представља сржни чинилац личног и националног идентитета, човјековог достојанства и поноса. У том смислу истинско памћење омогућује озбиљење човјековог узвишеног призива и завјештаних дужности и обавеза. Тако оно поткрепљује и јача човјеково осмишљено и усавршитељно битисање у свијету. Заборављање га напротив слаби.

Кључне ријечи: памћење, сјећање, завјештање, култура памћења, лични идентитет, национални идентитет, достојанство, понос, позвање, слобода, самосвијест, самобитност.

Култура памћења и савремено брисање памћења

Можда ниједна енергија људскога духа није у нашем добу тако оптерећена као што је то памћење. Све се настоји сачувати, забиљежити, меморисати, ускладиштити и похранити у информационе базе и тзв. фондове знања. Битно и небитно, важно и сувишно, смислено и испразно представља голи садржај тих база и фондова. Све се настоји пратити, контролисати, пројектовати и моделовати, а потом програмирати и усмјеравати. Људи и народи, глобални и локални процеси и кретања, идеје и стања свијести. Све је то изложено бујичном налету технолошких достигнућа информационог друштва за које је информација највећи капитал. Глобализацијско – мондијализацијски процеси подржани и омогућени савременим медијима и телекомуникационим системима, телевизијом, интернетом, друштвеним мрежама и мобилном телефонијом, шпијунским и програмима за праћење, контролу људи и препрограмирање њихове свијести пружају моћнима нашега доба механизме и силе о каквима империјалисти и диктатори ранијих времена нису могли ни да сањају. Омогућују им да скривени иза кулиса под видом демократизације, свеопштег напретка и добробити човјека и човјечанства остварују своје мрачне сатанске циљеве. Индустријско – технолошки погон прекомјерно је оснажио човјека и безмјерну вољу за моћ моћних, тако да је свијет постао тијесан а дешавање попримило планетарне размјере. Зато се и савремени њемачки философ Ханс Јонас, добро сагледавши природу технолошке цивилизације која је промијенила суштину људског дјеловања, сјетио да је за такво дјеловање потребна и нова етика, макроетика за технолошку и планетарну цивилизацију. Свјестан дубине опасности и далекосежности промјена по човјека и човјечанство, он је формулисао два основна императива такве етике који захтијевају, слободније речено, – 1. да људи живе, да човјек опстане и, 2. да људи живе добро, достојно човјека као умног и слободног бића.

Умни Ханс Јонас је тако размишљао имајући у виду природни и спонтани процес развоја индустријско – технолошког друштва. Оно што он није имао у виду јесте злонамјерност савремених моћника удружених у тајна друштва и центре моћи, из којих они пројектују и моделују збивања у свијету, индукују и усмјеравају глобалне процесе новог свјетског поретка и уобличују нови тип човјека без идентитета и интегритета, без самосвијести, достојанства и поноса, сопствене памети и моралне части. Таква пракса, такви утицаји и такво пројектовање и усмјеравање из позадинског плана, вјештачким путем, вјештачким механизмима и на вјештачки начин, у сврху остварења стратешких мрачних циљева тоталне владавине над свијетом и човјеком, имају за посљедицу универзалну вјештачку културу у виду глобалног свијета живота која неутралише и поништава прирођену и здраву супстанцу човјека и човјештва како у бићу људске личности тако и у бићу појединих народа, националних идентитета и култура. Слабљење и потирање те супстанце у човјеку, о којем сам опширније писао у књизи Самобитност и достојанство (2015), има крајње опасне и погубне биолошке и онтоантрополошке посљедице. Наиме, по свему судећи оно води потпуном изрођавању, кварењу и пропадању човјека и људске природе. Бројни су знакови који указују на то да је човјек лакомислено и глупо, иако намјерно, прекорачио своју унутрашњу мјеру па од бића које гради и обликује свој људски свијет, своју културу као другу природу, како би рекао Гелен, и води свој живот, како би то рекао Плеснер, узурпирао себи право да вјештачким путем преобликује и самог човјека и сазда нови тип човјека. Да су такво понашање и пракса опасна низбрдица и странпутица људске историје и размишљања, увиђају још увијек само умни. Чак и огромној већини интелектуалних учесника у јавним пословима и простору јавног ума, такве опасности не допиру до свијести, било зато што су и сами судионици и промотори новог свјетског поретка опсједнути његовим „вриједностима“, било због тога што су умно ограничени и неспособни да схвате утицаје из позадинског плана. Скоро свима недостаје здраве опрезности, неповјерења и трезвености у односу према бројним иновацијама и администраторима свих врста и фела.

Како је универзална вјештачка култура и сама империјална и противљудска, свједочи нам и својим здравоумним размишљањем  и савремени антрополог Ентони Смит. То размишљање гласи: „За разлику од претходних културних империјализама, укоријењених у етничко вријеме и мјесто поријекла, нова глобална култура универзална је и безвремена. Будући еклектична, равнодушна је према мјесту и времену. Флуидна је и безоблична. Мада је данас развијенија на Западу неголи другдје, постмодерна космополитска култура преноси се широм свијета преко масовних медија и телекомуникација. Он је овдје и сада, и свугдје. Не може се похвалити историјом или историјама; народни мотиви којима се служи ископавају се ради површинске декорације једне „научне“ и техничке културе окренуте садашњости и будућности. Такође је то у бити вјештачка култура“[1].

Генерални амбијент у којем ми живимо као људи и народи је, дакле, амбијент новог свјетског поретка и глобалне вјештачке културе која слаби и потире базична људска и идентитетска обличја, јединствену смислену и садржајну супстанцу у човјеку и виталне и битијне духовне вриједности који пружају оквир људском живљењу у свијету. Али природан и здрав оквир људском живљењу може да пружи само укоријењеност у једном свијету живота и једној органској култури као јединственом облику људског бивства. Стога је у праву и умни биолог и етолог Конрад Лоренц када каже: „У најдубљој природи човјека, као природног културног бића, утемељено је да се идентификовање које га потпуно задовољава налази само и једино у једној култури“[2].

У таквом генералном амбијенту у којем живимо као људи и народи бавимо се и питањем културе памћења и савременог брисања памћења. При томе преодређени не само општим особеностима епохе и савременог свијета, већ и нашим националним карактером и регионалним друштвеним контекстом и историјским околностима живота. Пажљивије посматрано, на наше памћење и на наше разумијевање значења памћења утичу бројни узроци. Овдје ћу само указати на пресудан утицај савремених медија на човјекову свијест и психу и растући процес инфантилизације или подјетињавања човјека, који је праћен процесом феминизације у свим областима нашег живљења. И једна и друга појава, од којих још ни једна није довољно добро сагледана и промишљена, у забрињавајућој мјери слабе памћење и његову улогу у нашим животима. Тако савремени медији, свеприсутни и скоро свемоћни, на вишеструке и још недовољно препознате начине оптерећују људски мозак, слабе психу и моћ здравоумног расуђивања. Њихов утицај је толики и такав да је умјесно говорити о својеврсној медијализацији свијести. Ова обухвата збир медијских притисака и утицаја на свијест, мозак и интимни субјективни живот човјека и народа. Схваћена на овакав начин медијализација свијести „означава и обухвата осим спонтаног такође и организовано и систематско, намјерно и планско, циљано, дириговано и контролисано утицање на свијест и душевни живот, на мозак и личност људи и народа који спроводе владајући центри моћи западног свијета у циљу манипулације човјеком, његовог програмирања и успостављања потпуне контроле над људима, процесима и догађањима. Ту врсту медијализације и медијског утицаја, дириговања, програмирања и обезумљивања људи можемо назвати и специјалним и неокортикалним ратом против човјека, његове свијести и достојанства“[3]. О томе неокортикалном рату пионирски је писао Светозар Радишић у дјелу Неокортикални рат.

О подјетињавању човјека Конрад Лоренц је писао скоро још прије пола вијека. Имајући у виду могућност збрајања природних и културно условљених процеса, слабљење и гашење „здравих инстинката“, криминализованост савремене омладине, која је устајала против сваке традиције и старије генерације по сваку цијену, алергична на поредак и хијерархију, он је указивао на генетско подјетињавање и пропадање човјека[4]. Данас се његова сазнања и страховања нажалост обистињују. Око нас и у нашем свијету у прилици смо да сагледавамо процесе који су посљедице дубљух дешавања у савременој људској стварности.

Базично значење памћења и логика ума

Када се данас бавимо питањем културе памћења онда морамо бити свјесни карактера времена у којем живимо. Да ништа није као што је било и није ни слично ономе што је било први је став свијести од којег треба да почне расвјетљавање природе и културе памћења. Измијенили су се и људи, и њихове моћи, њихова стремљења, морал и начин расуђивања. Што је донедавно подлијегало моралној осуди сада се узима без отпора, вриједности које су изазивале поштовање, сада се урушавају и омаловажавају, истинито, лијепо и добро, част и поштење, изазивају подсмијех, свето, узвишено и божанско третирају као сновиђења наивне и незреле свијести. Аксиоми ума и начела логичког расуђивања престају да важе. Савремени човјек троши сву своју енергију да испрати динамику обавеза и да изађе на крај са све бесмисленијом ритмиком живота. Нема снаге да се одупре свеопштој инфантилизацији и превласти духа незрелости и живота без ауторитета старијих и дубље памети. На дјелу имамо неприродно и штетно подмлађивање читавих области живота, у јавном и политичком сектору, у медијима, у академском и научном сектору, и другдје. Омладина је увијек била ту на прагу да буде укључена и постане носилац виталних социјалних, породичних, политичких, академских и научних обавеза и дужности. У индивидуалистичком, отуђеном и раскоријењеном свијету све је подређено њеном задовољству и незрелом укусу. Масе поводљивих, послушних људи без сопствене памети и са покретним – окрњеним идентитетом, које плански и организовано продукује нови свјетски поредак, у стању су да затру саму супстанцију ума и потисну и најдубљу мудрост и најразложнији отпор. Ови мутни и силазни процеси резултирају губитком самопоштовања и самосвијести, што се из позадинског плана и прижељкује. Јер свијест о сопственој недовољности и неукости интериоризована је у поданичку послушност администраторима и нетрпељивост према старијим носиоцима угледа. Зато се они сложно потискују и склањају гдје год је то могуће, чим престане пријека потреба за њиховом лиценцом и професионалним признањем. Однос савремених младих према прецима, увелико и према родитељима, такав је да они не знају за благослов отаца, не цијене га и не желе. Значење благотворног насљеђа и уплива добрих обичаја на потоњи живот скоро да је сасвим ишчезло и код старијих генерација. Њихово постојање више не озрачује благотворни и мудросни глас прошлости. И спремност младих да оду у другачији и далеки свијет двозначна је. Она је колико свједочанство о упливу тог свијета и његових вриједности у свијест младих, толико и показатељ њихове раскоријењености и одсуства привржености националном свијету и његовим вриједностима. Вриједна поука Јакшићеве пјесме Отац и син, актуелна је и данас. Отац може и да воли сабље и копља, пушке и пиштоље, а син „јарца печеног“, мобилне телефоне и скупе аутомобиле. Олак је и површан изговор и старијих да на нашим матичним просторима нема перспективе за бољи и успјешнији живот. У начелу одговорност за напуштање сопствене земље почива и на старијима, који су и сами подлегли нездравом духу потрошачког друштва и његових изопачених вриједности.

Пажљивије посматрано, не само подјетињавање већ ни феминизација као појава савременог свијета није опојмљена у својим далекосежним погубним посљедицама. Својом уском, незрелом и плитком свијешћу савремена жена слаби памћење, позитивни и саздатељни вриједносни поредак, истиносне и смислене оквире живота и расуђивања. Начелно посматрано, она поспјешује развој хедонистичких осјећања и порива, па тако урушава и хијерархијски поредак неопходан за обликовање здраве самосвијести човјека. Како се могло предвидјети, а бројна истраживања су то показала, тзв. нефрустрантно васпитање дјеце и феминизација савременог мушкарца везане су појаве које имају за посљедицу рађање неуротичара а не здравих и пунољетних људских личности…Све ове, и овдје непоменуте појаве, уз растуће запосједање и оптерећивање људске свијести фикцијом не само што слабе моћ расуђивања, већ такође измичу дубљи смисао и подлогу људском животу.

Тај смисао и ту дубљу подлогу захваљујемо насљеђу. Јер ништа не почиње са нама, осим онога што сами покренемо из окриља моћног и благотворног насљеђа. Позитивна и конструктивна снага насљеђа, у најширем смислу те ријечи, у највећој мјери зависи од памћења. Дакако и од тога какво је памћење. Јасан сигнал да са тим памћењем није све у реду јесте и наше бављење културом памћења. Не стога што је то бављење излишно и непотребно. Напротив, оно је увијек потребно и насушно. Посебно у нашем добу брисања памћења из свијести људи и његовог похрањивања у електронске и ине базе података. Јасан сигнал да са памћењем нешто није у реду садржан је у самом изразу култура памћења. Он је у најмању руку двосмислен. Будући да је памћење нешто урођено и природно, својствено људској свијести и духу, онда изгледа да на њега не треба обраћати пажњу. Све док је дејствено и живо, функционално. Упркос томе што се оно може јачати увјежбавањем и оживљавати слободним хтијењем духа. Култура памћења, пак, изискује гајење, његовање, чување и оплемењивање нечега, у овом случају уздизање и јачање памћења. Баш зато што је оно ослабило, постало упитно и угрожено, па га треба оживјети и освјежити. У том смислу је и култура заснована на памћењу и омогућена њиме. Нарочито култура памћења и сјећања која представља пројаву и свједочанство памћења. Ту на дјелу имамо памћење по позиву и у облику тематског бављења културом памћења. Зато се с правом и говори о споменицима и њиховој савремености, о хералдичким симболима, праксама сјећања, завјештању, идентитету, баштини, свједочењу као методу културе, празновању и сличним темама.

Но премда су то важне теме које указују на постојање свијести о значењу памћења и сјећања и практичним начинима на које се оно потврђује и овјеровљује у стварном друштвеном животу, такорећи на институцинализован начин, ја у овом излагању желим да укажем на још дубље димензије памћења и његову унутрашњу спрегу са природом и логиком ума[5]. Тим прије и више што и наше мислено искуство и философска и антрополошка наука оснажују напор да се укаже на базично значење и улогу памћења у људском свијету и животу. Јер памћење, гледано из онтолошко – антрополошког угла, има широк дијапазон значења. Присутно је у животу ћелије, ДНК, хромозома, гена, нервне, душевне и духовне активности. Везано је за свијест и чини основ свијести, припадајући сфери значења, смисла, садржаја и логике свијести и ума. Као такво оно представља енергију и моћ ума, својеврсну логику ума и услов памети, дакле способност ума да паметно и активно чува и складишти подражаје, утиске, представе, идеје, информације.., по унутарњој логици и реду, у животно важне сврхе, пружајући основ за стицање искуства, за живот, човјеково познање себе и свијета и свијест о сопственом идентитету. Имамо ли на уму оба вида испољавања памћења, како онај пасивни тако и онај активни, вољни и свјесни, онда памћење можемо да третирамо и као чинилац и предуслов индивидуалне самосвијести, самосвијести личности, личног и националног идентитета, интегритета, достојанства и здравог људског поноса. Уносећи логику и ред у ствари, памћење пружа и континуитет људској свијести, омогућује јединство субјективног и личног живота, изложеном ходу и зубу времена, оно његове доживљаје „чини безвременим“, обезбјеђујући му „савлађивање времена“[6]. У том смислу памћење је повезано и са свијешћу о вриједности, о истини, моралу и људској самовриједности. Оно подупире доживљај човјека као самобитног, слободног и самосвјесног бића са особеним достојанством и позвањем. У њему се, по свему судећи, сплићу све енегије и облици човјекове индивидуалне и колективне самосвијести, онтолошки, логички и етички ред ствари. Све узвишене врлине и постулати човјека и човјечности попут искрености и истинољубља, слободе, вјерности и честитости, моралности, доброте, одговорности, самосвијести и себепознања и сл. проткане су и подржане памћењем. Зато је умни Ото Вајнингер изрекао и сљедеће расуђивање: „А логика и етика у основи су једно исто – дужност према самом себи. Оне се стапају у највишој вриједности истине, којој се тамо супротставља заблуда, овдје лаж: али само је једна истина. Сва етика могућна је само по законима логике, сва логика истовремено је етички закон. Дужност и задатак човјека није само врлина већ и увид, није само светост већ и мудрост. Они тек сједињени обезбјеђују савршенство“[7].

Памћење као чинилац личног и националног идентитета

Непроцјењиво значење памћења сажето је на извјестан начин у вишезначном питању о идентитету. То питање је и важно теоријско питање и проблем ума управо зато што идентитет представља сржни чинилац човјекове самосвијести, осјећања и постојања у свијету. Живописан и тајанствен по разноврсности својих уплива на човјеково живљење и расуђивање, на његов морални карактер и смјер живота, вишезначан и сложен на значењском и онтоантрополошком пољу, идентитет на себи својствен начин преодређује цјелокупну људску егзистенцију у свијету. Посебно унутрашњи квалитет, смисао и животну вриједност те егзистенције. Оно јединствено, непоновљиво, незамјењиво и непроцјењиво, једнократно, индивидуално и оригинално,  у човјеку и његовој природи, оно уистину стварно, конкретно и неотклоњиво што чини основни хабитус његовог живљења у свијету захваљује он своме идентитету. Квалитет, пуноћу и осмишљеност сопственог живота, позитивни смјер и осјећај самовриједности, самопоштовања, достојанства и људског поноса подржава и прожима његов идентитет и када човјек није тога свјестан. И управо тада. Захваљујући сопственом идентитету човјек зна ко је и шта је, одакле долази и на што се ослања у своме животу, у чему је смисао његовог живота, какви су његова улога и мјесто у људском свијету, шта му је чинити као слободном, умном и моралном бићу, чиме се разликује од других и изазива њихово поштовање и признање, или можда презир и мржњу. Препознатљив себи и другима својим особеним идентитетом и бићем, он има основу и оквир за своје индивидуално и колективно људско живљење. А тамо гдје се идентитет распада и гдје на дјелу имамо кризу идентитета, као што је то случај у нашем добу, ту имамо на дјелу распадање смисленог поретка живљења, благотворног свијета живота праћено болним осјећањима немира и незадовољства собом и сопственим животом и свијетом. Ту живот губи свој облик и смјер а егзистенција свој препознатљиви смисао.

Разноврстан и вишезначан човјеков идентитет се испољава и остварује у различитим појавним облицима, па тако имамо различите врсте идентитета попут личног, националног, културног, језичког, религиозног, историјског, моралног и сл. Дубље и пажљивије узев, међутим, за нас првенство имају лични и национални идентитет као природни и органски облици људства и човјекове самосвијести и самоосјећања. Такви какви јесу они одговарају и позитивном појму човјека као умног и личног, слободног и самобитног, али и друштвеног бића са универзалним одликама људске природе. Осим тога, супстанцијални какви јесу, они садрже у себи и собом незаобилазне компоненте људске природе и свијета, људске културе као особеног свијета живота као што су метафизичка, етичка, религиозна, језичка, вриједносна и сл. Емпиријска природа појединих култура и народа потврђује такву сложену композицију људског свијета и идентитета[8].

Имајући у виду овакву пресудну улогу и значење идентитета дефинисаћу га као „окосницу и функционални формативни чинилац човјека као самобитног бића којем захваљујемо здраву устројеност и центрираност човјекове егзистенције, квалитативну одређеност људског бића као таквог и достигнути препознатљиви облик и степен људства подједнако отворен за даље усавршавање али и за урушавање и пропадање. Идентитет је, даље, како стваралачки чинилац тако и вишеслојни и вишезначни начин испољавања и потврђивања самобитности човјека као бића у свијету, којим овај кроз својеврсну усврховљеност и уобличеност егзистенције и душе добија вриједносну и мисаону оријентацију за само битисање и мјерила за основна усмјеравања живота и просуђивања ствари и збивања“[9].

Е сад, тај и такав људски идентитет у својим основним и осталим облицима, своју улогу, своје постојање и своју функционалност у људском свијету живота и битисању захваљује памћењу као своме базичном чиниоцу. Јер без памћења нема ни индивидуалне свијести о истовјетности сопственог бића у времену, препознатљивог људског облика у простору и међу људима, ни субјективног доживљаја самовриједности, јединствености и незамјењивости своје људске личности и постојања у свијету, нити зреле самосвијести о сопственом интегритету, особеном људском достојанству и узвишеном позвању. Без памћења нема ни личног и националног поноса, ни моралне одговорности, ни повијесне свијести о далекој и дубокој људској и националној прошлости из које израстамо као самосвјесне и зреле, позитивне људске личности и самосвојни народи са својим традицијама и културама као органским и природним облицима националног друштвеног живота у времену и простору међу другим народима. Без памћења, даље, нема ни личне ни националне самобитности, слободе, људских коријена живота и права на усавршавање и опстанак. Без памћења нема ни историје као паметарнице умног и јуначног Милоша Милојевића, у којој „видимо јасну и чисту прошлост, која је узрок садашњости, по којој се ова и препознаје, а њих обје, вјерно и истинито, опредјељују нашу будућност“[10]. Дакле без памћења нема ни паметног истраживања прошлости, пошто само глупи „не маре за своју прошлост“, ни паметног усвајања и оплемењивања нас савремених наслијеђеним мудросним искуством прошлости. У виду повијесне свијести и знања о сопственој и прошлости властитог народа паметно памћење доприноси себепознању и зрењу наше самосвијести. Њему захваљујемо живу везу са нашим људским коријенима живота и прецима чија су крв, мудрост, способности, стремљења, морал, искуства и снага уткани наслеђем у наше савремено људско живљење. Дакако и странпутице, грешке, слабости и промашаји животних путања. Памћењем се зрење времена и времена као плодоносних и благотворних знања усађује и уноси у наше сопствено вријеме и биће као правац, норма и могући коректив наших властитих промашаја, падова и странпутица. Не тако да нас посве чини неслободним у нашем сопственом живљењу и расуђивању, већ да нас усмјери у добром правцу и поштеди непотребних расипања. Добро памћење нас подсјећа на опрезност и бдијење, изискује од нас будност свијести и активан и животворан однос према прошлости.

У памћењу и сјећању заправо почива коријен истине и смисленог поретка ствари. Разноврсно и живописно и у сјећању, памћење обогаћује наш субјективни осјећај времености живљења и распон зрења наше егзистенције који утврђује трајност и истовјетност нашег бића у свијету, такорећи његову јединственост, једнократност и непоновљивост. И то не само индивидуалну и личну самосвојност и непоновљивост, већ такође и самосвојност, јединственост и непоновљивост појединих народа и култура са њиховим особеним идентитетом и обликом људства. Да ни прошлост није сасвим ишчезла и испарила из нашег субјективног бића казује нам и сјећање. И само вишезначно оно нас подсјећа на минуле доживљаје, људе и догађаје, времена, вриједности, искуства и праксе живљења, изазивајући сјету и жал за оним што је наизглед занавијек прошло. Опет баш као сјећање оно нам и казује и свједочи о животности свега што се догодило, што је било и што сада јесте у бићу оних који данас јесу и за њих. У памћењу и сјећању сажет је и дејствен цио пређашњи лични, национални и универзални људски живот у својој садашњости за нас савремене као основа за потоње нараштаје.

Памћење, достојанство и понос човјека

Пука садашњост нашег емпиријског живљења, која на времено – безвремен начин доказује и потврђује наше постојање у свијету, конкретност, озбиљност и неотклоњивост наше људске егзистенцијалне ситуације, представља само интервал и исјечак нашег људског живота. У њеној непосредности људски живот се суочава са собом и свијетом око себе, искушавајући своје голо постојање, а за умније и са загонетком како сопственог тако и постојања свијета и бића. Тако човјек својим непосредним животом и неосвијештеним постојањем, такорећи прије и независно од успостављања мисаоног односа према њима, ћути на немушт начин изнутра значајност и вриједност сопственог бића и свијета у којем сам пребива. Јасно речено, његов однос према себи, сопственом бићу и свијету изворно је вриједносно обојен. Ступањем у живот и свијет својим рођењем он је интимно и несвјесно стопљен са свијетом и присан са њим, чак и онда када га и његов унутрашњи живот и свијет који га окружује спопадају и страше на бројне и потмуле начине. Јер и свијет и живот се ћуте пуноћом субјективног доживљаја и пулсирањем дамара живота у нама. Стога се они искушавају као смислени и вриједни, као они који имају неотуђиво значење. Па и та непосредна садашњост нашег живота, за коју кажемо да представља само интервал и исјечак његовог интегралног постојања, захваљујући памћењу и сјећању сажима на свој начин у себи цјелину тог постојања и његових тренутних могућности. Субјективна пуноћа живота присутна и дејствена у тој садашњости, која троши своју будућност сваким даном нашег живота, а прошлошћу подржава ту неизвјесну будућност, прожимана је свијешћу о својој јединствености, непоновљивости и незамјењивости. А тиме, дакако, и о својој особеној вриједности, достојанству и праву на постојање. Тим прије и више што је човјек као умно и слободно биће свјестан своје слободе, свога достојанства и своје самовриједности. Па баш захваљујући том уму и слободи он се појављује и као својеврсно неусловљено биће, које зна за себе и за бољег себе, које уноси „вриједности у ствари“ и за које ствари имају вриједност. Одатле произлази, како ће то закључивати и савремени њемачки философ Фолкер Герхарт, да човјек као умно и индивидуално биће, као самосвјесно сопство или, боље речено личност, јесте биће коме припада „највиша вриједност“[11], тзв. неусловљена вриједност као основ за свако вредновање уопште.

Једно такво биће има чиме да се поноси. Његов понос је заснован и изазван његовом умном природом, његовом слободом, самосвијешћу, способношћу за усавршавање и сазнање истине, обликовање сопственог људског свијета, морално вредновање и самоодређење, јединственошћу његове личности и особеношћу националних свијетова живота. Као самобитно биће које се понаша разложно и које ћути логику ствари и бића, сопствену улогу и значење у свијету, он је не само индивидуално биће способно за морално понашање, већ му се и као друштвеном бићу, као народу може приписати „морални карактер“. Тај појам моралног карактера, разумије се по себи, подразумијева и одсуство позитивне моралне свијести и присуство изопачених схватања код неких народа. Тако је савремени амерички философ Џон Ролс заступао тезу да народи имају „недвосмислено моралну природу“ и да та природа „укључује одређен одговарајући понос и осјећање части“[12], због своје историје, државе или неких других достигнућа. Премда су у стварном животу на емпиријском плану и људи и народи често лишени основних моралних квалитета, а врло осјетљиви на свој тобожњи понос и осјећање части, иза којих се крију голи интереси, болесна сујета и неукротива људска саможивост и злоба, овакав морални карактер и понос, лични или национални, начелно посматрано, представљају пожељне квалитете људске природе и бића који су урачунати у појам човјека као умног, слободног и самобитног бића са особеним достојанством и непроцјењивом и ненадокнадивом вриједношћу. У том смислу добрим и паметним памћењем и сјећањем брани се непроцјењива вриједност сопственог и националног бића, неотуђиво право на живот, истину, слободу, знање и правду. Посебно могућност и право на човјека достојан, слободан и човјечан живот прожет дубљим смислом и вишим призвањем човјека као бића.

Без те вриједносно – моралне свијести и здраве и благотворне битијне оријентације и смјера живота човјек се излаже све већем пропадању и онечовјечењу[13]. То је имао у виду и проницљиви канадски философ Чарлс Тејлор када је бранио тезу да наш живот мора да има неку „оријентацију ка добру“ и да не можемо да будемо равнодушни према вриједностима људи, ствари и бића а да то не поспјешује наше људско пропадање. Отуда и свијест „да су људи способни за неку врсту вишег живота образује дио контекста за наше вјеровање да су они погодни објекти поштовања, да су њихов живот и интегритет свети или да уживају неповрједивост и да се не смију угрозити“[14].

У прилог мишљења о неопходности исправности битијне и моралне праксе човјека за истински човјечно битисање иде и сљедеће Тејлорово расуђивање, које гласи: „Желим да браним јаку тезу да је живљење без начелних оквира за нас потпуно немогуће; друкчије речено, хоризонти унутар којих живимо своје животе и који их осмишљавају морају да обухвате ова снажна квалитативна разликовања. …Моја тврдња се прије састоји у томе да је живљење унутар оваквих снажно одређених хоризоната конститутивно за људско дјеловање, да би прекорачивање ових граница било равно прекорачивању онога што бисмо признали као интегралну, то јест неоштећену људску личност“[15].

Памћење као завјештање

Када говоримо о јединствености, незамјењивости, непроцјењивости човјека и његовом посебном достојанству, па тиме о његовој неусловљеној вриједности, онда то говоримо не само стога што је он умно и самосвјесно биће, већ још више зато што је он као умно истовремено и духовно биће и личност, па је као такав боголик и бесмртан. Својим поријеклом и духовним бићем, својим личним бићем и слободом он стоји у духовној заједници са Богом као неусловљеним извориштем бића и чиниоцем коме човјек захваљује своје узвишене прерогативе, своју могућност усавршавања и уздизања у органску заједницу духова. Јер будући да човјекова егзистенција достиже своју пуноћу и цјеловитост тек у есхатолошкој перспективи, за коју је човјек везан својим узвишеним позвањем, онда се у том свјетлу показује да је човјек биће које је заиста више од себе и које надмашује себе. Способан за самонадмашивање, усавршавање и духовно уздизање и призван у заједницу бесмртних са Богом, он и своје људско достојанство као „унутрашњу мјеру, норму људскости и усавршени образац човјека као личног и духовног бића“[16] озбиљује својом свјетовном егзистенцијом и унутар њеног циклуса. Сагледамо ли човјека у оваквом свјетлу живе заједнице са Богом као неусловљеним извориштем свега, као самобитно, духовно и лично биће са есхатолошком могућношћу и перспективом, онда и појмови памћења и завјештања задобијају своје пуније освјетљење и значење. Тако ни памћење није само памћење оног минулог и прошлог, већ онога догођеног, и онога што се догађа, у свјетлу Божијег свезнања и љубави према човјеку као своме створењу, па утолико и завјештање није само завјештање посвемашњој истини, већ и Богу као „сараднику“ и спаситељу човјека.

Но чак и ако ствари посматрамо приземније али на продубљен и уман начин, лако ћемо увидјети непроцјењиво и далекосежно значење памћења и сјећања за нашу људску егзистенцију. Увидјет ћемо да памћење представља, скраћено речено, ни више ни мање до: 1. позив зреле самосвијести човјека, потврду људскости  и акт слободе; 2. унутрашњи призив бољем, смисленијем и узвишенијем животу; 3. завјетни дуг отачаству и чинилац укорјењивања кроз очување и његовање благотворног насљеђа; 4. моралну обавезу, свети чин и прошлосни глас животне мудрости; као и 5. унутрашњи дослух са благотворном силом духа.

Надаље треба имати у виду да памћење омогућује зрелу самосвијест човјека и поспјешује остварење његових завјетних дужности и обавеза. А завјетне дужности и обавезе, није то само игра ријечи, човјеку су завјештане његовим људским бићем, могућностима и призивом, као и сплетом битијних веза чија реалност саздаје свијет људске егзистенције, смисла и значења. Те везе и умном, слободном и самосвјесном  људском бићу инхерентне дужности и обавезе чине битијну, онтоантрополошку мрежу човјековог живљења у свијету. Захваљујући тој мрежи живота ми смо као личности и људи завјештани свему живом и све живо је завјештано нама. Завјештани смо једни другима као људи, као сродници и ближњи, саплеменици и сународници, као преци и потомство, родитељи и дјеца, као умна бића умним бићима у историји и широм пространства божјег свијета, напосљетку Богу као створења и бића Божја. Завјештани смо свима и прије и независно од слободне одлуке о сопственом завјештању (обећању). Дубље посматрано то завјештање нас обавезује примарно и суштински и независно од те одлуке. Јер наше људске дужности и обавезе су на извјестан начин такорећи прије нашег самосвјесног хтијења и чина. Самосвјесним хтијењем и чином оне се овјеровљују и утврђују у својој пуноћи и функционалности.

Када се све то има у виду онда ми изгледа да се наше дужности и обавезе које слиједе из памћења и завјештања и путем њих озбиљују гранају у пет поља. Прво, у дужност према прецима, који су омогућили наше постојање и преодредили га. Њима захваљујемо сопствено биће, па им, као својим бившим живим, који више нису ту, јер су у објективном духовном поретку сви живи за стварно духовно живе, памћењем и сјећањем одајемо почаст и захвалност. Дужни смо да се сјећамо њихових патњи, страдања и бола, којима су прекраћени њихови животи, па тиме и шансе за духовно усавршавање и бољи уцјеловљенији живот. Дужни смо као умна и морална бића да сагледамо њихове слабости и да их превазиђемо, да на добром путу будемо још бољи, достојни насљедници врлих, храбрих и јуначних. Наше дужности су свете, јер је свето оно што нас освећује и просвећује, наиме предати живот сам…Наше није да заборављамо и праштамо, пошто се испољено минуло зло не може рашчинити и поништити, није учињено директно нама, па нам није остављено у аманет ни да га праштамо у име наших мученика и страдалника. Дуг према прецима нас заправо обавезује да зло исправимо, а према потомству, да га онемогућимо и осујетимо. Друго, дужни смо потомству и будућим нараштајима, јер им завјештавамо цјелокупно насљеђе прошлости, терет тог насљеђа, благослове и проклетства. Печате доброга битија морају сами да открију у нама и тој прошлости, да га ојачају и усаврше. Треће, дужни смо себи самима као умним, слободним и самосвјесним бићима, јер смо завјештани себи својим људским достојанством и узвишеним призивом. Четврто, дужни смо сопственом народу и човјештву у њему, јер нам је завјештао име, језик, културно насљеђе, национални идентитет и биће, као и органски и природни облик људскости прожет јединственим и конкретним колективним духом и самосвојним свијетом живота, обезбјеђујући нам тиме препознатљиво мјесто и улогу у општем историјском и цивилизацијском контексту живота међу народима.. Пето, дужни смо Богу, јер му захваљујемо своје постојање, живот и биће, па тиме и шансу за усавршавање, обожење и бесмртност.

На основу свега реченог можемо закључити да здраво памћење не представља само конзервисање позитивног насљеђа прошлости, него и базу и чинилац обликовања боље будућности, па тако и залог хуманије будућности човјека.

Заборављање је, опет, осим уобичајеног неопходног заборављања небитног, исто што и кварење, занемаривање, искорјењивање, пропадање, сиромашење, изневјеравање, издаја, расипање и непоштовање у свим пољима људске свијести и живљења.

Историјски споменици, страдања, прогони, јесу свједочанства и знаци нашег постојања у свијету, то какви смо били, какви јесмо и какви треба и не треба да будемо. Само искрено памћење и сјећање на минула времена и догађаје, људе и народе унапређује наше људско бивање у свијету.

Радивоје Керовић

Филозофски факултет

Универзитет у Бањој Луци

Gedächtnis und Anvertrautsein

Zusammenfassung: Sich mit dem aktuellen und wichtigen Problem des Kulturgedächtnisses befassend, bedenkt der Autor die Natur des Gedächtnisses und der Erinnerung und ihre Rolle im Menschenleben. Basierend auf der Tatsache, dass das Gedächtnis und die Erinnerung tiefe ontoantropologische Wurzeln als Bestandteile des menschlichen Verstands und Geistes haben, vertritt er die These, dass die gegenwärtige technische Welt das wahre Gedächtnis nicht stärkt, sondern schwächt. Diese Meinung des Autors ist mit der Logik der Vernunft eng verbunden und stellt die Kernkomponente persönlicher und nationaler Identität, der Menschenwürde und des Stolzes dar. In diesem Sinne ermöglicht wahres Gedächtnis die Verwirklichung der menschlichen Berufung und anvertrauten Pflichten und Aufgaben. Auf diese Weise erhärtet und stärkt das wahre Gedächtnis menschliches überdachtes und vervollkommnendes Sein in der Welt. Die Vergessenheit hingegen schwächt es erheblich.

Schlüsselworte: Gedächtnis, Erinnerung, Anvertrautsein, Gedächtniskultur, persönliche Identität, nationale Identität, Würde, Stolz, Berufung, Freiheit, Selbstbewusstsein, Selbstwesenheit

[1] Смит, Ентони, Национални идентитет, XX век, Београд, 1998, стр. 244/245.

[2] Лоренц, Конрад, Осам смртних грехова цивилизованог човечанства, Кристали, Београд, 1998, стр. 69.

[3] Керовић, Радивоје, Медијализација свијести, вјештачки свијет и смисао филозофије, Зборник КФКШ, „Филозофија, књижевност и нови медији“, бр. 19, Крушевац, 2018, стр. 18.

[4] Погледати, Лоренц, Конрад, Осам смртних грехова цивилизованог човечанства, стр. 49, 55, 56. и другдје.

[5] По себи се разумије да у једном оваквом излагању све може и да остане на указивању. Међутим, подробније посматрано оваква тема изискује најозбиљније тематско промишљање и истраживање монографског карактера, које би сагледало и расвијетлило непроцјењиву улогу памћења, не само у људском животу, историји и култури, већ и у природном свијету и поретку бића. Колико знам оваква тематска пажња феномену памћења још увијек није посвећивана.

[6] Погледати, Вајнингер, Ото, Пол и карактер, Књижевне Новине, Београд, 1986, стр. 195. и даље. 

[7] Вајнингер, Ото, Пол и карактер, стр. 227.

[8] Погледати, Герц, Клифорд, Тумачење култура, 1, XX век, Београд, 1998, стр. 177.

[9] Керовић, Радивоје, Самобитност и достојанство, Бернар/Ризница, Београд/Бања Лука, 2015, стр. 212.

[10] Погледати, Милојевић, Милош, Одломци историје Срба, ЕТХОС, Београд, 2004, стр. 15.

[11] Погледати, Герхарт, Фолкер, Самоодређење, Деметра, Загреб, 2003, стр. 294.

[12] Погледати, Ролс, Џон, Право народа, Александриа прес/Нова српска политичка мисао, Београд, 2003, стр. 63.

[13] Заступајући тезу да је човјек као умно, слободно и самобитно биће призван на усавршавање и човјечан живот, а да пропадање људске природе и криза идентитета представљају својеврсно онечовјечење човјека, призваног вишим вриједностима живота и подржаног дубљим сврхама истог, о томе сам писао у књизи Самобитност и достојанство, посебно у седмом и осмом поглављу од 206 – 245 стране.

[14] Погледати, Тејлор, Чарлс, Извори сопства, Академска књига, Нови Сад, 2008, стр. 47.

[15] Тејлор, Чарлс, Извори сопства, стр. 49.

[16] Погледати, Керовић, Радивоје, Самобитност и достојанство, стр. 126., али и даље у књизи у којој сам исцрпно развио схватање о самобитности, достојанству и узвишеном позвању човјека.

 „Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.