Раде Гавриловић

Рођен 10. маја 1933. године у селу Кадин Јеловац, општина Дубица

Свједочи:

Моји родитељи су били земљорадници. У нашем домаћинству су живјели: отац Теодор, мајка Милка, рођени 1888. године, затим сестра Милева, рођена 1925, брат Милан, рођен 1927, Раде, рођен 1933. године, Анђа, рођена 1935. и Дра­гиња, рођена 1937. године. Било је још четворо дјеце која су умрла прије рата.

Од имовине смо имали: кућу, шталу, куру­зану и неколико мањих објеката. Од стоке смо имали: два вола, краву и теле, једногодишњу јуни­цу, затим троје свиња и доста ситне живине.

Године 1941. свакодневно смо страховали од усташа. Нијемаца се нисмо плашили. Власт НДХ успостављена је и у Бос. Дубици. Усташе су изне­нада кренуле из града. У општем метежу српски народ је бјежао из приградских села. Родитељи су покупили нас ситну дјецу и трчећим кораком смо успјели доћи до планине Козаре, а Хрвати су уз га­ламу и пуцњаву палили наша села. Нарочито су страдале куће које су биле ближе путевима, али и оне забачене. У Козари је био општи метеж, за­помагање жена, плач дјеце, оглашавање стоке коју смо гонили пред собом. У збјег смо по­нијели на себи оно што смо могли на брзину да обучемо.

Када су нас хрватски војници похватали, го­нили су нас заједно са стоком, према Дубици. Једног сељака војник удари кундаком. Сељак је пао и није давао знаке живота. Његова најближа родбина је покушала да му приђе, али их војник врати у колону. Од мјеста гдје су нас похватали па до жељезничке станице у Церовљанима има 27 километара. Сав тај пут смо прешли пјешке. Гонили су нас преко њива, трња и купина, тако да смо у Дубицу стигли израњаваних ногу. У Ду­бици, на дрвеном мосту, неки људи лојални новој власти, из колоне су издвојили своју родбину или пријатеље. Војници су то допуштали. Многи од нас похватаних имали смо слабу обућу, најчешће гумене опанке из којих су вирили прсти. Многа дјеца су била потпуно боса, па је пут од Дуби­це до Церовљана био крвав. Један старији човјек се пожалио да не може даље. Војник му приђе и удари га пушком у груди, а човјек се скотрља у јарак крај пута. Војник му приђе и испали неко­лико метака у њега.

На прузи су били постављени теретни вагони за наш транспорт. Јауци и плач настали су кад је почело одвајање породица. За растављање кори­стили су псе вучјаке. Раздвајање породица било је најболније. Народ су силом тјерали у вагоне не во­дећи рачуна колико их може стати. Угурали су толико особа да су једва затворили врата вагона. Људи су се отимали за решеткасто прозорче да би дошли до ваздуха. Многи су се и угушили.

Мој отац Теодор и брат Милан убијени су у Земуну (један транспорт је тамо отпремљен). То ми је саопштио комшија Лазо Коњевић који се по­слије рата вратио кући. Један транспорт је одво­јен за Њемачку.

Приликом раздвајања дјевојке су тјерали у један вагон. Тај вагон је отишао за Њемачку. Послије рата сестра Милка се вратила кући сва измо­рена. Моју мајку с двије сестрице, Анђом и Драгињом и са мном војници су такође угурали у вагон и одвезли. Изишли смо из вагона уз пови­ке и псовке. Памтим добро велику непрегледну равницу са много народа. Утјерали су нас у дрвене бараке. И ту је било јаука, плача дјеце и мајки. Још у Церовљанима у шуми, преко пруге, чули су се пуцњи. Ми смо знали да Хрвати и Ни­јемци убијају заробљенике.

У бараци смо лежали сви заједно на слами и неким прњама. Било нас је много и било нам је претијесно.

Дане и мјесеце нисмо бројали, али кад смо се нашли у жици, у неком воћњаку, мајка нам је рекла да нас је из Јасеновца извукла нека организација. Послије смо сазнали да је логор био претрпан, а по њезином казивању, тамо смо би­ли око два мјесеца.

У Грубишном Пољу смо били око недјељу дана. Сјећам се једног детаља. Мало даље од жице, на јабуци међу крошњама, сједио је момчић, јео је јабуке, и нама, смијући се, бацао огриске за које бисмо се ми дјеца у жици отимали. Бацио је и покоју цијелу јабуку, да би се и даље церекао нашем понашању. Очигледно је уживао у томе.

Једног дана пустише нас из жице, говорећи: „Жене и мајке на једну, а дјеца на другу стра­ну“. Мајке су се уплашиле за дјецу. Нас дјецу уведоше у неку велику кућу на спрат и запови­једише да се до гола скинемо. Чинило нам се да су овдје неки бољи људи који се бар мало брину о нама. Примјетили смо особе са тракама Црве­ног крста. Скинили су нас до гола у великој учи­оници. Дјевојчице су се окретале зиду стидећи се нас мушкараца. А ми смо били само дјеца која још ништа нису знала. Прњице које смо на себи имали однесене су. Били смо пуни ушију. Памтим како нас је један једнооки човјек шприцао не­ком течношћу која нас је пекла по очима.

Дошли су неки људи из села Ђаковац и Турчевић Поља испод Билогоре. Одвели су нас у села и распоредили по кућама.

Сестра Анђа и ја смо били код неког Милана и Драгице, а мајка са малом Драгињом у Турчевићу код неког Пемца (не знам да ли му је то презиме).

Код њих смо служили и чували краве. Код Милана и Драгице нам је било добро. Они су имали сина и кћер. Звали су се Лазо и Милка. Лазо се у Билогори прехладио, разболио и умро.

Сестра и ја смо били у Ђакову. Кад је Лазо умро, ја сам отишао код мајке, а сестрица Дра­гиња је дошла код сестрице Анђе и чика Милана. Код Пемца сам чувао и тимарио двије велике краве. Он је имао два сина од 14 и 16 година.

Пошто сам био мален, приликом чишћења кра­ва чешагијом, морао сам се пењати на столи­цу. Газдини синови су ме често злостављали ву­кући ме за уво према репу краве, говорећи: „Ниси очистио добро, други пут ћеш лизати.“ Знали су се и лоптати са мном, дочекујући ме на ноге. Газда је једном приликом ударио моју мајку гурајући је према зиду. Онда је моја мајка оти­шла код Милана гдје су биле и моје двије се­стрице.

Након годину и по дана проведених у Славонији, почетком 1944. године смо враћени својим кућама. Рат је још трајао. Иако обољела, мајка је морала да брине о дјеци и са нама опет да бјежи. Кућу смо нашли полуизгорјелу. Неко је успио да угаси пожар или се сам угасио. Смјестили смо се у један ћошак собе и ту цвокотали од хладноће. Хране нисмо имали. Неколико поди­вља­лих кокошију скакало је с гране на грану, плашећи се нашег присуства. Било је и пилића који су се разбјежали по трави.

Једно пријеподне неке жене су бјежећи, ви­кале: „Иду усташе!“ Погледали смо у правцу једног брда и видјели да долази нека војска. Мати нам рече: „Бјежите, дјецо моја!“ Ми смо је она­ко нејаки вукли до једне увале гдје се нала­зио грм и ту се сакрили. Цвокотали смо од страха и хладноће. Усташе су стигле до наше куће и по други пут је запалили.

Кретали су се у колони према Козари. Препо­знао сам и њемачког војника који је стајао не­ко­лико метара од нас. Учинило ми се да нас је ви­дио. Махао је руком да остали пролазе и када су сви прошли, он се још једном окренуо према нама, подигао руку и учинило ми се као да нас поздравља. Хвала овом непознатом добром војнику који нас је спасио од сигурне смрти.

Када смо се вратили на згариште наше куће, успут смо видјели језив призор. У кући комшије Лазе Коњевића (оног који је био у Њемачкој) преко прага лежала је мртва жена. Ноге су јој биле преко прага, а доњи дио тијела био је непо­кривен. Била јој је одсјечена глава и бачена у ћошак собе. Касније сам сазнао да је жени било име Марија Кукић.

Рат се ближио крају. Мајка се разбољела и умрла. Нас троје дјеце власт је збринула, раста­вивши нас на три стране. Мене су отпремили преко Загреба и Зиданог Моста у Камник (Словенија). Било нас је много сирочади. Распоређивали су нас по селима. Ја сам доспио у село Шантернеј, затим у село Чадреже на ријеци Крки код породице Франца Решелића. Ту сам тек пошао у школу и учио на словеначком језику. Ту сам дочекао крај рата и био враћен у попаљено село. Народна власт ме, потом, смјестила у дјечији дом „Касим Хаџић“ у Бањој Луци, гдје сам завршио основ­ну школу.

Крајем 1947. године отишао сам у Сарајево гдје сам се запослио као трговачки помоћник. Стицајем околности, брат стричевић ме послао на занат. Завршио сам аутомеханичарски занат, а потом отишао на одслужење војног рока. По изласку из војске отишао сам у Загреб и тамо се запослио у војној команди на Трешњевци.

Моје двије сестре су, такође, распоређене по домовима. Када се старија сестра вратила из Њемачке, сви смо се окупили.

Од 1957. године живим у Бањој Луци. Са­да сам пензионер.

Трагично прекинуто дјетињство и насилна смрт мога оца и брата, као и прерана смрт наше мајке, оптеретили су мој цијели живот.

<Добрила Кукољ                                              Садржај                                                     Јово Шаровић>