Пут у Витлејем

Бадњи дан, кад су се – године нулте – персиjски маги вођени звездом већ били прикучили „дому хлеба“, што на ивриту значи Беjт Лехем, Витлеjем, и за њих jе био предукус божићног загрљаjа Бога и човека, како се то надахнут списима семиолога, математичара и свештеника Павла Флоренског, загинувшег у Гулагу, пре неколико децениjа неодољиво изразио митрополит Амфилохиjе. Но, Персиjанци ће идући пут у значаjниjи поход у Свету Земљу доћи тек 614. године, направивши покољ какав ће тек донекле да понове крсташи године 1099, када ће Јерусалим да ослободе од ислама, а муслимане и све остале житеље Светог Града, укључуjући и тамошње хришћане, од живота.

Персиjанци ће у том свом походу ићи од jедног до другог манастира у Јудеjскоj пустињи, масакрираjући монахе, чиjе мошти – обично пуне просториjе лобања и костиjу – до данас поносно показуjе сваки од обновљених манастира, коjих jе, аваj, много мање данас него што их jе било 614. године. Тада jе ромеjски цар Ираклиjе пошао на Персиjу да поврати Часни крст коjи су Персиjанци однели из Светог Града и Персиjу тако страшно поразио да jе она нестала као велика сила за наредних више од тринаест векова, вративши се на велика врата на светску сцену тек када jе на чело Ирана 1979. године дошао аjатолах Хомеини.

Поражене крсташе ће пак у Светоj Земљи заменити отоманска империjа, коjа ће на другоj страни Босфора, прешавши 1389. године преко Косова, стићи до Беча где ће бити поражена 1683. године, чиме ће почети њено опадање и пропаст. У смутном времену коjе jе уследило султановом поразу под Бечом, шака Срба коjа се с доласком Турака слегла у катуне Црне Горе искористила jе прилику и на Бадњи дан 1708. године искоренила своjе сународнике коjи су примили веру осваjача. На Цетињу су целу акциjу – чиjи jе резултат био толико неизвестан да се тадашњи митрополит Данило спремао да од Цетињског манастира направи црногорску Масаду – извела осморица људи, наиме по Његошевом извештаjу, петорица браће Мартиновића, двоjица владичиних послужитеља и Вук Бориловић.

Цела та епизода би била ништа више од полумитске основе за Горски виjенац, да ниjе било Жан Пол Сартра. Корифеj генерациjе ‘68 jе наиме био члан Раселовог суда, самономинованог трибунала на чиjем челу jе био философ Бертран Расел а коjи jе намеравао да буде „савест човечанства“ и судио између осталог САД за злочине у Виjетнаму. Спремаjући оптужницу, Сартру се учинило да jе „ратни злочин“ преслаба дефинициjа за оно што Американци чине у Виjетнаму и околини, те jе поjам геноцида добрано растегао у односу на дефинициjу Рафаела Лемкина коjу су усвоjиле и Уjедињене Нациjе 1948. године, те jе Раселов суд осудио САД за геноцид над народом Виjетнама, што jе било са одушевљењем прихваћено од слободоумних интелектуалаца тог времена.

Када су након Титове смрти у Југославиjи биле отворене табу теме историjе, међу њима jе можда главна била геноцид у Другом светском рату, а човек коjи се наметнуо као ауторитет на том пољу био jе такође члан Раселовог суда – Владимир Дедиjер. За невољу, он jе са собом донео и Сартрову дефинициjу геноцида и као последица тога у енормноj литератури о геноциду насталоj осамдесетих година у Југославиjи, у коjоj су били пољуљани сви ауторитети па и ауторитет УН и њених конвенциjа, холокауст, геноцид, ратни злочини и злочини против мира и човечности се не разазнаjу и не разликуjу, и „геноцид“ jе постало све – од комунистичког робиjања у Митровици и Голог отока до масакра усташа и четника на Блаjбургу и Кочевском рогу.

У међувремену, пао jе Берлински зид и идеали шездесет осме постали су „заповест дана“ у уjедињеноj Европи, што jе наjчешће симболизовано уласком jедног од вођа париског маjа 1968, Даниjела Кон-Бендита, у Европски парламент. Босна jе постала боjиште за вредности Нове Европе, и у њу су – према сопственим исказима – духовни потомци шездесетосмаша хрлили као Хемингвеj у Шпански грађански рат; Руанди и њених 800.000 побиjених за само сто дана нико ниjе био крив што ниjе на сат и по времена лета од Париза. На крилима своjих, сада добро етаблираних, епигона Сартр jе са своjом дефинициjом геноцида стигао у Хаг и даље знамо: Горски виjенац jе од мистичног историософског спева замало постао хашки еквивалент Mein Kampf, а цетињски Бадњи дан с почетка осамнаестог столећа балканска верзиjа Кристалне ноћи.

Укратко, од осамдесетих година прошлог века jе jавни дискурс на простору бивше Југославиjе толико контаминиран речjу „геноцид“ да jе она скоро изгубила значење, те ниjе ни чудо када jе 14. децембра ове године Хилари Клинтон са Атифете Јахjагом потписала Споразум о заштити и очувању одређених културних добара, при чему jе Клинтонова назвала Грачаницу „српском и православном“, да нико од броjних коментатора овог догађаjа ниjе обратио пажњу на то да се у тексту Споразума геноцид у Другом светском рату спомиње чак два пута.

Наиме, Сjедињене Државе потписуjу овакве споразуме са државама у коjима своjе културно наслеђе имаjу амерички грађани, нарочито они коjи су у САД дошли као жртве прогона и геноцида у Другом светском рату. Споразум Клинтон-Јахjага jесте инициран наjвећим делом скрнављењем jевреjског робља на Драгодану у Приштини, али одредница из Члана 1 каже да се Споразум односи на културно наслеђе „свих националних, верских и етничких група коjе живе или су живеле на овоj териториjи и коjе су биле жртвама геноцида у Другом светском рату“.

Да се оваj члан односи искључиво на Јевреjе, не би било препреке да се уместо уопштеног поjма „геноцид“ коjи се односи на све народе жртве употреби поjам „холокауст“ коjи се односи само на Јевреjе. Јевреjа jе додуше било релативно мало – неколико стотина на Косову и Метохиjи, а броj им се био понешто увећао током рата онима коjи су из других краjева окупиране Југославиjе бежали у за Јевреjе много сигурниjу италиjанску окупациону зону. (И не само за њих: „већ су исти терали оно Срба што jе остало jош код своjих домова да слободно могу посећивати цркве и молити се Богу, па чак сваке недеље црква jе била пуна од Италиjана“ посведочио jе избеглица Чедомир Н. Билибаjкић своjевремено).

После капитулациjе Италиjе, и домаћи Јевреjи и избеглице су постали жртвом прве акциjе албанске СС дивизиjе „Скендербег“, у чиjем jе дневном ратном извештаjу од 13. jула 1944. године написано: „Од 25. маjа до 5. jула дивизиjа ‘Скендербег’ jе ухапсила 510 Јевреjа и Срба-комуниста“; Берген-Белсен jе био коначна дестинациjа многима од њих.

Свакако да се делом формулациjа о геноциду односи и на Роме, о коjима имамо наjнепоузданиjе податке, jер их jе било наjтеже пописати, jер jе геноцид над њима био стихиjски и наjмање планиран и, коначно, jер се он све донедавно наjмање истраживао.

Но, све то оставља ипак довољно отворена врата да се у жртве геноцида на Косову и Метохиjи у Другом светском рату, поменуте у Споразуму Клинтон-Јахjага, уброjе и оних, према конзервативним проценама, десет хиљада систематски убиjених српских жртава, те неких четрдесет хиљада Срба коjи су напустили италиjанску, тридесет хиљада немачку и двадесет и пет хиљада бугарску окупациону зону, што jе све променило слику етничког простора Косова и Метохиjе.

На страну реминисценциjе и поређења с прошлошћу (у збегу у Пећкоj Патриjаршиjи jе у Другом светском рату умрло стотину и двоjе људи, што се ипак 1999. године ниjе поновило, упркос броjно већем збегу), остаjе наравно питање jесу ли и колико су САД вољне, спремне и у могућности да слово Споразума, утемељеног на историjскоj спознаjи о геноциду над Србима на Косову и Метохиjи у Другом светском рату, као и на чињеници да „места на коjима се обавља верска служба, места од историjског значаjа, споменици, гробља и споменици умрлима“ на том простору припадаjу српскоj популациjи избеглоj пред геноцидом у САД, спроведу у дело и заштите, jер су „забринуте да пропадање или нестаjање предмета културног наслеђа представља осиромашење културног наслеђа свих нациjа света“.

Како год било, за загрљаjем Бога и човека у „дому хлеба“ уследио jе покољ дванаест хиљада витлеjемске деце на коjу jе Ирод посумњао да jе међу њима нови цар коjи ће га збацити; хоће ли за прокламациjама добрих намера и права уследити нови март 2004, или ће се наћи неко ко ће опет да пуни храмове као што су то чинили италиjански воjници у своjе па и у наше време, осведочићемо се сами, чиме историjа Косова и Метохиjе неће бити ништа мање библиjска.
Владика Јован (Ћулибрк)
(Аутор jе епископ липљански и викар Патриjархов)

Извор: