Пут националног суноврата

Аутор: Драгомир Анђелковић 

Историја, садашњост и будућност српских етноконфесионалних дезинтеграција

Све чешће нас медији информишу да је неко од Срба прешао из православља у ислам. Најновији случај је поступак породице Новаковић из Београда. У питању су супружници Бojaн и Нaтaшa сa децом Филипoм и Oгњeнoм. Брaчни пaр je нaкoн прихвaтaњa ислaмa узeo муслимaнскa имeнa Исмaил и Eдинa, дoк су њихови синови дoбили имeнa Eсaд и Хaмзa. Што се националног идентитета тиче, у медијима није речено шта се догодило. У неким ранијим случајевима, али искључиво када су конвертити – као што је примера ради један београдски студент који се недавно исламизирао – наглашавано је су да су остали Срби иако су постали муслимани. Но, макар имплицитно, јасно је да има – и то одмах, а не после извесне „генерацијске дистанце“ – и другачијих случајева. Вероватно је у питању баш такав када је момак из Чачка (Саша), поставши муслиман (Абдулах), прешао да живи у Рожаје.

ВЕРСКЕ НАЦИЈЕ Док су постојале српске средњовековне државе, верска припадност није поистовећивана с националном. У држави Немањића, која је објединила већину српских земаља (са изузетком осамостаљене Босне што је до 10. века такође била укључена у српске интегративне процесе са средиштем у Рашкој или Зети), православна црква је имала статус државне религије, али католицима није онемогућавано да испољавају своју веру (не и прозелитску активност). А ни они нису због ње престајали да буду Срби (етнички идентитет у средњем веку није имао значај као данас, али далеко је од тога да га људи нису били свесни као што нас пропагандисти анационалног убеђују). Приморске српске земље – а Далмација јужно од Цетине била је према писаним изворима од досељавања Словена на Балкан насељена Србима – имале су углавном римокатоличко становништво. Што се Босне тиче (и према домаћим, као и страним изворима, у средњем веку неоспорно српске земље), у њој су део становника чинили богумили, али било је и православаца и католика.

За то што је наша нација попримила етноконфесионални карактер иницијално су криви Турци. Читава организација османлијског друштва почивала је на вери. Целокупно становништво било је сврстано у четири групе, које су у погледу свега онога што се државе директно није тицало уживале широку аутономију. Назив за такве групе био је милет, што значи „верска нација“. Постојали су православни, муслимански (сунитски), јеврејски и јерменски (монофизитски) милет. Припадници верских мањина сврставани су у неки од милета. Тако су шиити додељени сунитском милету, док су католици једно време сврставани у православну, али ипак чешће у њима мање одбојну  јерменску тзв. „верску нацију“.

Иако формално део једног милета, припадници аутокефалних православних цркава фактички су имали издвојен положај. Тако су православни Срби, пошто је средином 16. века обновљена Пећка патријаршија, све до њеног укидања у другој половини 18. столећа, суштински били „аутономна нација“ са својим црквеним оквиром. И није ни чудо што су навикли да само православце доживљавају као Србе, као што су наши муслимани, макар политички, почињали да се идентификују с Турцима. Уосталом, у Отоманском царству колико-толико учени Срби или црквени великодостојници који су то и хтели, нису смели да заступају другачији став. Хришћани су били у много чему обесправљена раја, те можемо да замислимо како би прошли наши верски лидери и народни прваци да су инсистирали на изворном идентитету наших, у односу на њих често надређених, тзв. потурица?

ЗАМКЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА Националном зближавању није погодовало ни то што су се исламизирани Срби, на основу припадности муслиманском милету и привилегованог положаја, мало-помало дубински идентификовали са Турцима, односно суштински отуђили од својих корена, да би у наредној фази, неретко, почели и да их мрзе. Када је Отоманско царство почело да губи област за облашћу, а БиХ је доспела под хабзбуршку власт, процес однарођивања наших муслимана већ је далеко отишао. Слично је било и у Рашкој области. Елита која се образовала по западном узору у извесној мери се враћала националним коренима, али народ је углавном остао од православне браће одвојен верским бедемима. Као што је било, да се не заваравамо, и на другој страни.

У Србији, где је држава почела да се бави националним просвећивањем, дошло је до извесног помака у превазилажењу етноконфесионалних међа. Међутим, он је био површински. Није било довољно времена да се укорени – а и ратови за ослобођење српства, у којима су у покретању народа велику улогу играли и верско-национални митови – нису погодовали јачању у ширим размерама надрелигијског националног идентитета. И таман када смо после величанствене победе у Првом светском рату дошли у прилику да се држава тиме систематски позабави, и то на свесрпском простору, укључујући муслимане у БиХ и Рашкој области, односно српске католике у Конавлима, Дубровнику, Боки, Јужној Далмацији, Бачкој – започели смо са југословенским експериментом. Наводне, тек племенске поделе међу југословенским народима постале су неважне у односу на прокламовани „заједнички“ национални идентитет.

Током званичне политике интегралног југословенства готово да су поново успостављени својеврсни милети – верске заједнице унутар тзв. југословенске нације. Власти су говориле о Југословенима православцима, Југословенима мухамеданцима и Југословенима католицима, и на тим основама долазило је до убрзаног окончања асимилације неправославних Срба. Хрвати никада нису прихватили интегрално југословенство и упорно су радили на јачању свог националног идентитета, односно на његовом ширењу на Србе католике, а официјелно трпање у исти кош свих католика тзв. српскохрватског језика погодовало је њиховој асимилаторској политици. Што се муслимана тиче и они су, на основама накарадне националне политике Краљевине СХС/Југославије, постепено заокруживали своју особеност.

ТИТОИСТИЧКИ ПОНОР Оно што се десило после доласка комуниста на власт, макар у вези са издвајањем српске католичке и муслиманске заједнице из нашег националног корпуса, било је – додуше у духу коминтерновског и потом титоистичког екстремног антисрпства и на тим основама дефинисаног бољшевичког етноменаџмента – само стављање тачке на ј. А том процесу погодовали су и верски сукоби из Другог светског рата које су својом геноцидном политиком изазвале усташе. Резултат је био следећи: (1) окончање претварања Срба католика у Хрвате у Далмацији и БиХ и у великој мери (срећом не потпуно) у Боки и Бачкој (где су делимично очували свој регионални идентитет који је попримио буњевачки национални карактер); (2) уз претходно вишедеценијско подстицање удаљавања од српских корена, административно прокламовање 1971. године „Муслимана“ (са великим М) као шестог југословенског, односно трећег БиХ конститутивног народа.

Сада ћу се ограничити на етноконфесионално растакање српства. Нећу шире улазити у питање, у знатној мери успелог, државно-партијског издвајања Црногораца из базичног српског националног корпуса у који су вековима били интегрисани (за разлику од неправославних Срба). Како год било, због погрешне југословенске политике српских владајућих кругова с почетка и средине 20. века и потом отворено антисрпске коминтерновско-титоистичке политике, не да смо пропустили да у изворно национално корито вратимо исламизиране и покатоличене (или чак и од средњег века католичке) Србе него смо доживели и даљу ерозију националног идентитета. А могло је, умногоме, да буде другачије.

То сведочи случај Помака (исламизираних Бугара) који су, зависно од крајева у којима су живели, од 1878, односно 1913, систематски од стране државе, а без дисконтинуитета у доба комунизма, враћани коренима. Данас се преко 90 одсто њих истински осећа Бугарима. То сведочи и њихово национално изјашњавање и активно учешће у бугарским клубовима и другим организацијама у западноевропској и америчкој дијаспори, где их има преко 50 хиљада а нису у домету бугарске државе па да се каже да се услед тога налазе под притиском да се бугарски опредељују. Озбиљна државна политика националне ревитализације бугарског народа дала је резултат, као што је, нажалост, било и са дометима политике српске дезинтеграције. Њој и данас плаћамо цех. У светлу тога вратимо се теми којом смо почели текст.

ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ЛАЖИ Зашто европски хришћани почевши од тридесетих година прошлог, а све масовније у овој и претходној деценији 21. века, прелазе у ислам, није тема овог чланка. Као инспиративно штиво за размишљање на ту тему препоручујем књигу Марка Сеџвика „Против модерног света“ („Укронија“, Београд, 2006). А оно што у вези с тим важи за Немачку или Италију, односи се и на Србију. Међутим, контекст је код нас битно другачији. На нашем простору је настала (створена) тзв. „бошњачка нација“, која се од српске објективно разликује само вером, док је све друго, од језика до историје као темеља националне свести, засновано на лажима. Другачије и не може да буде јер се садашње стање пројектује у прошлост, односно настоји да актуелни национални идентитет вештачки буде историјски поткрепљен и на друге начине заокружен.

Свако има право да се у демократској држави изјашњава како год хоће. Бошњак, Еским, Гагауз, Црногорац – макар уистину био Србин. Но нико нема право да прекраја прошлост те тврди да су то били и његови преци. Штавише, нема право ни туђ језик да узурпира и затим намеће као свој. Може да га интерно назива како год хоће, али није нормално да добије потврду од стране матичне државе народа чији језик отима, а изворни идентитет негира. Да сада и не говоримо још и о експанзионистичкој амбалажи коју језичка отмица добија, као у случају тзв. „босанског језика“. Тзв. Бошњаци свој матерњи српски језик чак ни не називају „бошњачки“ већ „босански“, што одражава њихове асимилаторксе и хегемонистичке амбиције у вези са БиХ (брисање тамошњих Срба и РС), односно аспирације када се ради о Рашкој области коју муслимани називају Санџак.

Баш сада је у току процес (гео)политички наметнутог одобравања низа уџбеника за наставе на тзв. „босанском језику“. У медијима се спекулише да је ту проблем настао услед тумачења историје на начин да се српска средњовековна историја Босне фалсификује у бошњачку, односно што је све што се односи на Рашку област преименовано у Санџак и санџачко. По свему судећи сличног су мишљења и у Бошњачком националном већу где истичу да се замерке ресорних институција Републике Србије пре свега тичу „етничке посебности“, док из нашег Зaвoдa зa унaпрeђивaњe oбрaзoвaњa и вaспитaњa тврде дa „нajвeћи брoj уџбeникa ниje дoбиo сaглaснoст, нe збoг истoриjски спoрних чињeницa вeћ збoг прoпустa кojи сe тичу стaндaрдa квaлитeтa, исхoдa, зaдaтaкa, кojи сe зaдajу дeци“. Ипак, и ту се потврђује да су неки уџбеници спорни са историјског и језичког становништва.

ДРЖАВА НА ПОТЕЗУ Битно је да на овај или онај начин наша држава мора да истраје у одбацивању свега што угрожава српске националне интересе. Једно је поштовати савремене стандарде мањинских права, а друго је легализовати лажи. Морају се тражити компромисне формулације које ће задовољити и потребе грађана Србије који се изјашњавају као Бошњаци, али и минимум историјских и других чињеница. Но ту се поново враћамо и на сам концепт бошњачког или босанског, односно нпр. црногорског језика. Ако чланице ЕУ Румунија и Бугарска имају право – при томе сада не улазим у утемељеност тога у конкретним случајевима – да негирају постојање молдавског и влашког, односно македонског језика, зашто би Србија кротко прихватала неоспорну отмицу српског језика?

О томе морамо озбиљно да размислимо, како у владиним структурама, тако и ширим друштвеним размерама. У противном – не дај боже – изданци неких сада исламизираних београдских Срба можда за коју деценију буду инсистирали да њихова деца иду у Прву београдску босанску гимназију у којој би учила да је неки њихов предак, рецимо Милутин заправо био Мирза, те је Албанију 1915–1916. године прешао с намером да оде у Меку. Велики део националног корпуса нам је разорен, а немали део и даље декларисаних Срба има проблем са националним идентитетом до таквих размера да можемо да говоримо о метастазама националмазохизма у Срба. Српска држава против свега тога мора енергично да почне да се бори на демократском друштву адекватан начин (а на примерима чланица ЕУ видимо да он очито постоји) уместо да робује тзв. политичкој коректности.

Прелазак на ислам, у модерности изгубљеног и идентитетски збуњеног енглеског или финског становништва, као и знатно виша стопа наталитета раније досељених муслимана у комбинацији са новим таласима муслиманских миграната, озбиљно а основано плаши велики део популације низа европских држава. Процене су да ће већ 2050. године удео муслимана у становништву ЕУ бити између 10 и 15 посто, а да ће они чак и у САД чинити око три одсто популације. Но ту ће међу муслиманима ипак постојати велика етничка шароликост па и могућност да када се ради о аутохтоном становништву нови верски идентитет не поништи изворни национални.

КО ЈЕ ОВДЕ ЛУД? Историјско искуство и већ дефинисани етноконфесионални карактер нација на српском простору указују да код нас ствари стоје другачије. Мало је вероватно да ће потомци Срба који прихвате ислам или католичанство остати Срби. Другачије стоје ствари, вероватно, једино с протестантима јер у нашем окружењу нема нација којима би нека протестантска струја била уграђена у темеље националног идентитета, односно била вододелница у односу на Србе, па би се они на основу верског преображаја те врсте уливали у туђе национално море.

Све то наше државне структуре, али и врх Српске православне цркве, морају да имају у виду. Официјелни Београд, полазећи од тога да је Србија по уставу дефинисана као српска национална држава, али и наше верско вођство с обзиром на то да је СПЦ наша најважнија национална институција и много више него верска организација – дужни су посвећено да се боре за очување нашег идентитета. На себи својствен начин и држава и црква морају да воде активну културно-идентитетску политику, али и реализују све важнију социјалну мисију, уз обављање других својих задатака. Када се догоди оно што је случај с породицом Новаковић, која је иступила из нашег верског оквира и, била тога свесна или не, кренула путем националног однарођења, то указује да је много тога трулог и у држави Србији и у Српској православној цркви.

Код нас су ту ради, да то поновим и нагласим, о много озбиљнијим и опаснијим појавама него, примера ради, када Италијани или Французи прелазе у ислам. Сви који су на овај или онај начин дужни да брину о интересима српског народа, морају тога да буду свесни, те да размисле о свом делу одговорности и потреби да нешто мењају у моделу деловања. Демографски и идентитетски се топимо а понашамо се као да се ништа страшно не дешава. Сваке године нас је због изумирања 40 хиљада мање, ћирилица нестаје, православни Срби прелазе у ислам – и ником ништа. Повремено се сетимо да имамо неки „проблемчић“, и онда мирно наставимо да идемо путем суноврата. Да ли смо нормални?

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Драгомир Анђелковић: Хрвати и антисрпски мозаик | Јадовно 1941.

Анђелковић: Бошњаци и даље воде рат против Срба и не желе …

Драгомир Анђелковић: Нови талас сепаратизма | Јадовно 1941.

Драгомир Анђелковић: „Добар“ и лош екстремизам | Јадовно 1941.