“PUNA TRI MESECA SILOVALI SU ME MUŠKARCI U HRVATSKIM UNIFORMAMA” Žrtva torture u logoru nadomak Zagreba tužila Hrvatsku i dobila samo 7.500 evra odštete?!

Žena je tražila 100.000 kuna, ali sud je procenio da je to previše. Iako je mučena još 1992., na zatezne kamate ima pravo tek od ove godine.

Puna tri meseca tada 39-godišnja žena trpela je fizičko, psihičko i seksualno zlostavljanje u logoru Kerestinec ratne 1992. godine. Hrvatski vojnici su je tokom zatočeništva više puta silovali, pržili strujom, tukli, zastrašivali, terali da pleše gola, stavljali joj kesu na glavu, pištolj u usta, oštricu noža pod vrat…

Žena je zbog toga tužila Republiku Hrvatsku, a prema nepravosnažnoj presudi Opštinskog građanskog suda u Zagrebu, trebala bi da dobije odštetu od 50.000 kuna, ili preračunato u evre, nešto manje od 7,500!

Nematerijalnu štetu u vidu povrede prava ličnosti morat će da podmiri Republika Hrvatska jer se odgovornost temelji na odredbama Zakona o odgovornosti Hrvatske za štetu prouzrokovanu od pripadnika hrvatskih oružanih i policijskih snaga tokom Domovinskog rata. Iako je oštećena u tužbi tražila 100.000 kuna, sud je ocenio da je taj iznos previsok nakon sprovedenog psihijatrijskog veštačenja i orijentacionih kriterijuma za utvrđivanje pravične novčane naknade. Na sve to, iako je brutalni zločin počinjen 1992. godine, na zatezne kamate ima pravo tek od ove godine!

SPAVALI NA PODU

– Dva vojnika obučena u uniforme HV-a došla su 21. januara 1992. po mene i supruga. Odveli su nas iz našeg doma, rekavši da su dobili naloge da nas odvedu. Sećam se da je padao sneg, a muž se taman vratio s posla iz druge smene. Odvezli su nas do vrtića, gde su nas čekali drugi vojnici. Odvezli su nas u sud na ispitivanje oko mog odlaska svekrvi u Bosnu, iz koje sam se vratila šest dana pre toga. Nakon ispitivanja vojnici su mog muža pustili, a mene odvezli do Železare, gde je bilo vojno skladište.

Tamo sam s nepoznatim ljudima provela osam dana. Nije bilo grejanja, spavali smo na šatorskim krilima na podu da bi po nas nakon osam dana došao autobus. Nisu nam rekli gde idemo, nego smo tek u autobusu saznali da nas vode u logor u Kerestinec, gde su nas odmah nakon dolaska tukli i šamarali – prisetila se na sudu žrtva početka svojih strahota. Od udaraca se onesvestila, a lekar kojeg su doveli rekao je “da je živa, ali da nema pritisak”. Smjestili su je u sobu s više od deset žena. Spavale su na podu, a uz sebe su imale kante za obavljanje nužde. Soba se zaključavala.

NOSILI FANTOMKE

– Svake večeri vojnici su me odvodili u drugu prostoriju. Stavili bi me na stolicu, prikopčali po meni struju i pržili. I dalje imam ožiljke po rukama, nogama i po vratu. U logoru su me tukli, šamarali i silovali ljudi u uniformama HV-a. Znali su da nas odvode u jednu sobu i postrojavali ispred prozora iza kojega su stajali ljudi u crnini s fantomkama. Kad su nas prozivali, izlazila sam na hodnik, gde su mi stavljali vreću na glavu i odvodili me u neku sobu.

Vređali su me, silovali po nekoliko njih tokom iste večeri. Pištolj su mi stavljali u usta, nož pod vrat, pretili da ću završiti u crnoj kesi. Muškarce su terali da se skidaju goli do pasa, a žene od pasa nadole i onda nas terali da plešemo na muziku koju puste. Bili smo bez lekova, dvaput dnevno su nam donosili hranu, svakih deset dana smo se tuširali ledenom vodom, prisetila se u sudnici horora iz Kerestinca sada 66-godišnja žena. Kad god bi noću čula koračanje vojnika, od straha bi je oblio znoj. Dok su je pržili strujom, često bi povraćala, a pretili su joj i da će joj dovesti muža u logor.

PRAVOSNAŽNE PRESUDE

– Muž mi je bio vojnik HV-a. Poginuo je, a tek su nedavno, nakon 20 godina, pronađenje njegove kosti. Nakon deset dana u logoru, saznali smo da su došli iz Crvenog krsta i prikupljali informacije o nama i članovima porodica da im jave gde smo. Pa su nas zato vojnici odvezli u neku halu daleko od logora te nas zavezali za betonske stubove. Iz logora sam izašla na razmeni 27. marta 1992.

Odvezli su me u Bosnu, gde sam bez dokumenata i novca bila osam dana. Nakon smrti moga muža kuća nam je bila zapečaćena. U Hrvatsku nisam mogla odmah da se vratim, a kad sam se vratila, u kući su bili drugi ljudi. Borila sam se da kuću vratim, zbog svega sam završila kod psihijatra. Pijem tablete za živce – zaključila je žena.

Sudski veštak dr. Gordan Makarić je zaključio da se kod žene razvila „aktualno prezentna simptomatika“ (aktuelni simptomi) depresivnog poremećaja zbog niza situacija visoko stresnog potencijala poput poniženja, osjećaja bespomoćnosti i povrede duševnog zdravlja.

Zbog ratnih zločina u Kerestincu Stjepan Klarić je pravosnažno osuđen na četiri i po godine zatvora, Dražen Pavlović i Željko Živec na po dve, Viktor Ivančan na tri godine, dok je Goran Štrukelj dobio 17 meseci. Klarić je bio zapovednik Konačišta ratnih zarobljenika u kasarni Kerestinec, a ostali su bili vojnici i obezbeđenje od decembra 1991. do 25. maja 1992. Klarić je o zločinima nad civilima znao i nije pokušavao da ih spreči.

Izvor: NOVOSTI (jutarnji.hr)