Заборављени чинилац Србоцида

Краj jуна 2014. донео jе живу дипломатску активност у односима Ватикана и Србиjе. На позив министра Ивице Дачића, у посету Београду стигао jе папин министар спољних послова, надбискуп Доминик Мамберти.
Дачић jе изjавио да би понтифексова посета Београду била у државном интересу, а Томислав Николић да би му било драго да, као председник Србиjе, пожели добродошлицу папи (1).

Надбискуп се састао и са
патриjархом Иринеjем и неким епископима. Тврђено jе да jе том приликом
патриjарх наводно упутио протестно писмо папи Фрањи поводом наjављене
„универзализациjе“ Степинца коjи, од „блаженог“, треба да постане
„свети“. (Повремено се стицао утисак да jе „само“ Степинац препрека да
папа посети Србску Цркву; jер, то jе, а не посета државном врху Србиjе,
главни циљ Ватикана од 1979. године наовамо).

Ствари отишле jош даље: сазнало се да папа Фрањо позива патриjарах
Иринеjа у Ватикан, а да jе патриjарх Иринеj заинтересован да папа дође у
посету СПЦ (2).

А онда jе, 23. jула, премиjер Владе Србиjе, Александар Вучић, заjедно
са амбасадором Аустриjе у Србиjи, Аjгнером, засадио, као символ мира и
помирења, сто година после бечког ултиматума Београду, црвену шљиву.
Оваj чин се десио у дворишту негдашњег аустро-угарског конзулата у
Београду, коjи jе сада зграда Београдске надбискупиjе. Предлог за „гест
помирења“ не само са Бечом, него и, симболично, са Бриселом, коме
Београд стреми, дао jе министар културе Владе Србиjе, Иван Тасовац, а
срдачно га jе поздравио надбискуп београдски, Станислав Хочевар, домаћин
овог сусрета (3).

Рекло би се: Ватикан и његови представници су пуни жеља за миром и
љубављу на Балкану, и увек jе тако било. Али, историjска сећања су много
озбиљниjа. Једно од њих се тиче одговорности Ватикана за рат против
Србиjе коjи jе повела Аустро-Угарска.

Поготово би требало да jе буду свесни поглавар СПЦ, председник Србиjе и премиjер њене Владе.

ВАТИКАН И СРБИ ПРЕ СТО ГОДИНА

Папа римски jе, вековима, православне Србе, као „шизматике“, сматрао
своjим кључним неприjатељима на Балкану. Тако jе било и почетком 20.
века, када jе слободна Србиjа постала трн у оку хабзбуршког Беча,
миљеника Ватикана у „Средњоj ЕУропи“. Ватикан jе сматрао да су Срби
природни савезници Руса, а Трећи Рим jе одувек jе био предмет мржње
Првог Рима.

Зато ниjе нимало чудно што jе понтифекс одушевљено поздравио
аустроугарску анексиjу Босне и Херцеговине 1908. Поводом балканских
ратова, Ватикан jе стао на страну Турака, сматраjући да ослобађање Старе
Србиjе руши Отоманску империjу и светску „равнотежу снага“. На
териториjи коjу jе србска воjска ослободила живело jе око тридесетак
хиљада римокатолика, углавном Шиптара, чиjи jе покровитељ био Беч, па jе
Рим био у страху да ће новопроширена православна Србиjа угрозити
интересе римокатолицизма. Папа Пиjе Десети Србе jе, док су ослобађали
своjе земље, из мржње називао варварима(о томе види 4, 429-430;5,184).

Ипак, Србиjа jе заиста желела мир, и 1914. завршила jе преговоре с
Ватиканом о конкордату. Ватикан jе добио много (пре свега, скоро
апсолутно немешање државе у своjу делатност). Циљ Београда jе био да се,
у директном договору с папом, избегне аустроугарски протекторат над
римокатолицима Србиjе, коjи jе Бечу служио као средство притиска на
Београд (види о томе: 5, 13-27). Међутим, оваj конкордат никад ниjе
ступио на снагу, зато што jе, после Видовдана 1914, папа позвао Беч у
крижарски поход против „шизматика“.

ПАПА ПОДРЖАВА АНТИСРБСКИ ПОХОД

Наш угледни историчар, Драгољуб Живоjиновић о томе пише: “У Првом
светском рату Св. Столица jе отворено стала на страну Аустро – Угарске и
заговарала идеjу о „ограниченом“ рату против Србиjе; настоjала jе да
спречи ширење рата и улазак великих сила како би осигурала уништење
српске државе. Тражила jе да се велике силе сагласе међу собом да се
Аустро – Угарскоj дозволи да се обрачуна са jужним суседом. При томе
треба имати на уму да jе Аустро – Угарска имала педесет милиона
становника, а Србиjа четири милиона, што jе значило и одговараjућу
несразмеру у економскоj снази, наоружању, величини оружаних снага,итд.“
(5,184).Живоjиновић додаjе: “Читава европска католичка хиjерархиjа,
укључуjући и хрватску и словеначку, подржавала jе рат Аустро – Угарске
против Србиjе. Кад су српска влада и Југословенски одбор потписали
Крфску декларациjу о уjедињењу jугословенских народа, у Ватикану су били
огорчени. У мировноj ноти папе Бенедикта XV, обjављеноj 1. августа
1917. захтевало се да се очува Аустро – Угарска и на Балкан врати стање
какво jе било пре балканских ратова. Краj Првог светског рата донео jе
jош већу горчину и осећање пораза, што потврђуjе чињеница да jе Св.
Столица предлагала, у пролеће 1919, да се уместо Краљевине СХС створи
република. Света столица jе била последња држава коjа jе признала
новонасталу Краљевину (новембра 1919. године). Срби су доживљавани као
неприjатељи с коjима се треба обрачунати кад за то дође повољан
тренутак“ (исто, 172). Таj тренутак jе, у Павелићевоj НДХ, дошао 1941.

ДВОСТРУКИ АРШИНИ РИМСКОГ ПАПЕ

Ватикан jе, наравно, имао двострук однос према народима и државама,
увек заснован на жељи да се „шизматици“ са Истока поразе, нарочито ако
су у питању православна Русиjа и Србиjа. Историчарка Радмила Радић,
приказуjући књигу Живоjиновића о Ватикану у балканском вртлогу, вели:
“Илуструjући двоjни однос Ватикана према правима „малих народа“ и
њиховом самоопредељењу, аутор наводи пример посете Луjа Бакотића,
делегата Србиjе при Ватикану, папи Бенедикту XV, фебруара 1918. „На
Бакотићеву примедбу да су у сукобу била два начела и да краj рата треба
да донесе победу оног коjе jе боље, то jест самоопредељења, Папа се
уздржао од давања одговора“. Само недељу дана касниjе, приликом посете
финске делегациjе Светоj Столици, Папа jе изjавио како малим народима
треба признати иста права као и великим. Д.Живоjиновић закључуjе како су
политички и верски интереси Ватикана били потпуно jасни. Самоопредељење
се ниjе могло применити на народе Аустро – Угарске, бар не на све, али
се могло применити на Финце, коjи су се одвоjили од Русиjе“ (6,127).

Ватикан jе том мржњом хранио своjе вернике коjи су 1914. кренули и на Србиjу и на Русиjу.

ОКУПАТОРИ У СРБИЈИ 1915 – 1918.

Папистичка мржња хабзбуршких осваjача према православном Србству
показала се како у злочинама у Мачви 1914, тако и одмах по окупациjи
Београда 1915. Тада jе, наиме, престона дворана Краљевског двора
Карађорђевића претворена у римокатоличку капелу, да би се демонстрирала
победа над „шизматицима“. Прву мису у њоj служио jе римокатолички бискуп
Бjелик. Љубомир Дурковић – Јакшић о њему пише: “Колико jе бискуп био
задоjен мржњом, не само против Срба и њихове цркве, него чак и против
Православља и Словенства, види се из jош jедног примера/…/ Он jе руски
саборни храм Светога Николе у Прагу претворио у римокатоличку цркву за
воjну команду, а на освећењу говорио jе на само немачки и мађарски, него
и чешки. Његову акциjу подржао jе Ватикан, jер га jе именовао за
апостолског воjног бискупа“ (7,533). И други високи клирици у служби
папе били су антсрбски настроjени: члан мађарске Академиjе наука, бискуп
Вилхлем Фракмон, предложио jе да се на двору Карађорђевића подигне
споменик мађарском католичком витезу Јаношу Хуњадиjу.

Папи наjоданиjи народ, Хрвати, нарочито су се радовали паду Београда,
а њихове новине су писале да се падом овог „гниезда уротника и убоjица“
и „српска свиећа гаси“ (цит. према 7, 528).

У Шапцу, у коме су, папи и Хабзбурзима одани Аустриjанци, Хрвати и
Мађари починили невиђене злочине, тешко оштетивши и оскрнавивши
православни храм, подигнута jе, 1916, римокатоличка црква. Римокатолици
су, у окупираном Београду, редовно одржавали не само мисе, него и
процесиjе, у коjима су учествовали воjни гувернер и његови помоћници,
припадници бечко – пештанске солдатеске и римокатолички верници.

Воjни гувернер jе увео у Србиjу нови календар, папски, а забранио
дистрибуциjу џепног календара по jулиjанском рачунању времена. У србске
школе „угнана“ jе латиница, а ћирилица jе истерана. Сви ћирилични
натписи по улицама и надлештвима уклоњени су.

У окупираноj србскоj Црноj Гори, аустро-хрватска солдатеска руши
Његошеву капелу на Ловћену, а кости наjвећег србског песника, владике
Рада,уклања са места њиховог почивања.

Дакле, односи Ватикана и Србиjе не могу се свести само на Степинца.
Папство jе, вековима, неприjатељ Срба на Балкану, и то се, ни у
дипломатским изjавама и поступцима, не сме губити из вида, поготово о
стогодишњици Великог рата.

_____________________________
УПУТНИЦЕ:

1. http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-drzavni-interes-da-papa-poseti-srbiju.html(приступљено 24. jула 2014)

2. Види:
http://ilpiccolo.gelocal.it/trieste/cronaca/2014/07/19/news/gli-ortodossi-invitano-il-papa-a-belgrado1.9618054;превод:http://pravoslavljepzv.wordpress.com

3. http://www.tanjug.rs/novosti/138491/vucic-i-ajgner-zasadili-drvo-mira-u-beogradskoj-nadbiskupiji.htm

4. Драгољуб Р. Живоjиновић: Ватикан и Први светски рат 1914-1918, НИУ Службени лист СРЈ, Београд, 1996.

5. Драгољуб Р. Живоjиновић: Ватикан у балканском вртлогу, Албатрос плус, Београд, 2012.

6. цит. према „Трибина библиотеке САНУ“, година 2, броj 2, САНУ, Београд, 2014, стр. 127.

7. Љубомир Дурковић-Јакшић: Србиjа и Ватикан 1804-1918, Србска
православна епархиjа жичка и србска православна епархиjа шумадиjска,
Краљево – Крагуjевац, 1990.

Пише: Владимир Димитриjевић

Извор: ЦЕОПОМ

Везане виjести:

Могу ли исток и Ватикан под jедан крст?

Папа Фрања даjе ореол Алоjзиjу Степинцу

Велики рат – Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице (4) Правда ниjе извршена