Олга Николић Куновчић: Како је мој стриц спречио пад Београда

Тешке успомене на борбе око Аде Циганлиjе у Првом светском рату.После погибиjе аустроугарског команданта Аугуста Шмита, наши официри послали писмо његовоj кћерки, као и новац коjи су пронашли у његовом џепу, а она им од срца захвалила

ДАВНО jе речено како у сваком рату страдаjу они коjи се међусобно не познаjу, за рачун оних коjи се итекако добро знаjу. Једна од тих прича испричана jе пре стотину година, почетком Првог светског рата на београдскоj Ади Циганлиjи.

Гост „Београдских прича“ jе Олга Николић Куновчић, пензионисани професор и уредни хроничар невероватних прича своjе породице. Њен стриц био jе Петар Куновчић, jунак овог рата, ретко образован човек, и мудри записничар бурних догађаjа свога времена. Куновчић jе био адвокат, амбициозан човек коjи jе муњевито завршио студиjе права, а за собом jе оставио необjављене белешке коjе његова рођака до данас са љубављу чува. Био jе jедан од оних коjи су издржали сурову судбину Срба коjи су преживели Велики рат, али тако што jе морао да прегрми све муке преласка преко Албаниjе и повратка кући.

Олга Николић Куновчић нам jе испричала на коjи се начин Куновчићева jединица борила на Ади Циганлиjи 1914. године, како су jе одбранили, и како jе то био крвав и мучан сукоб.

Изнад свега, дирнули су нас документи коjе jе сачувала и коjе су сачинили српски воjници после окончања сукоба.

Кобно писмо

– Моj стриц Петар Куновчић био jе поручник и чета коjоj jе командовао била jе jедна од jединица коjа jе имала задатак да одбрани Аду Циганлиjу и на таj начин спречи пад Београда – обjашњава наша саговорница. – Под жестоком артиљериjском ватром са Бежаниjске косе, неприjатељ jе на почетку сукоба већ заузео трећину острва и ситуациjа на ратишту била jе веома тешка за српске воjнике.

Требало jе извршити противудар, и то „на нож и бомбу“, како се говорило у ондашњем воjничком жаргону, али Ада jе била неприступачна, зарасла у жбуње и густо растиње, па jе било тешко пробити се кроз њу ноћу и тако напасти неприjатеља. План jе ипак скован.

Петар Куновчић jе забележио како jе „план осмислио маjор Ђукић, а моjа чета била jе распоређена и посела jе обалу рукавца према Ади Циганлиjи“.

 Друга чета, поручника Радишића, запосела jе положаj код тадашње карауле „Јарац“, а трећа jе отишла на утоку Топчидерске реке у Саву. Једна чета, капетана Обрада Лазаревића остала jе у резерви на Чукарици, „вешто склоњена позади кућа, да људи узалудно не гину“.

– Према плану маjора Ђукића и његовом личном руковођењу, требало jе дочекати Аустро-мађаре и тек онда кренути напред – бележи Куновчић. – Чим су кренули у напад, чета са Обреновачког пута отворила jе бочну ватру, а артиљериjа са Бановог брда тукла jе у главу нападача. У jедном тренутку, када jе требало да кренемо на jуриш, одjеданпут jе устао командант 32. регименте потпуковник Аугуст Шмит, машући сабљом лево и десно и позиваjући на jуриш. После тога, као изнебуха, долетео jе jедан аустриjски воjник салутираjући и пруживши му jедно писмо. Таj тренутак био jе одсудан за даљи ток битке.

Ниjе наређење

– Моj стриц jе после причао како су сви разумели да jе писмо у рукама аустроугарског официра сигурно било наређење за напад, и решили су да крену напред, макар последњи пут – обjашњава Олга Николић Куновчић. – Очаjнички су прибрали последњу снагу и почели да бацаjу бомбе. Остало jе записано име каплара Милутина Јанковића, коjи jе успео да добаци бомбу до аустроугарског команданта, а ова jе експлодирала тачно пред потпуковником Аугустом Шмитом, усмртивши га на месту, заjедно са jедним маjором и jедним поручником.

Тада jе битка преломљена, а осваjачи су почели панично да се повлаче понтонским мостом ка левоj обали Саве и Бежаниjи. Штавише, српски топови са Бановог брда су чак погодили понтон, па су се многи аустроугарски воjници нашли у Сави.

После сукоба, на Ади jе остало много погинулих, а српски воjници су сахранили све жртве.

– Официре, наше и њихове, сахранили смо, како ред налаже, са свим воjничким почастима – забележио jе поручник Куновчић.- Пре него што смо команданта покопали, нашли смо у његовом џепу jош неотворено писмо коjе jе дошло из Шваjцарске од његове кћери jединице, а коjе му jе предао његов воjник, ордонанс, уочи самог нашег jуриша. А нас jе предавање тог писма нарочито раздражило и увећало нашу енергиjу за борбу, мислећи да он то предаjе наредбу за напад и тиме jе потенцирано наше хероjство. Тако смо, благодарећи томе ордонансу, а у том критичном моменту, пре времена кренули у напад и наш циљ остварили, уништењем неприjатеља на Ади.

Тако jе jедно дечjе писмо учинило преокрет у пресудноj бици за одбрану Београда.

– Текст писма ћеркиног коjе сма нашли неотворено био jе обичан, као што општи дете са своjим оцем, а нарочито нежност женског детета провеjавала jе кроз све редове – бележи Петар Куновчић. – У свакоj реченици опомињала jе свога оца да се чува и да се много не излаже смрти. Као jединица ћерка нарочито jе нагласила, да би желела да види свога тату jунака, после свршеног рата, да са њиме и даље као његово дете проживи, и томе слично.

Тада су воjници и официри урадили нешто што данас изгледа незамисливо, али тада jе витештво jош постоjало. Одлучили су да одговоре кћери потпуковника Аугуста Шмита, а, будући да су код погинулог пронашли и одређену своту новца, послали су и паре поштанском упутницом унесрећеноj девоjци.

Он jе био неприjатељ, али и воjник, баш као и они. Препис писма коjе jе српска воjска послала госпођици Шмит поручник Петар Куновчић jе сачувао и „Београдске приче“ преносе га у потпуности.

Иако jе ратна бура тек почела, а затим и однела више од 10 милиона жртава широм планете, наши воjници су после неколико месеци чак и добили одговор госпођице Шмит.

У време у коjем jе заборављено витештво оног доба, захваљуjући Олги Николић Куновчић, преносимо текст оба писма коjе jе ова пажљива дама сачувала.

У знак сећања на оне коjи су били витезови свих зараћених страна. 

Писмо госпођици Шмит: Извештаj ћерки о хероjскоj смрти очевоj

„Ми, српски официри, на челу са маjором Ђукићем, сматрали смо за своjу дужност, да гђицу известимо о хероjскоj смрти њеног оца и написали смо jоj писмо, отприлике следеће садржине“, бележи Петар Куновчић.

– Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо неприjатељи, принуђени смо и морамо ми да будемо ти коjи ћемо први да Вам jавимо тешку вест, коjа Вас jе задесила, да jе Ваш неумрли тата, хероj официр и командант 32. аустриjског пука, данас хероjски пао на челу свога пука, бранећи свога цара, своjу земљу и своjу заставу, а у тешкоj борби на српском земљишту на Ади Циганлиjи. Иако сте изгубили оца, имате са њиме да се поносите, jер jе хероjски и достоjно jедног витеза хероjа-официра, пао на пољу части, бранећи своjу отаџбину. Ма колико да Вам jе тешко, имаћете jедну моралну сатисфакциjу, коjа ће Вас у животу одржавати, и са коjом ћете се Ви у свакоj прилици са своjим оцем поносити и дичити. У исто време извештавамо Вас, да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, преко надлежних, коjи смо новац нашли у џепу Вашег покоjног оца са писмом, и молимо Вас да нас о приjему овога новца известите, jер нам jе много стало до тога да примите и новац и писмо.

Вашег оца достоjно смо сахранили са свим почастима, обележаваjући његов гроб jедном примерном крстачом, тако, да кад се сврше ове операциjе ратне и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србиjу и наћи тело Вашег тате достоjно сахрањено и гроб очуван, па кад бар нисте били те среће да живог оца видите, оно бар да видите његов гроб, и да учините даље шта за сходно да нађете.

Примите наше наjискрениjе и витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.

Одговор из Шваjцарске Захвалност и поштовање

„После дужег времена, и то почетком 1915. године, добили смо одговор гђице Шмит из Шваjцарске“, преноси у своjим записима Куновчић.

– Поштована господо, Ваше писмо примила сам са наjвећом захвалношћу, иако jе оно за мене било посве кобно без бзира на све лепе моменте коjе сте Ви у том писму изнели. Заста, оваква пажња достоjна jе само српских хероjа официра и jа сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам примила на коме Вам такође хвала. У овим тешким моментима по нашу целу породицу, ово Ваше писмо заиста jе окрепљуjуће утолико пре и више, што jе наш тата заиста завршио своj живот на бранику своjе Отаџбине, достоjно сваког дивљења и заиста ћу се вечито поносити своjим драгим оцем, коjи jе умео и знао како се ћесар и Отаџбина брани и он jе потпуно одговорио своjоj дужности, и као официра и као човека Аустро-угарске монархиjе и ми се дивимо и дивићемо се његовом ретком хероjству, како Ви то у Вашем писму нарочито наглашавате и подвлачите. Ја сам већ многим моjим другарицама, уплаканих очиjу давала Ваше писмо да га прочитаjу и оне су заjедно са мном плакале и дивиле се пажњи Српских хероjа официра. После овога писма нарочито ценимо хероjске подвиге малене Србиjанске воjске, коjа jе достоjна сваког дивљења, поштовања и хвала.

Ја Вас молим, да веруjете у то, да сам jа и цела наша породица Вама вечито захвални и радоваћу се, ако будем жива и здрава, а по завршетку овог несретног рата, да могу да дођем у Србиjу, да обиђем гроб мога оца и евентуално преместимо га у Беч, а да Вама и лично захвалим на свему учињеном око достоjне сахране мога витешког родитеља, као и извештаjа о свему.

Поред моjе захвалности молим да примите уверење мог одличног поштовања.

Извор: Вечерње Новости