JOŠ JEDNA SRPSKA SRAMOTA: Ovako je umro legendarni major Gavrilović (FOTO)

U Prvi svetski rat Gavriilović je stupio kao major i bio komandant bataljona u 10. kadrovskom i 12. pešadijskom puku. Dva puta je ranjen, prvi put 1914. na Konatici, a drugi put na Dunavskom pristaništu oktobra 1915. kad je njegov bataljon bio poslednja rezerva u odbrani Beograda

Major Dragutin Gavrilović

Hrabrost srpskih vojnika u Velikom ratu (I Svetski rat), bitke koje su vodili i u kojima su do tada neviđenom hrabrošću pobeđivali brojnijeg i bolje opremljenijeg neprijatelja i danas se izučavaju se u vojnim školama i akademijama svuda u svetu.

A kao primer najvećeg junaštva i najtragičnije vojne komande ikada izdate, pamti se legendarni govor čuvenog majora Gavrilovića braniocima srpske prestonice, 7. oktobra 1915. kada je njegov bataljon bio poslednja rezerva u odbrani Beograda:

– Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za svoje živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!

Ovaj govor zabeležio je vodnik 10. kadrovskog puka Đorđe Roš, kada je, kako je takođe zapisao “zagrmeo Gavrilovićev glas pun zanosa”.

Dragutin P. Gavrilović rođen je 12. maja 1882. u Čačku. Po završenom šestom razredu gimnazije primljen je u Nižu školu Vojne akademije.

Major Dragutin Gavrilović

Njegova 32. klasa posebno se istakla u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, čijoj slavi će i on mnogo doprineti.

Ukazom kalja Aleksandra Obrenovića, od 15. avgusta 1901. godine, proizveden je u čin pešadijskog potporučnika kao 109. u rangu od 192 svršena pitomca.

U Balkanskim ratovima kao kapetan komandovao je četom u 10. pešadijskom puku Šumadijske divizije i poziva.

U Prvi svetski rat stupio je kao major i bio komandant bataljona u 10. kadrovskom i 12. pešadijskom puku. Dva puta je ranjen, prvi put 1914. na Konatici, a drugi put na Dunavskom pristaništu oktobra 1915. kada je njegov bataljon bio poslednja rezerva u odbrani Beograda.

Juriš koji je posle legendarnog govora poveo nije uspeo, najviše zbog snažne bočne artiljerijske vatre sa monitora.

Major Gavrilović teško je ranjen u vrat i vozom prebačen u čačansku bolnicu gde je operisan. Posle tri nedelje na lični zahtev je otpušen da bi se vratio na front – ovog puta u činu potpukovnika. Zbog ovog ranjavanja kasnije je oglašen za ratnog invalida sa 40 posto telesne nesposobnosti. Za zasluge novembra 1915. godine tokom osvajanja bugarskog položaja na Novom brdu kod Prištine odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima III reda.

Major Dragutin Gavrilović

Prilikom povlačenja preko Albanije istakao se odbranom Vezirovog mosta kada je ceo dan vodio borbu sa Šiptarima na Šimširovom brdu sve dok se i poslednji vojnik Moravske divizije II poziva i Kombinovanog odreda Odbrane Beograda nije prebacio na levu obalu Velikog Drima, a potom je i svoje borce uspešno izvukao iz borbe. Po povlačenju preko Albanije Deseti kadrovski puk je upućen na oporavak u Tunis i tu mu se završava ratni put.

Potpukovnik Dragutin Gavrilović raspoređen je za komandanta Prvog bataljona Desetog kombinovanog puka. Za učešće u borbama 1916. godine odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima V reda.

Tokom proboja Solunskog fronta 15. septembra 1918. lično je u prvom borbenom redu predvodio svoje borce Jurišne čete i Drugog bataljona Dvanaestog puka “Car Lazar” i veštim manevrom u jednom naletu zauzeo je bugarske položaje na Zapadnom Veterniku, a odmah potom je sa leđa udario na Bugare na Istočnom Veterniku zbog čega je ubrzo i ovaj položaj pao. Potpukovnik Gavrilović odlikovan je za hrabro držanje Ordenom Belog orla sa mačevima IV reda i francuskim Ratnim krstom.

Neposredno po završetku Velikog rata najpre je bio komandant Velike Kikinde, potom Vršca, a onda komandant srpskih trupa u Novom Sadu. Tokom 1919. godine sa svojim bataljonom bio je raspoređivan po Banatu i Makedoniji.

Naredne godine je unapređen u čin pukovnika i sledećih deset godina bio je komandant 47. pešadijskog puka.

Vojvoda Živojin Mišić tokom Prvog svetskog rata.

Kada je 1930. premešten za šefa Administrativnog odseka Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice, grad Kruševac ga je 7. maja u znak zahvalnosti proglasio za svog prvog počasnog građanina. U Beogradu je, uz ostale dužnosti, bio predavač na Vojnoj akademiji gde mu je objavljen udžbenik „Vojna administracija“.

I pored svih ratnih zasluga i najviših službenih ocena koje je redovno dobijao tokom celokupne vojne službe ipak ostaje gorak ukus nepravde jer iz administrativnih razloga nikad nije unapređen u čin brigadnog generala; nije dobro rešio neki “domaći zadatak” potreban za taj čin!

Privatno, Dragutin Gavrilović bio je oženjen Darinkom i imali su petoro dece: sina Dragoša i ćerke Milicu, Ljubicu, Danicu i Emiliju. Njegov lični opis iz službenog kartona glasio je: stas visok, lice okruglo, kosa proseda, oči smeđe, nos pravilan, brkovi prosedi podšišani, usta pravilna, bradu brije, osobenih znakova nema.

Drugi svetski rat je proveo u nemačkom zarobljeništvu. Po izlasku iz logora vratio se u Beograd.

Željan da se prošeta beogradskim ulicama, obukao je jedino raspoloživo odelo, paradnu oficirsku uniformu sa širokim crvenim lampasima (ukrasne trake na pantalonama).

Na ulici su ga uočili uvek budni, revnosni skojevci, i verovatno provocirani njegovim izgledom, brutalno pretukli.

Prvi svetski rat dan primirja

Gavrilović je nekako došao do kuće i posle kraćeg bolovanja preminuo. Međutim, tu se priča ne završava. Dok je ležao u kući na odru, upala je grupa mladih aktivista i isekla lampase da od njih reže petokrake. Vrli skojevci su se postarali da Gavrilović ode u večnu kuću u istom odelu u kojem se rodio – nag!

Sahranjen je 21. jula 1945. godine u Beogradu.

Ono što su za Grke Termopili, za Beograđane bi trebalo da bude ugao ulica Cara Uroša i Mike Alasa. Međutim, Dragutinu Gavriloviću i herojskim braniocima Beograda, 2011. godine, neki novi naraštaji drznuli su se da ukradu i spomen ploču sa zida na uglu ulica Cara Uroša i Mike Alasa, gde je Gavrilović održao svoj legendarni govor.

Dve godine kasnije, 2013. Gradski odbor Srpske napredne stranke, na inicijativu glumca Tihomira Arsića, uredio je zid od napisanih grafita i postavio drugu spomen-ploču srpskim herojima.

Izvor: TELEGRAF

Vezane vijesti:

Antonije Đurić: Čuješ li Srbine, vapaj … – Jadovno 1941.

Antonije Đurić: Podsećanje na stogodišnjicu … – Jadovno 1941.

Naša Jovanka Orleanka – Jadovno 1941.