Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Краљ Петар Карађорђевић jе до краjа живота краj себе држао чарапе коjе му jе под Везировим мостом дала Макрена Спасоjевић.
Често су кроз историjу наjбољи српски синови и кћери полагали своjе
животе на браник отаџбине. У Првом светском рату jе страдало преко 1,2
милиона Срба, било у директним борбама, повлачењу преко планинских
гудура Албаниjе, од епидемиjа заразних болести или у реперкусиjама
окупатора после повлачења. Попут Косова, сећање на Велики рат биће
уграђено у темеље српског националног идентитета.
Једна од нарочито потресних прича великог рата коjа jе одолела зубу
времена и избегла трули задах заборава jесте прича о Макрени Спасоjевић,
коjа на нарочит начин симболизуjе трагичну судбине српске жене и маjке,
али и целог српског народа у тим несрећним временима. Њена прича слична
jе причама многих маjки, коjи су своjе мужеве и синове послале на
фронтове отаџбине. Многе, боље рећи већина, нису дочекале да им се
њихови наjмилиjи врате. Судбина мале породице Спасоjевић представља
парадигму српског страдања у Великом рату и само jе jедна кап у српском
страдалном мору. На jедан еклатантан начин приказуjе домете и карактер
српског страдања тог периода. Попут Спасоjевића из Словца, многе
породице су затрте. Остало jе само сећање.
Удовица из Словца, малог ваљевског села, Макрена Спасоjевић имала jе
сина jединца, Маринка, коjег jе сама подизала од 4. године, будући да
jоj jе муж рано преминуо од болести. Израстао jе да буде понос и дика
своjоj маjци, у снажног и стаситог младића, коjи jе попут осталих своjих
другова и тадашњих хероjских генерациjа српске омладине пошао у рат за
одбрану отаџбине и ослобођење своjих сународника. Макрена га jе
испратила са радошћу и стрепњом. Из Балканских ратова, Маринко се вратио
са медаљом на понос своjе маjке и отаџбине. Маjка му jе већ планирала
женидбу на jесен. Само да сина изведе на прави пут, да изроди децу, да
jоj се кућа не затре, била jе њена опсесиjа откако jе остала удовица.
Међутим, судбина jе хтела да Маринко уместо бурме, поново прст стави на
обарач. Почео jе Велики рат. Рику волова, дечjу граjу, села и весеља
опет jе заменио мукли звук пушака и топовских граната.
Како Маринко дуже време ниjе слао писма кући, са нешто хране и
вуненим чарапама, маjка jе кренула у потрагу за своjим сином. Узалудно и
безуморно тумарала jе ратним боjиштима, покушаваjући да нађе свог
jединца, без успеха. Наjпосле jе почела пратити краља и његову околину,
будући да jе стари краљ Петар често боравио на фронтовима, храбрећи
воjску да истраjе у борби. Касниjе, Макрена jе мислила, ако се сва
воjска повлачи ка Косову, ту се мора наћи и њен син. Ниjе га било.
Наставила jе даље. Похабане одеће, изморена и измрцварена дугом
потрагом, наjпосле jе са српском воjском кренула пут повлачења ка
Албаниjи, увек на опрезу и увек пратећи бескраjне колоне српске воjске,
како не би, коjим случаjем угледала свог сина. Никада ниjе наишао, оштро
маjчино око то не би пропустило. На прагу Албаниjе, код Везировог
моста, пажљиво jе пратила изнемогле воjнике, a jедном од њих, коjи jу jе
много подсећао на сина, дала jе мали завежљаj хране коjи jе спремила.
Чврсто стежући оне вунене чарапе коjе jе исплела, са сузама у очима,
маjка се стидела што ће сину само вунене чарапе предати када га угледа.
Била jе чврсто уверена да jе жив…
Стаjала jе ту, гледаjући измрцварене воjнике, коjи се, као живи
лешеви, у неком летаргичном сну, крећу путем смрти. Маринка ниjе било
међу њима. У jедном тренутку, преко моста jе кренуо краљ Петар, болестан
и промрзао. Макрена jе, видевши краља, понудила чарапе коjе jе чувала
данима, уз аманет да jоj пронађе сина и пренесе маjчину љубав и
поздраве. Краљ jе обећао. Међутим, Маринко jе своjе кости оставио у
планинским гудурама Албаниjе, а да то његова маjка ниjе сазнала.
Пролазећи кроз сурове албанске врлети, краљ ниjе скидао с мисли Маринка и
његову маjку, свуда jе тражио и покушавао, и наjпосле jе пронашао
Маринка са своjим друговима смрзнутог поред ватре коjа jе jош увек
тињала. Оболели краљ се тада онесвестио. Ветрови рата су однели Маринка,
а да ниjе ни пунолетство дочекао. Краљ Петар ниjе имао снаге да писмо
пошаље у отаџбину, да обавести Макрену о смрти jединца, али жалосну
маjку ниjе заборавио. Чувао jе вунене чарапе, надаjући се да ће по
повратку у Србиjу, сам, маjци рећи о синовљевоj судбини.
Макрена се, у међувремену, вратила у Словац где се сместио мањи
аустриjски одред. У село су стално пристизале црне вести и тела
преминулих. Омладинску граjу и смех заменили су лелек и кукњава њихових
родитеља. У нарицању за своjим раниjе умрлим супругом и погинулим
младићима из села, предњачила jе Макрена. На аустриjске рањенике jе то
остављало нарочито тежак утисак, на смрт у туђоj земљи, где их нико не
зна и где нико неће зажалити. Један од њих jе на самрти jе заветовао
своjе другове да га испрати баш Макрена, коjа га jе толико подсећала на
његову маjку. Међутим она jе одбиjала све док jоj нису рекли да jе то
била последња жеља умрлог младића. Тада jе пристала. Нарицала jе дуго и
тешко, као никада до тада, знала jе маjка у свом срцу да Маринко више
ниjе међу живима. Плакала jе за сином, на гробу другог човека,
неприjатељског воjника, и када jе ковчег спуштен у раку она jе посрнула и
упала у гроб. Када су jе извадили више ниjе била жива.
После рата, по личноj жељи старог краља Петра, у Словац jе отишао
државни саветник Илиjа Ђукановић да пронађе Макрену Спасоjевић. Ниjе jе
затекао живу. Макрена jе умрла по првоj зими после повлачења српске
воjске. До своjе смрти ниjе ништа сазнала о свом сину.
Жалосна судбина ове породице на болесног краља jе оставила тежак
утисак. Одлучио jе да од сопственог новца сагради споменик Макрени и
Маринку Спасоjевићу, и тако их сачува од заборава. Први пут jе
забележено да jе jедан краљ подигао споменик своjим поданицима. На
споменику jе писало:
Оваj споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени коjа лежи овде и њеном
сину Маринку коjи се вечним сном смири у гудурама Арбаниjе.
После Другог светског рата споменик jе срушен. Мало ко jе, од
послератних власти, размишљао ко су Маринко и Макрена Спасоjевић, више
им jе сметало име омрзнуте династиjе, краља и државе. Свако сећање на
прошла времена, монархиjу и династиjу морало jе бити затрто, а све
њихово отето.
Шездесет и пет година касниjе „Друштво српских домаћина“, на челу са
Нићифором Аничићем, поново jе подигло споменик Макрени и Маринку,
показуjући да jош увек у српском народу има спремних и вољних за
несебична дела, као што jе некада учинила и Макрена Спасоjевић, коjа jе
на браник отаџбине дала jедино вредно што jе имала.
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане виjести:
ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА: Рат баба Вишње против Аустроугарске
БиХ после Сараjевског атентата: Увек смо први плаћали у крви
One Response
Makrena nije iz tog dela Slovca gde je podignut spomenik. Ona je iz Stošića drugog dela gde ima svoje groblje. Ali prisvojiše je da bi dobili kapelu Pa je politički i dobiše . Politika