Први становник ‘’Силоса’’

Те 1992-е године, прољеће је било тмурно, хладно и сиво. Тмурни ехо рата из Хрватске се је ширио босанско-херцеговачким ријекама и као сарајевска зимска магла огрнуо фабрике, канцеларије и остала радна мјеста. У том сивилу људи се нису препознавали, а и како би када плата није било. Платни промет није функционисао. Крајем марта и почетком априла те 1992-е године многи су престали ићи на посао.

Тешко су се одржавали и минимални услови опстанка заједничких институција државе која је липсавала и чију утробу су кидали, пси подвијеног репа. Свој крвави плијен су сакривали, остављајући крвави траг, у своје тек формиране брлоге.

Очистили су и ЈНА. Грађанском непослушношћу, два преостала нам” братска” народа направише етничку чисту армију.

Јануар, 1993-е године, прође Нова Година. Ипак, надамо се у овом мјесецу је толико српских празника, можда неки да нас и обрадује. Чекамо и сањамо размјену.

Преко стотину заточеника “СИЛОСА” пребацили су у бившу касарну “КРУПА” у намјери да их сакрију од Међународног Црвеног Крста. Ми, понадали се размјени, мислимо, одвојили нас за размјену, међутим како се је касније испоставило одвојили нас за острел. Тешки радови, код још већих крвника чекали су нас на Игману и Храсници.

Заточеници, измрцваљени глађу, терорисани и физички и психички утонули су у још једну ноћ надајући се радосном сну, како би бар на трен били са својим најмилијим у размишљањима и у сновима.

Крупа ријека извире подно Бјелашнице, одмах до ње је и Игман планина, иначе сјећајући се метеоролошких извјештаја, поред Хан Пијеска на Романији, најхладнији дио Босне и Херцеговине. Ријека хладна као лед, тик до ријеке импровизована два клозета. Асфалтни касарнски пут одваја бараку са три магацинске јединице у коју су смјештени логораши из “Силоса.”

Нико од нас не спава тврдим здравим сном. Ноћи проведене у “СИЛОСУ” које су биле испуњене тучом да ли колективном или по наруџби оставиле су дубоког трага у нама.

На шкрипу залеђених баглама и шарки сви у трену смо били будни у тој ћелији бр.3 Био је јануар 5. 1993. Прозваше Лаку Савића у сусједној ћелији. Одскринуше се и дрвена двокрилна врата, на нашој ћелији. Мукла тишина, нико не дише, кроз кичму се провлаче жмарци, знамо шта је а не знамо ко је несретник.

“Војно Милановић нека изађе”, проговори јад од човјека. Остали од страха главе не дигоше, ушушкаше се у рите и дроњке, Бога призиваше за помоћ како њима двојици тако и себи самима.

Поноћ, ноћ ведра, небо чисто као стакло. Ријека Крупа утихнула, сакрила се иза бљеставог ријечног камена, како да слуша јаук и крик. Болни јаук који се одбија од једног до другог брда нестаје у тами, од студени помодриле Бјеласнице. Туку, ми то знамо, не знамо када ће престати. Ми логораши препознајемо двије врсте туча и батињања. Једна је “службена” а друга је “специјална наруџба”. Војно и Лако имају специјалну наруџбу. Треба је одрадити, треба је издрзати.

“Службена” знамо траје кратко. Неколико удараца ногама у гузицу, по ребрима, шакама по глави, пушком било куда. Сконтали смо, треба пасти што прије и дати крвнику да ликује да виде остали како он добро удара. Неколико пута, тако обамрло тијело, дотући ногама обувеним у војничке цокуле. Одоше…

“Специјална наруџба” е тоје добро припремљена представа у три чина.
Први цин:
Идеолоско-политицка припрема и образовање. Прво нам спомену насу “прљаву религију”, велико српске идеје и заврсе са гадостима о насим цетницким мајкама.
Други цин:
Поцињу туци , лагано испитујуци од ког дијела тијела да поцну. Укоцено тијело, којег смо припремили стајуци мирно обицно на једној нози, поцињу сикинирати. Обуцени поцињу са стемањем. Ко их обуци? Стемају кундаком наорузања по меканим дијеловима стомацне дупље да би на заврсетку савитљивих ребара пронасли јетру. Стемају, стемају… Придрузују се и остали да и они показу своје убилацке вјестине Други цин траје дуго.
Треци цин”
Убијено, омлитављено тијело у трецем цину спасава онај које и донио специјалну нарудзбу. Наравно објасњавајуци како су то неке нерегуларне њихове банде.

Војну Милановића туку шесторица. Без милости ударају ногама, кундаком од аутоматске пушке, дрвеним палицама, ланцима. Непрепознеје катиле. Тијело није од челика али његова унутрашња снага је немјерљива. Згрчено, савијено тијело под налетом удараца се испружа мијења облик и страну. Окрећу га зле комшије муслимани као да је на ражњу. Из несвјестице га враћа студена ноћ и неких минус 20 степени Целизијуса. И тако цијели сат. Уморише се катили тући на овој хладноћи. Оставише њих двојицу нека цркну на овој хладноћи а они се вратише у стражару да огрију своје крваве руке.

У безнађу кад гледаш смрт у очи, Бог, невидљивом снагом пружи руке спасења, послије сат времена лежећи на боку не леденој сњежној површини унијеше га, боље рећи простреше га по целији бр.3.

Ми који смо га гледали, нисмо могли вјеровати. Унаказише га! То је предсмртничка боја. Његово лице деформисано жуто, поплавило, помодрило. Он не може да прича. Јутро свануло, логораши прилазе, гледају, врте гавом.. не он ово не може преживјети.. закључак је свију нас. Подсјети нас на египатске мумије, укочено тијело опружено на ЕУРО палетама, да имали смо искуство са ЕУРО-палетама, користили смо их за мјеста на којима смо спавали. Војно је спавао и сјећао се како је почео радити као резервиста за плату у тој истој “Крупа” касарни да би зарадио који динар и прехранио породицу са два малољетна сина.

Маја 09-ог 1992 године вратисе се са неуспјелог напада муслимански бојовници на српске Хаџиће. Постиђени, Алијини ратници, бијес искалише на војнички састав касарне “КРУПА” четири стотине Алијиних ратника, опколи касарну , нападоше из свих расположивих средстава, малобројни незаштићени војнички састав који је јос представљао легитимну ЈНА. Састав су чинили осамнаест младих војника, шест резервиста и један активни заставник Владо Божовић. Иако малобројни пружили су отпор. Муниције је понестајало и капитуалција је била на видику. Затражена помоћ није долазила од стране, многобројније и технички супериорније касарне у Пазарићу, која је бројала око 400-500 војника. Погибе млад војник, неколико израњаваше, нас резервисте одвојише од младе војске. У Пазарићу нас дочекаше комшије које су били формирали шпалир за дочек. Уз погрдне псовке , спомињући нам “четничке” мајке прошли смо праву канонаду разноврсних удараца.

Ту ноћ 09/10. маја 1992-е преноћили смо у Пазарићу. Наредни дан није био другачији испитивања, псовања мајке српске и све што је вукло на српско било је споменуто у малтретирању нас.

Слиједећу ноћ су нас пребацили у Тарчин у Ватрогасни Дом, да би 12. маја дошли у сада већ злогласни “Силос”-Тарчин. Наш шест резервиста и активни заставник I. класе Владо Божовић. Одмах по доласку у “Силос” радили смо по цијели дан на пражњењу силоских ћелија које су биле препуне пшеничног жита. Пшеницу су дијелили, мању количину, народу а већу количину возили за Крешево и Кисељак у замјену за наоружање и гориво. Како је то био добро организован крај и добро снабдјевен имао сам прилику слушати касније, на истовару камиона, хрватски радио…I, иде реклама.. све што не можете купити у Загребу, дођите и купите, у Херцег-Босни, у Кисељаку… Радили смо и празнили ћелије за преостале српске цивиле који слијепо вјероваше у братство и јединство као у зјеницу ока свога. Бојажљиво, али из дана у дан све сигурније пунили су ћелију до ћелије са младићима од 16 година до стараца од 86 година старости.

Муслиманске власти су бивале све осорније и безобзирније како су празнили житне ћелије а попуњавали их са живим људским месом. Од јуна 1992-е године, режим је бивао све тежи и тежи. Свакодневно крвничко батињање. Нема сата а да неодјекују зидине “Силоса”од паћеника, претучених, рањивих, насјечених… Срби смо, од када постојимо увијек га је било тешко носити, тај крст наш православни. На Спасовдан, био је то 04.06.1992-е године бивши комунистички лидери са новопеченим партијшима Странке демократске акције (муслиманска странка) су приредили невиђено батињање логораша.

Група санџаклија допуњена са локалним џихадлијама ( Тиро, Минерални и понеки фашиста из западне Европе) срдачно дочекана од стране Енвера Дуповца, начелника СУП Хаџићи, Сабрије Хебиба, командира станице милиције у Хаџићима је добила директне упуте како и кога посебно да обраде. Батине су добили сви, заставник, резервисти, остали виђенији Срби, наравно и наш Војно Милановић. Није успио залијечити и оне из мјесеца маја а већ стигле нове. У тим околностима тијело огугла а дух постаје јачи и снажнији. Невидљива снага уђе у тијело и тјера те да издржиш. Видао је убоје наш Војно, као и остали, с времена на вријеме долазили су бојовници да још једном на робљу провјере вјештине ударања и батинања.

Борили смо се јуначки, ми са упорношћу да опстанемо, они са кундацима, палијама, пендрацима и ко зна чиме све убијали у нама оно што се убити не може. Српски понос и усправни кичмени стуб. Увидјеше брзо да нам на овај начин наудити не могу. Подучени и научени од учитеља а имали су од кога научити у II. Свјетском рату, окренуше тактику уништења. Уништи хљебом, уништити само хљебом! Уведоше глад. Мајке наше, сестре наше, супруге наше, чуше за тортуру, обилазе око силоске ограде, носе сакривене комаде хљеба, сира, сланине узеше им стражари али не долази та храна до наших ћелија. Нас хране, како то објаснити, парче хљеба као пакло цигарета од 20 комада на 24 сата. Копнимо. Непримјетно нестајемо. Дани одмичу. Чело постаје све веће, очне дупље све шире и шире а очи хоће да испадну. Губимо снагу направити два –три корака по уској ћелији. Падамо у несвијест. Несретници који би нагло устали, аутоматски би се вратили на бетонску плочу и то прво директним ударцем главом од бетон. Снага одлази, глас се губи у тим околностима добра би била и имитација предсједника Југославије:” Другови и другарице вас несмије нико да бије…”
У свом том безнађу нас Војно бодри самог себе:” Изаћи ће Војно, ј…

Буди се , у бунилу је, спомиње најмилије, брата му нема нестао на самом почетку. Убијен негдје у шуми у покушају да се дочепа српске територије. Отвара очи, схвата опет је у “Крупа”касарни, не није то више касрна то је нови сакривени огранак “Силоса” Три мјесеца непомицан, солидарношћу осталих, Младен Главаш који је дијелио чорбу, одвајао је мало више за Војну. Помагао му је у узимању хране, питао га је.
Дочекао је размјену као логораш “Силоса”. Размјењен је. Хуманитарном визом са својом фамилијом дошао је у Аустралију. Од имовине није понио ништа. У београдској канцеларији, УНХЦР је добио новац за пут, 120,- америчких долара, то му је била једина имовина и наравно његова дјеца и супруга.

Мислио је да неће понијети ништа из логора али ипак нико га није питао за то. Понио је а да није ни знао. Понио је 5-ти јануар 1993., понио је специјалну наруџбу од комсије Кеће Сафета. Оперисао је десни кук овдје у Сyднеy у Вестмид болници. Натруле кости десног кука замјенили су металним склопом. Војнине ране и сјећање неће моћи никада. Остало је да се прича нашој дјеци, нашој браћи, нашој дијаспори…

The Association of Serbian Victims of the Bosnian Civil War 1992-1996, Australia,inc.se захваљује г-дину Војни Милановићу што нам је омогућио објављивање овог текста.

Извор: СРБИ У БИХ

Везане вијести:

Ђорђо Шувајло, „1335 дана“ (1)

Логори за Србе у БиХ 1992-1995: Високо

У логору „Силос” испитивана је људска издржљивост | Јадовно …