Први споменик Стефану Немањи у српској престоници

„Немањићи, који су владали Србијом више од 200 година, створили су од мале и расцепкане кнежевине моћну царевину и највећу државу на Балкану. Нажалост, Београд нема споменик Немањићима, ако се изузме споменик Душановом законику који се налази испред Палате правде. То показује наш однос према сопственој историји, који морамо да променимо“, наводи се у иницијативи Александра Вучића Скупштини града у коју је „Политика“ имала увид. Премијер Србије је предложио да се Стефану Немањи, оснивачу српске средњовековне државе и родоначелнику лозе Немањића, подигне споменик у парку Мањеж. У предлогу пише да подизањем споменика великом жупану „као друштво показујемо поштовање према нашој државности и чувамо национални идентитет“.

У иницијативи коју је председник владе потписао као грађанин, образлаже се да би  подизањем споменика оснивачу српске државе Србија показала да поштује све оне који су свој живот и дело уградили у њене темеље.

– Србија је после деценија посртања пронашла своје место у свету и, као велика балканска земља, постаје чинилац стабилности у региону. Крупним корацима корача ка чланству у Европској унији чувајући своје везе са традиционалним пријатељима и економски и привредно се стабилизује и гради своје институције – пише Вучић и додаје да је парк Мањеж, поред Немањине улице у којој су влада и најзначајније државне институције, право место за споменик Стефану Немањи.

Зашто утемељитељу српске државности обележје није подигнуто раније?

У 19. веку, у време конституисања модерне српске државе, било је важно приказати учеснике у стварању нове грађанске Србије која је изникла из револуције. Династије Карађорђевић и Обреновић надметале су се како да свака прикаже своју улогу у изградњи нове Србије, сматра Виктор Савић, стручњак за српску средњовековну писменост.

– У Краљевини Југославији требало је на монументалан начин дочарати новоостварено заједништво и улогу династије у њему. Заједништво југословенских народа у комунистичкој Југославији било је у средишту нове идеологије и тада су подизани споменици који су величали њеног председника и народноослободилачку борбу. Стефан Немања све до сада једноставно није дошао на ред. Крајње је време да он добије монумент у Београду, и то би био продужетак обележавања девет векова од његовог рођења, годишњице која је 2013. остала у сенци јубилеја Миланског едикта и цара Константина – сматра Савић.

Милош Ковић: Српска држава у његово доба обухватала је највећи део данашње Србије, целу Херцеговину, Црну Гору и делове данашње Далмације и била је држава верске толеранције.

Да ли је у тренутку када Србија улази у европске интеграције парадоксално славити владара који није само утемељио српску државност, него и значајно проширио српске територије? Историчари се слажу да у таквом потезу, односно у личности првог Немањића, нема ничега што би противречило савременом политичком наративу.

– Ако за неке личности новије српске историје можемо да кажемо да су биле контроверзне, код Стефана Немање нема ничег спорног. Српска држава у његово доба обухватала је највећи део данашње Србије, целу Херцеговину, Црну Гору и делове данашње Далмације и била је држава верске толеранције. На обали су живели католици и православци, у унутрашњости махом православци. Његова владавина није прошла у знаку подела између њих. Напротив, он у Студеницу доводи католичке архитекте да је граде. У његово време је подигнута катедрала Светог Трипуна у Котору – подсећа Милош Ковић, историчар.

Иницијативу подржава и Милован Витезовић, писац. Али, наглашава, о тој идеји би требало питати и Свети синод јер би проблем могао да буде то што је Стефан Немања као Свети Симеон светац и што до нашег времена Српска православна црква није подизала споменике него је градила храмове.

– Ако поштујемо традицију наше цркве и народа онда му је боље подићи храм. Али пошто постоји споменик Светом Сави не видим разлог зашто и његов отац не би добио монумент. Само је питање да ли се подиже споменик државнику или свецу – истиче Витезовић.

————————————————————————

Од великог жупана до светитеља

Стефан Немања (око 1113–1199) сматра се једним од најзначајнијих српских владара, са сином Стефаном, утемељивачем државе, и са сином Савом, оцем Српске православне цркве. Владао је од 1166. до 1196. године и у том периоду успоставио контролу над суседним српским државама, укључујући и Зету 1186. године, и ујединио их у јединствену, независну средњовековну Србију. Успео је и да искорени јеретичке идеје тога доба међу народом и да прошири утицај православља.

Иако је ратовао са Византијом, свестан њене моћи знао је када са њом треба преговарати. У њој је видео и узор за даљи наставак српског државног живота, преузимајући обрасце њеног уређења. Стефана Немању називају и „првим српским политичаром који је снагу мача ујединио са снагом дипломатије”. Успео је да преговара и са најјачим владарима Европе, сусрећући се и са владарима Светог римског царства и са византијским царевима.

Мудрост и реализам оставио је у наслеђе својим синовима и потомцима Немањићима. Лоза Немањића сликана је у Дечанима и другим средњовековним црквама, где је Немања приказан као корен или стабло из кога расту потомци као гране. Сви Немањини наследници – по узору на оснивача династије – носили су уз лично име и владарско име Стефан, по светитељу, заштитнику династије.

Подигао је и обновио већи број цркава и манастира који се сматрају његовим задужбинама, а последње године живота провео је као монах Симеон у својој задужбини, Хиландару, где је умро и где је сахрањен 1199. године. Тело му је 1208. пренесено у другу његову задужбину, манастир Студеницу, где се и данас налази. СПЦ га је канонизовала као Светог Симеона Мироточивог.