Први лелеци за синовима

Млади људи у време приjема у СКОЈ морали су да убиjу неког свог као знак оданости. Болести су долазиле поjединачно, ненаjављено, а потом у сериjама

Никола Симов Вуjачић повео jе четрнаестогодишњег сина Радоjицу

Болести, глад, исцрпљеност, умор били су стална пратња одступника. Болести су долазиле поjединачно, ненаjављено, послиjе и у сериjама, како то бива код епидемиjа и у условима какви су били те jесени и зиме 1944. Једну трагичну причу с почетка босанске голготе, саопштио jе у своjоj књизи “Од Берана до Блаjбурга” Милић Ј. Осмаjлић, коjи jе пензионисан као просвjетни радник у Беранама. Као двадесетогодишњак, Милић се са своjим оцем Јованом и осталима своjима, као и броjним племеницима краjем те 1944. године, преко Србиjе докопао Дрине.

– Негдjе око два сата послиjе подне напали су нас партизани из правца Пљеваља – пише Осмаjлић. – Морали смо да напустимо Заборак и околна села. Дуго смо се повлачили, jер смо се кретали по неприступачном терену, преко гудура и вододерина. Путовали смо циjелу ноћ и у саму зору стигли у село Колиjевке.

Мjештани су нас примили тешка срца, говорећи нам да су приjе неколико дана овуда прошле србиjанске четничке jединице, коjе су недозвољено узимале храну, коjу ни за себе нису довољно имали. Али када су чули да смо ми четници воjводе Павла Ђуришића, обjеручке су нас прихватили. Упитали смо их зашто нас тако радо примише. Одговорише нам да су их четници Павла Ђуришића спасли од усташке каме.

… Таj народ нас jе заиста добро дочекао. Распоредили су нас по кућама. Нас Лужане прими jедна добра породица, чиjи домаћин често иђаше у патролирање поред Дрине, према Устипрачи. Ту се задржасмо неколико дана све до доласка у Рудо четничких jединица из Подгорице… Моj отац се налазио у Збjегу, у околини Рудог. Воjо, Тодор и браћа Мирко и Милета – Троjо нашли су се са нашима, задржавши се с њима готово читав дан. Са собом по повратку донесоше доста дувана и картица. Дођоше моj отац Јован, Јован и Батрић Башић. Батрић jе дошао због свог сина Драгомира коjи се налазио у Фочанскоj болници гдjе jе био оперисан. Након три дана нас неколицина риjешисмо да посjетимо болесног Драгомира. Ишли смо десном обалом Дрине, узводно. Хрвати, коjи су имали своjе куће на тоj страни, када су нас запазили, почеше чамцима да прелазе риjеку, мислећи да их нападамо. Када смо стигли наспрам Устиколине, усташе отворише ватру. Ми се склонисмо иза jедног брда и ту сачекасмо мрак…

Сjутрадан стигосмо у болницу, гдjе лежаше Драгомир. Сала биjаше пуна болесника и рањеника. Пошао сам између кревета разминувши Драгомира. Толико биjаше омршавио да га ниjесам препознао. Видиjевши ме, он рече:

– Милићу, зар ме не препознаjеш?

ВРИСКА ДЕЦЕ
Радоjица Вуjачић jе своjе прво ратно ватрено крштење доживио приликом савезничког бомбардовања. – Често су надлиjетали колону, митраљирали и бацали бомбе. У ниском лету избацивали су бомбе насумице, тукли и по камионима са ознаком Црвеног крста. Летjела су увис људска тиjела, дjелови оружjа и опреме, гомиле пиjеска и блата. Људи су бjежали тамо-амо. Чула се вриска, посебно дjеце, топот одриjешених коња, вика људи – сjећа се Радоjица.

Од некада пуног и кршног момка, лиjепог и стаситог, остала jе само кост и кожа. Пошто смо се растали с Драгомиром, Батрић jе стално понављао да му jе син готов и да га живог више неће видjети. Ми смо га тjешили да ће ране брзо пребољети, мада смо знали да од тога неће бити ништа.

У Фочи смо се задржали три дана. Са собом поведосмо и Драгомира, натоваривши га на коња кога нам даде Баjо Бабовић. Ниjе могао сам да jаше па смо га придржавали са стране…

Устипрача jе велико село, насељено искључиво Србима. Када смо ушли у село Драгомир више не могаше да jаше. Направисмо примитивна носила за њега, па настависмо даље. Како се село налазило на стрмини jедва смо са рањеником прошли, уз стално одмарање. У сами освит дана изађосмо на врх села, гдjе наложисмо ватру, више због рањеника, него због нас. Поред Драгомира сjедио jе Михаило, држећи га за руку, да би му олакшао болове коjе jе рањеник jуначки подносио. Након пет минута Драгомир jе издахнуо. Настала jе мукла тишина. Нико ниjе могао ни риjеч да прозбори, нити да заjеца. Стари Батрић, онако опхрван, поче да лелече за сином.

Моj отац Јован пришао jе Батрићу и почео да га тjеши, говорећи му да jе он изгубио двоjицу синова у jедном дану.

– Па ето, Батрићу, jош сам жив.

– Немоj да ме тjешиш, Јоване Осмаjлићу! Ја данас сахрањуjем читаву породицу, jер ми jе Драгомир био све што сам имао. Од данас jа немам фамилиjу. Али рад сам, моjи Лужани, да ноћас по нашем православном обичаjу, придворимо Драгомира.

Затим смо пошли преко jедне падине гдjе нађосмо празну кућу, брвнару над избом. Униjесмо мртваца у jедну собу и заложисмо ватру на кућном огњишту. Раjо и Вукаjло склепаше сандук од брвана у коjег Драгомира положисмо.

Сjутрадан пониjесмо умрлога на гробље села Горња Лиjеска, коjе се налази на jедном брду, изнад цесте.

Драгомир Башић jе jедан од риjетких страдалника на беспутноj траси наде, коjи jе покопан на гробљу. И чиjи се гроб зна.

У великоj колони коjа jе кренула из Подгорице налазили су се jош jедан отац и голобради син. Никола Симов Вуjачић с Грахова повео jе са собом четрнаестогодишњег Радоjицу, коjи ће преживjети “грдно страданиjе” и дио личне и опште драме изванредно сликати у књизи интригантног наслова “Безнађе наде”. Вуjачићи, с осталим рођацима и приjатељима, видjевши дотада невиђени раскол међу људима, напустили су Грахово пред налетом “црвених правовjерника”. Радоjица, чиjе jе “магареће године” и идиличан живот у краjу одважних горштака, коjима jе Херцеговина праколиjевка, прекинуо рат и братска мржња, послиjе шест децениjа обjаснио jе оно што jе њих тjерало од родног прага.

– На руководећа мjеста, у мjесне одборе и партизанске jединице, постављани су често људи незнатног угледа у народу. Превртљиви, слаби домаћини, лоши радници. Међу њима jе било и мjесних силеџиjа и бадаваџиjа, увиjек спремних на све само да би се одржали на неком положаjу или додворили разним комитетима и командама… Осjетниjи и окрутниjи облици одмазде за све оне коjи су напуштали комунистички облик револуциjе или према њему испољавали пасивност, почели су да се радикализуjу када jе Сава Ковачевић, звани Мизара, оjачао своj утицаj и у партизанским комитетима и у партизанским jединицама. Интелигентан, храбар, предузимљив, по природи пргав и тврдоглав обично се грубо обрачунавао са људима коjи су били другачиjег мишљења и понашања. Тако се у Грахову, за Савиних дана, повећао броj убистава и нестаjања виђениjих људи. Убиjани су из засjеде, испред своjих домова, бацани у jаме, називани издаjницима, шпиjунима и сарадницима окупатора. Извjестан броj младих људи, коjи су прихватили партизанску доктрину и понашање као лични став, наговарани су, па и присиљавани, да у вриjеме приjема у СКОЈ или Партиjу, убиjу уjака, стрица, оца или неког виђениjег саплеменика као знак оданости комунистичкоj идеологиjи – записао jе Радоjица Вуjачић.

Малом Радоjици су се, док jе одважно корачао црногорским камењаром, у глави миjешале идиличне слике из срећних дана дjетињства, коjе су на Грахову смиjенили ноћне ликвидациjе и страх од новог jутра с оним што га jе тих децембарских дана окруживало – огромна поворка коjу до тада ниjе видио, шатори, камиони, ватре, велики казан…

Пише: Саво Греговић

Сутра: Таjна шифроване депеше

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX

Словеначко крваво пролеће 1945. године X

Словеначко крваво пролеће 1945. године XI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXV