Прве жртве усташког геноцида у Хрватској

Милан Јелић | Београд 1990. године

Када је у Загребу, “божјом провидбом” устоличен режим против људи православне вере у најмногољуднијој српској оази – у источној Билогори котара Грубишно Поље, већинско становништво је 26/27. априла 1941. године доживело погром. Припремајући се за лов на Србе, усташки повереник др. Лујо Стахуљак је на перфидан начин протурио вест да ће домаћи Срби, припремајући се за ђурђевдански уранак, своју светковину претворили у устанак против легалне хрватске власти и да ће побити све Хрвате у Грубишном пољу. У исти сценарио је потом укључен жупник Петар Сивјановић, који је знао да свећеник Херјановић Јакоб, такође на служби у Грубишном пољу, има у Загребу рођака усташу-емигранта Ивицу Шарића. Срочио је писмо уваженом Шарићу са образложењем о тобожњој припреми Срба за устанак против Хрвата. Други дан, предводећи сатнију усташа долази им у госте, у највећој тајности, поручник Шарић. С њим у друштву, у специјалној композицији воза, нашао се и Дидо Кватерник, познати усташа и доглавник Анте Павелића. Падом мрака усташко руководство прешло је у жупни двор код жупника Сивјановића. Злочиначко договарање, уз обилату закуску и пиће, резултирало је прављењем детаљног плана за хапшење Срба – мушкараца између 16 и 60 година старости и њихово одвођење у неизвесност, у смрт. У тај посао су укључени и домаће усташе и мачековци, који су углавном играли улогу непогрешивих водића и показивача спрских домова, Највећи број Срба извучен је из кревета, из топлих ложница. Одводили су их групу по групу, уз непрестано вређање, психичко и физичко малтретирање и кундачење. У тој хајци дешавало се, врло често, да домаћи Хрвати – усташе не познају прве комшије, па и дотадашње најбоље пријатеље.

У току те ноћи и сутрадан до подне ухапшено је преко 500 Срба, да би истог дана, посебним возом било отпремљено у сточним вагонима у логор „Даницу“ у месту Дрње код Копривнице њих 504. За време скупљања и одвођења ухапшеника усташе су срачунато убили једног неурачунљивог Хрвата, да би за то бацили сумњу на мештане. Транспорт је у Загребу и Бјеловару дочекала руља нахушканих безпризорника и на ухапшеницима изводила нељудска малтретирања и масакр, сладећи се у томе, усташе спроводници су србомрсце непрестално хушкали. Говорили су: Удрите, удрите их: То су прави ћетници. Наши дећки су их ухитили у шуми. Касније је из логора у Копривници пуштено кућама 15 осакаћених људи старијих, преко 80 година, као и два четрнаестогодишња дечака. Међу њима се нашао и један „повратник“ у мртвачком сандуку са небројеним ранама по телу.

Половином јула 1941. године расформиран је логор „Даница“, чији број је износио око 5000 ухапшеника. Из њега су невољници одведени у Јадовно, Чачић Драгу или Слано на Пагу. Сви су ликвидирани маљем или ножем, секиром или су живи бацани у бездане понорнице Јадовно. Њихова зла судбина чувана је све време рата у тајности. Ожалошћене породице, чувши праву истину и у знак сећања на миле и драге, после ослобођења, подигле су у Јадовну споменик за страдалнике. Чланови породица, родбина и пријатељи ишли су тамо, на неку врсту, светилишта, док споменик није срушен, а посете забрањене. Ово је међу сродницима усташких жртава стварало неописиву тугу и протесте. Да би се то некако ублажило, решено је да се 1959. године на згради ондашње железничке станице постави мермерна плоча са текстом: „Са ове железничке станице одведено је 27. травња 1941. године у интернацију 505 људи са подручја опћине Грубишно Поље од којих је 486 на зверски начин убијено од усташа и бачено у понор Јадовно у Лици“. Није, међутим, стављен податак да су то били људи само српске националности.

Следеће страдање Срба збило се 28. априла 1941. године. Покољ је извршила 37. усташка бојна. У Гудовцу код Бјеловара, заклано је или убијено 205 Срба. Џелати су жртве бацили у импровизоване гробнице, а потом посули живим кречом. Мали број преживелих, иначе тешко рањених, успео се искобељати између мртвих. Убрзо су неки откривени, ухапшени и стрељани, али пар их је остало живих.

Треће хапшење, ликвидација и исељење извршено је 4/5. августа 1941.г. У Србију је тада протерано, преко логора у Бјеловару и Цапрагу, око 600 српских породица са преко 2.600 душа. Тих дана убијено је 10 Срба.

Септембра 1942. године, након партизанског напада на Грубишно поље, Срби су доживели праву, нову трагедију. Светећи се због тога, усташе су масакрирале и у групама убијале жене, старце, децу у граду и околини. Том приликом убијено је преко 550 особа. Сви су бачени у заједничке гробнице, у којој се нашло и живих несретника. Исте године, почетком октобра, преко 500 изубијаних стараца, жена и деце одведено је у логор у Јасеновцу. Из њега се мали број вратио и остао у животу.

Интересантно је да је тек јула 1981. године, у Малој Јасеновачи, месту у коме је формирана Прва билогорска чета, подигнут споменик у славу и част погинулим партизанима. На његовој спомен-плочи је уклесано:

У НОБ-и 1941-1945, из опћине Грубишно поље било је 2.100 бораца НОВ и ПОЈ.

– Погинуло је у току рата  473

– Жртава фашистичког терора  2.360

– Присилно је расељено грађана  3.660

И на крају једна занимљивост. У четверогодишњем НОР-у погинуло је из Грубишнопољске општине преко 470 бораца – партизана. А усташе су само у једној ноћи ухапсиле и одвеле у смрт 500 Срба.