Прва деценија заједничког живота: Како су Срби и Хрвати упознали демократију

Живот под заједничким државним кровом Срби и Хрвати су отпочели 1. децембра 1918. Крај последње ратне године није био само значајна прекретница за та два народа већ и за цео свет. Завршетак Првог светског рата означио је крај једног историјског доба и почетак новог времена.

Са старим добом нестала су три велика царства – немачко, аустроугарско и руско. Ново време изнедрило је младе националне државе међу којима је била и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У питању је била велика национална револуција спроведена у знаку „народног јединства“, процес супротстављен инерцији уситњавања и „балканизације“ простора окупљеног у границама новонастале државе. Југословенско уједињење изведено је са закашњењем. Повезани истоветним јужнословенским етницитетом Срби и Хрвати су били подељени бројним националним специфичностима. Нову државу од првог тренутка су потресали национализми њених народа-нација али и изражена тежња Хрвата за формирањем посебне националне државе.

У тренутку уједињења сучелила су се два различита схватања државности карактеристична за хрватске и српске политичаре. Хрватски политичари су истрајавали на читавом корпусу убеђења стеченим животом у дуалној монархији. Ту, пре свега, треба споменути следеће ставове да: држава настаје „уговором“; државе које се стапају у заједницу задржавају суверенитет (својство државности) а заједницу само представља „уговором успостављени правни однос“; државе задржавају сопствени правни статус; државе надлежност и организацију власти у заједници опредељују властитом вољом; заједнички уставни акт може бити само резултат сагласности и друго.

Насупрот томе идеал српске политичке елите била је јединствена држава. У име ње српски политичари су потиснули сопствену националну свест, прихватили идеју о „троименом народу“ и његовој јединственој вољи, одбацили тезе о „уговору“ и постојању посебних држава и историјских покрајина, заговарали народно јединство. Гласањем за Устав из 1921. српски политички чинилац је наметнуо принцип јединствене државе. У име „државне идеје“ Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је организована као јединствена национална држава. Спорови око централистичке или федералистичке организације државе, карактеристични и за период пре доношења Видовданског устава, букнули су пуном снагом и у њима су се кључне српске и хрватске политичке партије нашле једне наспрам других.

Гласање за Устав је показало дубоку подељеност српских и хрватских политичких партија око основних питања будућег друштвено-политичког, економског и друштвеног развоја земље и открило недемократске методе постизања већине и обезбеђивања „парламентаризма“. Идеја историјског и државног права била је супротна српском схватању државности. Српски политичари су у њој видели погубни анахронизам. Све је то супротстављало и удаљавало Србе и Хрвате.

Политичка и војна доминација српског грађанства била је оличена у династији, водећим политичким партијама и њиховим лидерима, генералитету и вишем официрском кору, што је изазивало незадовољство хрватског политичког чиниоца. На другој страни Загреб је и био центар финансијског капитала (око 70 одсто целокупног југословенског капитала), што је утицало на убрзани привредни развој Хрватске

Федерална концепција преуређења државе није била прихватљива за српско грађанство из више разлога. Оно није било спремно да прихвати „нове поделе“ српства, указивало је на тешкоће евентуалног разраничења, успостављање економских баријера, затварање у локалне оквире који не погодују економском, социјалном и културно-просветном развитку. Од важности су били и безбедоносни разлози унутрашње природе (како заштитити државну целину) као и чињеница да део државних граница Краљевине СХС није био међународно признат, а баш су се на тим границама налазили непријатељски, реваншистички и ревизионистички расположени суседи.

Представници Југословенске демократске странке, која је већином окупљала Србе, су национални унитаризам сматрали подлогом централистичког државног уређења. У страху да федерално уређење не доведе у питање државну целину искључивали су постојање историјских, племенских и покрајинских разлика као разлог територијалног преуређења државе. Залагали су се за уклањање свих разлика које деле Србе, Хрвате и Словенце. На сличним позицијама су били и представници Народне радикалне странке. Радикали су глорификовали „народни дух“, заговарали формирање „заједничког менталитета“, давали предност „енергичном централизму“.

Политичка и војна доминација српског грађанства била је оличена у династији, водећим политичким партијама и њиховим лидерима, генералитету и вишем официрском кору, што је изазивало незадовољство хрватског политичког чиниоца. На другој страни Загреб је и био центар финансијског капитала (око 70 одсто целокупног југословенског капитала), што је утицало на убрзани привредни развој Хрватске. Политички систем у Краљевини СХС био је демократскији од оног у Хабзбуршкој монархији што је пресудно допринело заокружењу националне свести хрватског народа, одржању извесног степена аутономности, стицању економске предности на наразвијеном југословенском тржишту. Неразвијено грађанство, посебно српско, није било у стању да југословенски простор уједињује на економским и културним основама већ искључиво на политичко-идеолошком плану. При том, облици политичког организовања и форме политичког живота нису били у складу са захтевима модерног привређивања (либерални капитализам настоји да поруши све феудалне и тржишне препреке). Конзервативизам, искључивост, примитивизам, клерикализам оптерећивали су све области друштвеног живота. Свест о неопходности утемељења осећања припадности југословенском друштву није успела да однесе превагу над старим навикама и одређењима. Постојеће нације су тешко савлађивале формирану свест о својој „изузетности“, „особености“, „несводљивости“ на било који, па ни југословенски, „колективни ентитет“. Изузетак су представљали Срби.

Опструкција рада парламента за коју су се одлучиле хрватске партије, додатно је обесмишљавала рад државних политичких тела. Политичка апсциненција и деструкција трајала је до 1924. У то време, после шест година живота у заједничкој држави срели су се први и последњи пут, и то на територији Швајцерске, најодговорнији политички представници српског и хрватског народа Никола Пашић и Стјепан Радић

Југословенска краљевина није била земља са стабилним политичким системом и демократским уређењем. Народна скупштина у Краљевини СХС никада није била суверени орган власти. Владе су постављане на двору, а не у Народној скупштини, биле су одговорне круни и разрешаване су онога момента када су губиле поверење краља (само су две владе од двадесетчетири колико их је било у годинама 1918-1929. биле срушене у Народној скупштини док је остале оборио монарх). Све нити власти и моћи налазиле су се у рукама краља. Министри су, суштински били пуки спроводници суверенове политике, а не политике коју је артикулисала Народна скупштина. Рад народног представништва разједале су политичке борбе, честе промене влада значиле су одсуство континуитета у раду и изостајање сваког покушаја дугорочног уобличавања политке државе.

Опструкција рада парламента за коју су се одлучиле хрватске партије, додатно је обесмишљавала рад државних политичких тела. Политичка апсциненција и деструкција трајала је до 1924. У то време, после шест година живота у заједничкој држави срели су се први и последњи пут, и то на територији Швајцерске, најодговорнији политички представници српског и хрватског народа Никола Пашић и Стјепан Радић.О перманентној политичкој кризи говорили су и чести парламентарни избори (1923, 1925, 1927), одсуство парламентарних традиција као и чињеница да ни једна Народна скупштина није испунила свој четворогодишњи мандат. Објективни проблеми југословенске државе и друштва налазили су се у сенци борбе за уставну ревизију. Политичке околности су негативно утицале на националне и верске прилике у земљи и тиме најдиректније оптерећивале заједнички живот Срба и Хрвата. Време интеграције устукнуло је пред временом подела.

Стварање Сељачко-демократске коалиције (1927), у коју су ушли представници Хрватске сељачке странке и Самосталне демократске странке (окупља Србе са простора Аустро-Угарске монархије који су ушли у састав Краљевине СХС), представљало је нову етапу у српско-хрватском политичком повезивању. Савез Радић – Прибићевић био је почетак успостављања „пречанског фронта“ према Београду. Супротстављање Срба са простора Далмације, Хрватске и Славоније Србима из Србије значило је дефинитивно напуштање јединственог српског националног интереса. Низак ниво политичке културе и отсуство демократских традиција били су видни у политичком животу. Па ипак, и поред свега, та прва деценија „крњег парламентаризма“ била је једино демократско искуство у 73 године дугом животу југословенске државе.

(Љубодраг Димић; Недељник)

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

Да ли је Краљевина СХС била грешка? | Јадовно 1941.

Темељ државе или узрок подела | Јадовно 1941.

Краљ Александар I Карађорђевић – заблуде и чињенице …