PROŠLOST NE SMEMO DA ZABORAVIMO: Kako su „braća“ preko Drine u Srbiji ubijala s mržnjom i za to dobijala titule i odlikovanja

Mnogi i najdobronamerniji prijatelji Srbije iz celog sveta skloni su da povremeno upozore da zaboravimo prošlost.

Da zaboravimo šta nam se događalo u prošlom i pretprošlom veku, da zaboravimo istoriju, da se okrenemo budućnosti i da gradimo novu i drugačiju Srbiju. Ne sumnjajući nimalo u njihove dobre namere ponekad im je teško objasniti da nažalost Srbi i Srbija ne mogu da pobegnu od istorije, da je ona isprepletena sa svim onim što nam se i danas dešava. Susrećemo se sa njom na svakom koraku naše svakodnevice.

Međutim, mnogo toga što se dešava u našem okruženju ne da samo podseća na prošlost, nego nagoveštava i povratak na neke odnose koje smo preživeli u prošlom veku. I eto nas, na godišnjici Cerske bitke, opet u susretu sa istorijom, sa dalekom 1914, na potisnuta sećanja na zverstva hrvatskih i muslimanskih jedinica u Mačvi i širom Šumadije u Prvom, odnosno Velikom ratu.

Odmah posle prvih ratnih operacija, nastalo je opšte razočaranje u „braću“ preko Drine, Save i Dunava. Niko nije mogao da razume surov i neljudski odnos Hrvata, muslimana, pa i Slovenaca prema civilnom stanovništvu. Broj Južnih Slovena u austrougarskoj armadi nije bio nepoznanica za srpski politički i vojni vrh. „Politika“ već 1. avgusta 1914. godine, znači petog dana od objave rata, objavljuje tekst „Austrija je gurnula Slovene na Srbiju“ u kome se uočava glavni strateški pravac i računica Beča koji se svodi na konstataciju:

– Ako naši slovenski pukovi pobede Srbiju, onda nema šta da se brine. Ali ako Srbija potuče njih, onda će kod tih potučenih austrijskih Slovena ostati strašna mržnja na Srbiju – zapisano je tada.

U selu Dublje, kod Šapca, srpski vojnici su u jednoj kući našli šestoro zaklane dece

Nije nimalo teško sravniti ovu računicu jer ćemo njene posledice osećati kroz ceo dvadeseti vek, a osećamo ih, nažalost, vidimo, i danas.

Uoči napada na Srbiju komandni kadar je neprestano vršio indoktrinaciju Južnih Slovena paklenim govorima prožetih mržnjom da Srbi nisu zapravo ljudi.

Kako su se držali pripadnici austrougarskih jedinica, južnoslovenskog porekla, koje su u leto 1914. godine krenule da porobe Srbiju, unište je kao državu, možda najbolje ilustruju podaci o broju odlikovanih vojnika i oficira – Hrvata, muslimana, Slovenaca, pa i Srba – za podvige u tom pohodu. Samo za „junačko držanje“ u Mačvi 1914. godine, odlikovano je više stotina njih raznim medaljama i ordenima, a stotine su unapređene u „korporale“, „feldvebele“ i „cugsfirere“… Neki su dobili i najviša odlikovanja koja su uopšte postojala u carstvu Habzburga – Orden viteza Marije Terezije, koji je odlikovanom automatski donosio baronsku titulu, austrijsko, odnosno mađarsko plemstvo.

Tih prvih ratnih meseci list „Pijemont“, piše:

– U ovome strašnom ratu najgori su bili Sloveni iz Austrije… Umesto da na austrijsku objavu rata Srbiji odgovore krvavim nezadovoljstvom, austrijski Sloveni pošli su na Srbiju s ropskom mržnjom.

Na pogrešne procene u Beogradu, koje će se uzgred rečeno, provlačiti ceo celcati dvadeseti vek, da će se „braća“ masovno predavati na srpsku stranu, presudno su uticale mnogobrojne manifestacije „srpsko-hrvatskog bratstva“, u godinama koje su prethodile ratu. Početkom 1912. godine, 163 zagrebačka studenta bili su gosti Beograda i kleli se u Srbiju kao jugoslovenski Pijemont, a domaćini su ih oslovljavali „dragom i najdražom braćom“. I Slovenci su bili dočekivani kao „najrođeniji“. U ovim susretima dolazilo je do bratimljenja i zaklinjanja na vernost „do groba“.

STRELjANjE ZA NAJMANjU GREŠKU

Srbi sa teritorije Austrougarske, pripadnici carsko-kraljevskih korpusa, bili su, prema navodima u jednom izveštaju ministarstva vojske Kraljevine Srbije, sastavljenom posle Cerske bitke, po četama izmešani sa Hrvatima i Mađarima, držani su vrlo strogo i streljani su za najmanju pogrešku. Usled toga, i oni su uglavnom poslušno izvršavali naređenja… Samo su se pojedinci, i pojedine manje grupe, usuđivali, zbog familija kod.kuće, da prebegnu na srpsku stranu, odnosno da se predaju bez borbe.

Zbog toga niko u Srbiji nije mogao da razume mržnju s kojom su kidisali na srpske vojnike i civilno stanovništvo. Odnos „braće“ sa one strane triju reka osetio se već u prvim borbama koje su vođene 1914.

Jedno od divljanja austrougarskih vojnika 1914. godine u Mačvi zabeleženo je u selu Dublje, kod Šapca. Srpski vojnici su u jednoj kući našli šestoro zaklane dece. U sledećoj, naišli su na četvoro dece sa odsečenim glavama stavljenim pored njih, a na petom je ostala glava da visi… Deca su bila poređana na stolovima. U selima su nailazili na ljude obešene iznad kućnog praga, ili povešane o stabla voćaka, i to starce, žene i decu, ili pak poklane u kućama i dvorišti…Kada su priupitali jednog preživelog starca kakvi su to ljudi koji su počinili ove strašne zločine, odgovorio je: „Ne znam ko su, ali su govorili naški.“

U šabačkoj crkvi zapaljeno je nekoliko stotina staraca, žena i dece. Dvadeset osam godina kasnije to isto će se desiti u crkvi u Glini.

Niko nije mogao da razume surov i neljudski odnos prema civilnom stanovništvu

Upadali su u sela, isterivali su iz kuća čitave porodice, da bi ih zatim vezane konopcima, koje su nosili sa sobom, gonili ispred sebe kad su nastupali prema položajima srpske vojske. Prema izveštaju učitelja Velimira Joneića iz Lešnice, među onima koji su upotrebljeni kao živi zaštitni zid nalazilo se i više žena sa decom koja još nisu bila prohodala.

O ovim zločinima svedočili su dopisnik pariskog „Ilustrasiona“ Anri Barbi i čuveni američki novinar Džon Rid. Rid je beležio kako su ljude sabijali u crkve i žive spaljivali, dok su vojnici čekali sa puškama kako bi dokrajčili svakog ko uspe da se probije iz tog ognja. Pisao je o deci koja su ubijana, čerečenim devojčicama, silovanim ženama… A sve te zločine zabeležio je i švajcarski kriminolog i forenzičar Arčibald Rajs.

Vesti o masovnom ubijanju dece u Mačvi stigle su i u Hrvatsku. Pojedinci su bili zgranuti u toj meri da se nisu ustručavali, i pored strogih mera vlasti, da izraze svoje negodovanje. Izvesni Ištvan Horvat, ratar iz okoline Osijeka, u seoskoj kafani je negodovao:

– Što su našim bila kriva srbijanska nejaka deca u kolijevci, da su ih klali – zapitao se on.

Ubrzo je, međutim izveden pred sud i kažnjen strogim zatvorom „zbog širenja lažnih vijesti“.

Jedan od dokaza za veliku borbenost Hrvata i muslimana u sukobima sa srpskom vojskom je i podatak da je samo u bitkama u Mačvi, iz Treće bosanskohercegovačke regimente, od oko 80 oficira i 3.000 boraca, živote izgubilo više od polovine komandnog kadra i preko 1.200 vojnika.

Za razliku od Čeha, iz Osmog (praškog) korpusa austrougarske vojske, borci hrvatskih formacija, nikad se nisu predavali, borili su se do poslednjeg metka. Kada nisu imali drugog izbora, osim smrti ili predaje, dizali su ruke uvis.

Možda bi neko preko Save i Dunava mogao da porazmisli o rečima Stipe Šuvara da se „duhovna osnova hrvatskog nacionalizma nalazi u mističnom shvaćanju bića nacije, u fetišiziranju vlastite nacije…“

Izvor: NOVOSTI