Прошла 25 година од етничког чишћења 26 српских села

За етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, које је спроведено 1991. године по писаној наредби државног органа Хрватске, још нико није процесуиран ни пред међународним ни пред домаћим судовима, саопштио је данас Документационо–информациони центар „Веритаса“. Поводом 21 године од догађаја у Пожешкој котлини у којима је убијено 67 српских цивила, од којих 31 жена, „Веритас“ наводи да су злочини почињени на основу наредбе Кризног штаб општине Славонска Пожега од 29. октобра 1991. години о „евакуацији“ 26 села испод планина Папука и Псуња. 

Била је то прва и једина званична наредба ове врсте у Европи послије Другог свјетског рата, која је довела до потпуног уништења 23 српска села, навео је „Веритас“.

Наредба је дан раније излијепљена на јавним мјестима, а спроводили су је припадници хрватске локалне полиције и цивилне заштите.У наредби је стајало да „у посљедње вријеме четничке терористичке снаге и јединице ЈНА све више угрожавају својим борбеним дјеловањем цивилно становништво у западном дијелу општине Славонска Пожега“ и да се евакуација спроводи „у циљу заштите њихових живота и успјешније одбране одбрамбених положаја“ хрватских снага на том подручју.Евакуацијом, коју је требало спровести у року од 48 сати, била су обухваћена села у којима је, према попису из 1991. године, живјело 2.120 лица.

О стварним циљевима наредбе говори и чињеница да се није односила на хрватска села Ивандол, Дежевци, Перенци, Торањ и Бишкупци која се „додирују“ са српским, а која су означена као „рејони окупљања житеља“.

Поштујући наредбу, већина становника је напустила села и домове, с тим што су неки уточиште нашли код рођака у оближњим селима, а мањи број у сусједним хрватским селима.

Иако је мјештанима обећано да ће по повратку затећи све како су и оставили, убрзо по евакуацији почела је организована пљачка свега што је имало вриједност и што је могло да буде однесено.Потом је услиједило систематско паљење и минирање српских кућа, с циљем да буду прикривени трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате.

Да би се хрватској и међународној јавности „објаснило“ зашто су опљачкана и запаљена српска села, лансирана је теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења, како њихова имовина не би пала у хрватске руке.

У страху за живот, већина Срба из евакуисаних села кренула је за БиХ у којој још није почео рат, а одатле пут Србије или Источне Славоније, која је у то вријеме била под контролом тамошњих Срба.Мањи број људи склонио се у српска села Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила Наредбу о евакуацији и у којима су формиране јединице Територијалне одбране организовале сеоске страже и одбрану, док су им мјештани пружали логистику за смјештај и храну.

У зору 10. децембра 1991. године, јединице 121. бригаде Збора народне гарде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге напале су „непокорна“ српска села, која су пала без отпора, док је становништво са наоружаним припадницима Територијалне одбране побјегло према БиХ.

Слиједећи упутство Команде одбрамбених снага Источне Славоније и Барање, које је из Осијека послато Кризном штабу Славонске Пожеге да „у случају кршења наредбе“ могу да отворе ватру без претходног упозорења, хрватске јединице 24. октобра 1991. пуцају на све што се креће, а „непокорна“ села добијају апокалиптичан изглед.

Преживјели житељи села и рођаци жртава су од 2000. до 2003. године подносили кривичне пријаве за злочине „геноцида и етничког чишћења“ Државном тужилаштву Хрватске, Хашком трибуналу и другим институцијама које се баве ратним злочинима и заштитом људских права уз доказе о жртвама, опљачканој и уништеној имовини, као и починиоцима.

Сву документацију о овим злочинима „Веритас“ је у новембру и децембру 2008. године доставио српском Тужилаштву за ратне злочине које је након преткривичног поступка, прикупљене доказе доставило хрватском Тужилаштву.
Хрватско правосуђе је још 2000. године отворило истрагу о убиствима цивила у „непокорним“ селима против НН лица, која све ове године тапка у мјесту.

Жупанијско државно тужилаштво у Пожеги и даље, наводно, чека одговоре хрватског Министарства одбране о јединицама које су у то вријеме дјеловале на том подручју, као и обдукционе налазе и идентитет свих жртава ексхумираних из масовне гробнице у Шњегавићу.

„Дугогодишње чекање одговора на овако једноставна питања, доводи се у везу са изјавом Анте Багарића, који је одмах по ексхумацији шњегавићких лешева, не чекајући обдукационе налазе и идентитет жртава, изјавио да није ријеч о цивилним жртвама, већ о припадницима Бањалучког корпуса“, наводе из „Веритаса“.

Извор: