ПРОШАО КРОЗ ЛОГОРЕ НА СТАРОМ САЈМИШТУ: Преживео рањавање, тифус, глад и бомбе

Логораш Раде Влаисављевић (95) подржао иницијативу „Новости“ да се обележе стратишта. Имао 20 година и 40 килограма, погођен у обе руке и ногу. Био и на принудном раду.

РАДЕ Влаисављевић (95) један је од најстаријих, а можда и најстарији преживели логораш који је прошао кроз логоре на Старом сајмишту. Ту је доживео савезничко бомбардовање, у априлу 1944, па је пребачен у Милишића циглану на Звездари. Много његове сабраће, логораша, изгинуло је или умрло од глади и тифуса.

Управо зато је овај витални деведесетпетогодишњак поздравио иницијативу „Новости“ да држава достојно обележи масовне гробнице на Гардошу и Бежанији, где је покопано између 11.000 и 14.000 српских жртава. Историчар Милан Кољанин из Комисије за Старо сајмиште сугерисао је и да кроз закон о новом меморијалу буду обележени и логор „Топовске шупе“ и онај Организације Тот, на месту Тржног центра „Ушће“.

– Места страдања и гробнице треба обележити, да се никад не заборави оно што смо преживели – каже Раде Влаисављевић.

Имао је само 20 година када су га Немци покупили из родног Банатског Карађорђева, на принудни рад у швапска села, код Ковина, па код Вршца, на имањима фолксдојчера. Кад се вратио у Карађорђево, у јесен 1943, са групом пријатеља одлучује да побегне у партизане. У Босну су прешли за Божић 1944. године.

– Рањен сам код села Корај, на путу ка Брчком, усред Седме офанзиве, у обе руке и десну ногу. Метак ми је окрзнуо и груди. Пребачен сам у бригадну болницу, где је био и Вељко Лукић Курјак. Кад су се борбе заоштриле, око Ускрса, сви смо добили на располагање по једну базу, да се сакријемо.

Моја база је прва откривена. Похапсила нас је Ханџар дивизија и потерала ка Бијељини, а затим и ка Брчком – сећа се Раде.

Одмах су тражили да се јаве тифусари и њих издвојили испред осталих. Док је Раде размишљао да ли да им се придружи, наишао је један Немац: „Куда?!“ Раде је одговорио кратко: „Тифус.“

Немац му је погледао грло, почео да виче и шутнуо га назад. После непуних сат времена, тифусаре су побили. Остали су наставили ка Брчком боси. Тамо су пописани, а Раде се представио као Раде Илић, из Срема, ради безбедности своје породице. Одатле су послати на Старо сајмиште.

– Био сам на Сајмишту кратко, јер је уследило савезничко бомбардовање. Много људи је изгинуло, а нас преживеле пребацили су у Милишића циглану. Сећам се једног стражара, Пољака, који је нарочито волео да нас туче штапом. Ту сам зарадио и тифус, па су ме послали у земунску болницу, где су нас неговали Италијани.

Мада је имао само 40 килограма, био је радно способан за принудни рад у Немачкој – прво у Нирнбергу, а затим у Графенбергу, на сечи шума. После још једног савезничког бомбардовања, из ког је једва извукао живу главу, ослободили су их Американци и послали у Југославију.

СТРАДАО СВАКИ ТРЕЋИ

ТРЕЋИНА свих логораша са Сајмишта убијена је или умрла од глади и болести. Српске жртве, међу којима је било највише цивила са Козаре, покопане су на Јеврејском гробљу у Земуну, и у Белановића рупи, поред Старог бежанијског гробља. Ове гробнице до данас нису достојно обележене. Јевреји, најмање њих 6.300, покопани су у Јајинцима и у Троструком Сурдуку.

Аутор: В. Црњански Спасојевић

Извор: Вечерње новости

Везане вијести:

Драган Поповић: Старо сајмиште је симбол свеопштег страдања …

Весић: Старо сајмиште биће центар за проучавање Холокауста …

Немања З. Стефановић: Шта би са меморијализацијом Старог …